Пише: Јелена ТАСИЋ
У последњи месец 2025. године Србија улази са званично непроглашеним државним ударом у коме
извршна власт води јавни рат против државног правосуђа, а полиција не само да одбија налоге Државног
тужилаштва него окреће главу од насиља маскираних батинаша над грађанима и народним
посланицима. Како се у таквом околностима третира протекторат УН на Косову и Метохији као делу
државне територије који је политички, правно, војно-безбедносно и на сваки други начин већ угрожен
подршком Запада и исте те међународне управе самопроглашеној косовској држави у коју је „своје цигле“
уградио и актуелни српски СНС-СПС режим?
Иако се у први мах чини да су и на КиМ и у остатку Србије „иста мета и исто одстојања“ као и на
почетку 2025, стање је далеко горе, посебно северно од административних прелаза где је јужна српска
покрајина нестала из политике и медија, осим уколико се повремено не помиње Куртијев прогон Српске
листе или учешће Срба са КиМ у „Ћаћиленду“, зависно из ког (не)уређивачког извора долазе
информације. Званична Приштина је после десетомесечне институционалне кризе морала да распише
ванредне парламентарне изборе. Одржаће се 28. децембра.
Према речима председника остатка Србије Александра Вучића, и званични Београд је ушао у изборну
годину у којој би 2026. могли да се споје парламентани и председнички избори. Он није прецизирао кад
ће испунити захтеве студенског и грађанског протеста за одржавање ванредних избора, као што више не
помиње откривање пуне истине о паду надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду 1. новембра
2024, када је страдало 16. људи и једно нерођено дете, што је био основни захтев студената у протесту.
Вучић „купује време“ блокирањем и свесним урушавањем институција, усред угрожене енергетске
независности државе до које је довео због случаја НИС, окупације центра Београда шаторима
парадржавних личних председникових „кербера“ – председник Републике јавно тражи да носи беџ са
натписаном „И ја сам ћаци“, скандалом са поклон-продајом зграде Генералштаба зету председника САД,
чиме је довео у питање комплетно историјско наслеђе у најужем центру престонице укључујући и зграду
Владе Србије, Вазнесењску цркву, Амам кнеза Милоша Обреновића, Југословенско драмско позориште…
Вучић се понаша по систему – ко преда и прода КиМ, ни остало му неће тешко пасти. А на брзу
историјску „наплату“ је стигло и ћутање остатка Србије на све несреће које су се пре и после увођења
протектората УН догодиле Србима на КиМ, посебно после одлуке СНС-СПС режима да 2012.
административне прелазе, мимо Резолуције 1244 Савета безбедности, претвори у међудржавне границе
и да над преосталим Србима у Покрајини наживо спроводи егзистенцијално насиље и накарадне
споразуме са Приштином.
Да ли је Србија у уставним границама дотакла историјско дно или..? У Београду не мали број људи
има осећај да је сведок неког добро смишљеног игроказа и позоришта који замагљује право стање ствари
не само у глобалним геополитичким играма него и у шићарџијској манипулацији Андрићевог венца и
његових са запада плаћених саветника, чија је заслуга и наводно „измицања све четири столице“ на
којима покушава да седи Вучићева дипломатија.
Случај министра Селаковића
Парадигма напредњачког државничког посрнућа је случај актуелног министра културе Владе Србије
Николе Селаковића (1983), мада има и оних који мисле да је „Вучић жртвовао Селаковића“ због афере
Генералштаб. Родом из Ужица, Селаковић је у Београду је завршио Шесту београдску гимназију и
Правни факултет, на коме се прочуо као награђивани говорник заинтересован за историју правне науке.
Најпре је био члан Српске радикале странке. Касније је у медијима тврдио да је „у СРС 2001. ушао из
револта зато што му је отац Миодраг, генерални директор Индустрије обуће Београд, после доласка
ДОС-а на власт добио отказ јер је био члан СПС-а, а не зато што му је Војислав Шешељ био узор”. У
СНС-у је од оснивања.
Од 2012. до 2016. био је министар правде и државне управе у СНС-СПС владама. У историју ће ући не
само због увођења нотара у правни систем него и као министар који је на преговорима у Бриселу српско
правосуђе на КиМ предао Приштини. Његово наводно неслагање са тим споразумом ућуткано је кад су
прорежимски медији почели да “провлаче кроз блато” његове блиске рођаке. После Вучићевог
пресељења из Владе Србије на Андрићев венац Селаковић је био генерални секретар Председништва, а
потом и шеф српске дипломатије. У црквеним круговима познат је и по утицају на “кадровску политику“
СПЦ.
Дужност министра културе обавља од маја 2024, што га је претворило у перјаницу Вучићевог обрачуна
са свима који су у овој области јавног живота подржали актуелну једногодишњу студентску побуну у
Србији. Под Селаковићем Министарство културе одбило је да преко конкурса финансира све који су на
било који начин подржали побуњене студенте и грађане, доводећи у питање чак и међународне културне
манифестације и фестивале. У уметничким круговима тврди се да је Селаковић лично руководио
скандалозним затварањем Народног позоришта у Београду 3. октобра само три дана после отварања
- сезоне. Претходно је у Управни одбор и на чело ове националне уметничке куће довео напредњачки
кадар који је статирао док је министар лично одлучивао о свему.
На дан писања овог текста Селаковић је у Тужилаштву за организован криминал (ТОК) сведочио као
осумњичени за злоупотребу службеног положаја и фалсификовање службене исправе у вези са
укидањем својства културног добра над зградом Генералштаба. У знак подршке Вучићевој “машинерији”
која покушава да изменом закона укине ТОК, Селаковић се тек под претњом полицијског привођења
појавио у Тужилаштву за које јавно тврди да је “не само организована криминална блокадерска група,
него аутоимуно обољење” и да је реч о “нападу на председника Вучића”.
Поједини тужиоци сад откривају да је још летос ТОК због Генералштаба планирао не само
Селаковићево него и привођење још неколико министара, али да је полиција тада одбила да поступи по
налогу тужиоца.
„Предаја комплекса зграде Генералштаба Војске Србије америчкој страни показује прави карактер
садашње власти који до танчина разобличава њен издајнички карактер и пристајање због личне похлепе
и лоповлука на својеврсну капитулацију. Народни покрет Срба са КиМ „Отаџбина“ подсећа све грађане
Србије да су управо САД биле мотор суманутог и невиђеног бомбардовања Србије којом приликом је од
ње отета њена јужна покрајина КиМ… У оквиру комплекса Генералштаба налази се и камена палата са
својом двораном и столицама на којима је некада седео и прослављени војвода и начелник
Генералштаба Српске војске Живојин Мишић. Сва та историја једноставно мора да заврши тако што ће
на том месту српског поноса и успеха да се сутра изграде коцкарнице и бројни други садржаји
проблематичног карактера… Ношење српске заставе од 300 метара, исписивање графита „Кад се војска
на Косово врати“ само је димна завеса која треба да прикрије издају Александра Вучића који је јужну
српску покрајину предао сепаратистима у Приштини потписујући и прихватајући Бриселски споразум,
Вашингтонски споразум, Француско-немачки план, Охридску агенду, којима се Србија одриче ове своје
праисконске територије“, упозорава Народни покрет „Отаџбина“ у коме тврде да за КИМ нема спаса док
је Вучић на власти.
Нови избори на КиМ
На КиМ, где је Приштина ове године већ два пута организовала гласање – 9. фебруара прве редовне
парламентарне изборе од једностраног проглашења независности и локалне изборе 12.октобра, на
биралишта поново ће се ићи 28. децембра. Централна изборна комисија Косова јавно тврди да
финансијски тешко може да издржи трећи круг гласања, али то је није спречило да по трећи пут, а на
иницијативу Самоопредељења, одбије пријаву Српске листе, која је уложила жалбу и покренула море
осуда међународних званичника на рачун Приштине. Водећи приштински дневници на албанском језику
упозоравај да је чак Амбасада САД у Приштини саопштила да су поступком ЦИК-а „њени интереси
угрожени“.
licensed under the Creative Commons.Geograf208
Стефан Стаменковић из Грађанске иницијативе “Правда и једнакост” из Штрпца сматра да је реч о
политичкој представи, чији је циљ да “створи утисак да Приштина ‘прогања’ Србе, док Српска листа
делује као њихов заштитник”.
- Реч је о добро познатом маркетиншком триковању које Српској листи омогућава да освоји симпатије
неутралних грађана и неодлучних бирача. Овај образац понавља пред сваке изборе од када је Аљбин
Курти на власти – каже Стаменковић.
Између косовских редовних и расписаних ванредних парламентарних избора политичке странке
косовских Албанаца нису успеле да до краја конституишу ни нови сазив косовског парламента, а још
мање да се договоре око нове владе. Институционална криза овог пута није могла да се разреши ни
притиском Запада, па је Куртијева влада “купила” више од годину и по дана владавине у којој се
понашала као да није у техничком мандату.
Да је политички однос снага међу странкама косовских Албанца готово изједначен показали су и
последњи локални косовских избори одржани 12. октобра.
Парадоксално, победник локалних косовских избора је Српска листа, која се после бојкота косовских
институција, поново враћа на власт у свих десет већински српских општина. Девет је освојила већ у
првом кругу гласања, а други круг избора у Клокоту 9. новембра био је прави политички преокрет. Срећко
Спасић из иницијативе Српска народна слога у задњи час повукао је кандидатуру и подржао Српску
листу, чији је кандидат Божидар Дејановић победио Арбера Еминија, независног кандидата албанске
националности.
Албански градоначелници четири већинске српске општине на северу КиМ требало је да 5. децембра
предају дужности својим српским “наследницима”. Они су захтевали да градоначелници из Српске листе
“поштују законе Републике Косова, њене симболе и одлуке донете током албанске администрације”. Из
косовског Министарства локалне самоуправе најављено је да ће Приштина “осигурати да се
конститутивне седнице српских градоначелника одрже у складу са законима Косова”.
Осим могућих напетости око примопредаје власти на северу КиМ, Српска листа ће на предстојеће
косовске парламентарне изборе, по свој прилици, поново ући са ”ореолом” Куртијевих политичких
мученика, јер како из Београда поручује шеф Канцеларије за КиМ Петар Петковић, “Курти нема шта да
понуди својим бирачима сем огољене мржње према свему српском, јер нема никакав економски програм,
па повлачи нови очајнички потез не би ли се вештачки одржао на власти”.
Петковић је, додуше, овом изјавом добрим делом описао стање у коме се налази и његов шеф на
Андрићевом венцу. За 28. децембра кад би на КиМ требало да се по трећи пут гласа у овој години, у
остатку Србије већ су најављени нови масовни протести на које су позвали студенти у бунту.
Нови напад на Храм Христа Спаситеља
Епархија рашко-призренска 3. децембра јавно је осудила позив адвоката Томе Гашија на рушење
Храма Христа Спаса у Приштини. Гаши је преко друштвених мрежа оцено да „мора бити срушен храм
који у време окупације подигнут на туђем земљишту“ јер је “недопустиво што та грађевина стоји већ 26
година после рата и 17 година након проглашења независности”. “Оваква изјава није само мишљење о
урбанистичком уређењу, она представља директан позив на уништавање верског објекта и, као таква,
тешки облик говора мржње и подстицања нетрпељивости против СПЦ као историјске верске заједнице и
њеног духовног и културног наслеђа на КиМ”, саопштено је из ЕРП, уз подсећање да у питању саборни
храм СПЦе, чија је изградња, започета деведесетих година 20. века, прекинута НАТО бомбардовањем
СРЈ. У ЕРП истичу да је недовршени Храм Христа Спаситеља више од четврт века један од најчешће
нападаних верских објеката у Европи.
Вазнесењска црква
На основу Аутентичног тумачења закона који се тиче афере Генераштаб, а односи се на локације у
Београду између улица Кнеза Милоша, Масарикове, Бирчанинове и Ресавске, требало би да се скину
заштите културног добра за: Милошев амам, Вазнесењску цркву, Дом радничке коморе, зграде Мањежа,
Студентског културног центра, старог Генералштаба, Касарне 7. пука, Најдановог дома, Официрског
дома, зграда Владе Србије и Министарства спољних послова, као куће Несторовића и самог
Генералштаба архитекте Николе Добровића. За овај документ на предлог СНС гласало је 140 од 250
посланика у Скупштини Србије. Архиепископија београдско-карловачка на чијем челу је патријарх
Порфирије (Перић) у време писања овог текста још се није огласила по питању промене статуса
Вазнесењске цркве, за чију су градњу налог 1860. дали кнез Михаило Обреновић и тадањи митрополит
Михаило. Актуелни старешина Вазнесењске цркве је један од патријархових викара епископ липљански
Доситеј (Радивојевић).
