Током јула и августа на 108 локација грађани остали без чисте пијаће воде, а неко жели да се у Србији копа литијум – тада би видели великог белаја…
Тромесечна суша и небрига одговорних институција оставили су овог лета велики део Србије без чисте пијаће воде. Иницијатива “Право на воду” саопштила је да је током јуна, јула и августа пријављено 108 локација широм Србије на којима није било пијаће воде, поједини крајеви уопште нису имали воду, а у другима су недељама увођене рестрикције. Ово удружење наводи да су велика суша, све мањи водостаји и занемарена водна инфраструктура која је у све лошијем стању, оставили десетине градова и села без основног услова за живот, чисте пијаће воде. Људи јављају о пресушеним бунарима, мутној води, пуклим цевоводима и неправди која се осећа приликом сваког одвртања славине… У саопштењу се подсећа да се Србија налази у делу Европе који је најтеже погођен климатским променама, а ситуацију додатно отежава то што се мере прилагођавања не спроводе благовремено, или уопште их нема: “Дуготрајна суша је чињеница, али за овакво стање у водоснабдевању одговорност лежи пре свега у лошем планирању“. Планови за решавање проблема водоснабдевања су, према оцени “Иницијативе” бирократизовани, и неутемељени према реалном стању, потребама и могућностима на терену. Као пример, наводи се село Доње Бријање код Лесковца, где нешто више од хиљаду становника нема водовод, а већина бунара је пресушила.
И села су жедна
Удружење “Право на воду” наводи како у Србији постоји опште уверење да људи у селу пију чисту воду, док је ситуација у реалности обратна, додајући да су села та која прва остају без воде и последња је добијају: “Људи одустају од сточарства, па чак и својих малих башта, које пропадају, јер немају воду којом могу да одрже имање. Вода из цистерни, и кад стигне, често није довољна и не представља дугорочно решење”. У саопштењу “Право на воду “ такође истиче да код водовода у селима, постоје многи проблеми: небрига општина, немају одређене зоне санитарне заштите, инфраструктура је у лошем стању и неразвијена, управљање је често у сивој зони, а људи на селу ни не знају какву воду пију, јер контрола здравствене исправности често изостаје.
Иницијатива “Право на воду” упозорава да право на чисту и сигурну пијаћу воду није привилегија, него основно људско право: “Не можемо чекати још десет сушних лета да се ствари покрену. Потребна су улагања у инфраструктуру, у заштиту изворишта, у јавно управљање водама на непрофитној основи. А ми ћемо наставити да будемо глас свих жедних, док последња славина не зажубори”, наставићемо да пратимо ситуације са водоснабдевањем у Србији и позиваћемо грађане који се суочавају са несташицама да нам се обрате,” наводи се у саопштењу Иницијативе “Право на воду“.
Летос жедни делови Србије, биће још жеднији
Деценијама уназад, без научног покрића хвалисали смо се како је наш водни потенцијал огроман, како на сваком кораку имамо изворе чисте пијаће воде, како никада нећемо остати жедни, како воду можемо извозити, како нам је то велика предност у Европи… и ето једне веће суше (додуше суша је у последње три године) и нама пресуши вода, осуши се земља, грађани и стока немају ни капи воде да угасе жеђ на плус 38 степени. И тако широм Србије. У очекивању кише, појављују се цистерне са пијаћом водом, или се чека неки локални, сигурније, републички политичар који ће обећати нову водоводну мрежу, редовно снабдевање, уз напомену да је за све крива дуготрајна суша. А у међувремену наставиће се зацевљавање наших река, извори ће постајати све загађенији присуством нових дивљих депонија, Србија ће бити све жеднија. Треба ли све ово да буде велика опомена како је крајње време да коначно почнемо на исправан начин да размишљамо о нашој животној средини, о води и ваздуху, о праву на чисту пијаћу воду?
Подсетимо се на оно што смо летос сазнали из медија, или видели у својој околини: мештани у више крајева Србије жалили су се летос на пресушене бунаре, мутну воду, вишенедељну рестрикцију, или потпуно заврнуте славине. Села у околини Гаџиног Хана неколико месеци нису имали воду, изворишта су пресушила, а општина Лебане је била најжеднија, река Шуманка је готово пресушила, говорили су мештани да нема ни капи воде, неколико села око Лесковца такође је остало без воде, почетком августа, усред највеће жеге несташицу воде осетили су мештани Горњег Милановца и Чачка, снабдевају се са водосистема Рзав, у оквиру кога још увек није завршена акумулација ”Сврачково” изнад Пожеге, а гради се годинама. У ужичком крају било је воде за пиће, али не и за заливање повртарских култура и малина, инспекција је надгледала да ли се спроводи уведена рестрикција потрошње воде…. А Сува планина…. воде ни за лек, грла говеда и коња у јулској и августовској жези чекају коју кап воде, изнемогли, пред угинуће…И они који не воле животиње нису могли гледали летошње слике са ове планине….
Ко је крив, шта урадити?
Еколошке организације наводе да су планови за решавање проблема водоснабдевања бирократизовани, и неутемељени према реалном стању, потребама и могућностима на терену. Пример за то је село Доње Бријање код Лесковца, где 1.002 становника, и међу њима много деце и старијих, нема водовод. Већина бунара је пресушила, а и када бунарске воде има она је неисправна. Локални медији наводе да на овом подручју деценијама постоји ендемски нефритис, болест бубрега директно везана за лошу воду пијаћу коју помиње и градоначелник Лесковца. Ово и суседна села удаљена су од магистралног водовода само 150 метара, док планови званичника предвиђају прикључење на акумулацију Барје која је 50 км далеко. Ниједан од ова два плана није ни на видику у погледу реализација, а за то време људи пате и страдају.
Лебане, које је недавно посетио и нови председник Владе Републике Србије, Мацут, је једна од најжеднијих општина у Србији. Већину воде захвата из реке Шуманке која је ове године, као и претходне, потпуно пресушила, а постојећи бунари не могу да покрију овај мањак. Предвиђено решење за овај проблем је још апсурдније, јер предвиђа изградњу акумулације ”Кључ” са браном високом 70 метара коју треба да пуни река Шуманка која пресушује. Остаје нејасно како ће река која не тече, напунити акумулацију тог капацитета. За само мали део трошкова ове замишљене акумулације, проблем се може решити магистралним цевоводом од акумулације Барје, тврде еколошки активисти овог дела Србије.
Како грађани покушавају да реше проблеме
“Да бар дође киша, кад дође политичар, онда бисмо имали и воду и посету у исто време”, кажу мештани неких крајева који су данима без воде, а обраћали су се Удружењу “Право на воду” постављајући питање, води ли држава рачуна о томе да њени грађани имају основно право, право на воду, постоји ли стратегија да се у неким местима реши вишедеценијски проблем, или се новац пореских обвезника дели по политичким приоритетима. Грађанске иницијативе покушавају на свој начин да реше проблем редовног водоснабдевања. Тако је недавно у Лозници прекинут концерт фолк певачице Јелене Карлеуше, а као један од разлога наведена је чињеница да неколико околних места нема пијаћу воду. А како је за медије изјавила активисткиња и мештанка Горњих Недељица, Маријана Петковић, мештани су и раније организовали протесте испред седишта Српске напредне странке у Лозници, захтевајући да им град реши проблем са водом: “Тада је јасно стављено до знања да буџет града не може да плаћа концерт Јелене Карлеуше, с обзиром на то да људи у селима око Лознице по 15 сати немају воде, ми нисмо желели да дозволимо да се буџет свих грађана Лознице на тај начин троши”, рекла је еколошка активисткиња Петковић, позната и по упорној борби против ископавања литујума у Горњим Недељицама, односно Јадру, чиме би се тек отворио огроман проблем пијаће воде не само у овом подручју, већ и много шире. Та борба још није завршена, а активисти кажу, брани се Јадар, брани се река Дрина, брани се цела Србија.
Какав је одговор државе
Несташицу пијаће воде држава приказује као последицу велике суше, и ненаменску потрошњу воде, посебно у руралним подручјима, док еколошка удружења овакво стање водоснабдевања објашњавају лошим планирањем, неулагањем, неспровођењем прописа и промашеним политичким одлукама. Тако је на пример када је почетком августа уведена рестрикција воде у Чачку, Градско веће донело решење којим се забрањује поливање паркова, вртова, прање улица и возила…. А како је наведено, рестрикције су уведене јер је Јавно предузеће “Рзав” из Ариља које Чачак снабдева водом, смањило испоруке због ниског водостаја водозахвата “Шевељ.” Међутим, три дана пре увођења рестрикције у Чачку и Горњем Милановцу, није било пијаће воде због квара на магистралном цевоводу водостистема “Рзав”. А средином јула у општини Сврљиг проглашена је ванредна ситуација због несташице воде како би се, како је изјавио председник општине Миодраг Марковић, осигурало да се вода не користи “ненаменски”. Затим се, почетком августа и Крагујевац са околним општинама, били су угрожени, због забрињавајуће ниског водостаја на Гружанском језеру из којег се снабдевају водом. Еколози сматрају да за поједина подручја посебно погођена несташицом пијаће воде, могу се наћи трајна решења, и наводе пример Суве планине у општини Гаџин Хан. Мештани села Мали Крчимир кажу да би пумпе које црпе воду из Дивљанског језера могле трајно решити овај проблем, али Министарство пољопривреде нуди само краткотрајна решења, у виду довожења цистерни са водом, да би се напојила бројна грла говеда која су данима жедна.
Очигледни немар државе
А да је немар државе по питању недостатка пијаће воде, велики, показује пример Зрењанина, града који преко 20 година нема воду за пиће, те се поставља питање шта је потребно да се грађанима Зрењанина осигура њихово основно право? Своје незадовољство због несташице воде посебно су исказали пољопривредници у Србији, који су најавили да ће уколико држава не обезбеди финансијску помоћ, почети са протестима. Председник “Иницијативе за опстанак” пољопривредника, Горан Филиповић, је том приликом истакао да очекују 300 евра по хектару, као и да је толико прошле године Румунија дала својим произвођачима. Филиповић је половином августа рекао: “Држава ћути као да не види колика је суша”. Мишљење да држава не улаже довољно у овај проблем дели и стручњак за област хидрологије, Зоран Стевановић који тврди да се систематски не води рачуна о томе, јер на општем нивоу имамо довољно воде, као и да за Србију никако не може да се каже да је сиромашна водом.
Једно ново истраживање које су спровели научници из Србије и региона, показује да многе реке Западног Балкана, од Босне и Дрине до Вардара, имају све ниже такозване минималне протицаје, што указује на растућу претњу од хидролошких суша у региону. Минимални протицај, односно најнижи забележени протицаји у току године, има вишеструки значај. Он одређује доступност воде у сушним периодима, када су потребе за заливањем, пијаћом водом и индустријском потрошњом најкритичније. Осим тога, минимуми протицаја су од кључног значаја за очување здравља водених екосистема, јер многе водене врсте зависе од специфичних услова током ниских водостаја.
Река Дрина све угроженија
Минимални протицаји су основа за пројектовање хидроенергетских постројења, која зависе од поуздане количине воде за производњу електричне енергије. Ипак, минимални протицаји су све нижи, показују мерења на рекама као што су Дрина, Босна, Морача и Вардар, истиче др Игор Лешчешен са Природно-математичког факултета у Новом Саду: ”Из године у годину, готово све посматране реке бележе све ниже минималне протицаје, посебно током летњих месеци, када је водни стрес најизраженији. Међу најгоре погођеним је Дрина чији минимални протицаји опадају за око 7 посто сваке деценије, показују истраживања. Ово је посебно забрињавајуће имајући у виду значај Дрине за хидроенергетски систем Србије и Босне и Херцеговине. Занимљиво је да се ове промене не дешавају само током сушних година, већ представљају тренд који траје деценијама: “Ови бројеви нису пука статистика, они су докази о дубокој транзицији хидролошког режима. Реч је о новој нормалности у којој више не можемо рачунати на стабилне резерве воде. Сушни периоди не само да постају дужи, већ и чешћи, а најнижи протоци достижу нове минимуме, из године у годину”, напомиње и упозорава др Игор Лешчешен. Само кад би то упозорење допрло и до ушију оних који у Србији управљају парама и воде рачуна о правима својих грађана.
