Судбине оних који су одлучивали о туђим животима, знање као отпор за-
бораву и истраживања која враћају приче о жртвама из вишедеценијске
тишине
Пише: Марина ДАБИЋ
П
остоје злочини који не застаревају, не само пред законом, већ и пред истином и људском савешћу. И
постоје истраживачи који не пристају да време постане савезник заборава. То су они људи који сваким
документом и откривањем идентитета сваке жртве, подсећају да је правда дуг према мртвима, а поука
живима.
Један од њих је и Ненад Карамијалковић, антрополог, кустос, конзерватор и архивиста, који
годинама истражује документе у немачким и домаћим архивима, тражећи одговор на питање: ко је
издавао наређења за масовна стрељања у Краљеву и Крагујевцу и шта се са тим људима десило после
рата?
Ненад Карамијалковић, помоћник директора Завода за заштиту споменика културе Крагујевац, био је
саговорник „Слободе“ после предавања под називом „Злочин и казна: Судбина официра Вермахта
одговорних за краљевачки и крагујевачки масакр 1941, године” у краљевачком Народном музеју.
Иако се о трагедијама Краљева и Крагујевца из октобра 1941. највише говорило кроз приче о жртвама,
о онима који су те злочине наредили и спровели, деценијама се у Србији готово ништа није знало.
Карамијалковић је посветио године трагању за биографијама, архивима и документима официра
Вермахта који су непосредно били одговорни за ова масовна стрељања. Резултат тога је истраживање
које отвара питања правде, сећања и историјског одговора који до данас није стигао.
У разговору за „Слободу“ Карамијалковић говори о изворима које је користио, о томе зашто су судбине
починилаца биле скривене и зашто већина одговорних официра никада није кажњена?
- Мој први мотив било је затеченост чињеницом колико се мало знало о најодговорнијим официрима
Вермахта који су спровели масовна стрељања у Краљеву и Крагујевцу. О генералу Франзу Бемеу, творцу
чувеног наређења „100 за једног“, већ је постојала значајна литература. Међутим, о његовим најближим
сарадницима, људима који су били на терену и издавали директне наредбе, готово ништа није било
записано. Посебно сам мислио на мајора Ота Деша, команданта 749. пука, човека који је наредио
стрељања у оба града и лично надгледао њихово спровођење. О његовој послератној судбини, као и о
судбинама других официра његовог ранга, није се знало практично ништа: да ли су рат преживели, да ли
су били процесуирани, где су живели, како су завршили. Сматрао сам да прича о злочину не може бити
потпуна док се не утврди и судбина злочинаца.
БЕЗБРИЖАН ЖИВОТ ЗЛОЧИНАЦА ПОСЛЕ РАТА ОТКРИВА РАЗМЕРЕ НЕПРАВДЕ
Које изворе сте користили и како сте долазили до грађе? Где се данас налазе документи о
људима који су наређивали стрељања? - Истраживање је кренуло када ме је пријатељ, професор Андреас Рот из Немачке, упутио на
Централну канцеларију за истраживање нацистичких злочина у Лудвисбургу, код Штутгарта. То је кључна
институција за архивску грађу о нацистичким злочинима који су почињени широм Европе. Први велики
корак био је управо тамошња архива, где сам пронашао прелиминарну истрагу против мајора Ота Деша.
То је за мене био почетак озбиљног рада.
Ненад Карамијалковић, антрополог, кустос, конзерватор и архивиста – Фото Марина Дабић
Грађу сам затим допуњавао у још неколико архива: у архивској грађи Конгресне библиотеке у
Вашингтону, у Архиву Југославије, у неким локалним војноисторијским архивима. Сваки документ
допуњавао је слику која је била потпуно замагљена.
Највећи изазов био је управо тај – одсуство података. Као да је систематски избегавано да се њихова
имена помену, као да је одговорност била развучена до непрепознатљивости. А управо су имена,
биографије и послератни животи оно што истраживању даје стварну тежину. Тек када видите где су
живели, од чега, како су завршили, схватите размере неправде.
Истраживања често откривају и како „обични људи“ постану извршиоци масовних злочина.
Шта сте Ви закључили посматрајући профиле ових официра?
- То је изузетно важно питање. Када посматрамо злочине у Краљеву и Крагујевцу, наравно да су
наредбе биле кључне, то је била прецизно организована акција. Али није све у спровођењу наређења.
Код многих официра на терену видела се дубока идеолошка увереност, одсуство емпатије, хладноћа,
осећај мисије, па чак и лични анимозитет према Србима.
Треба имати у виду да је Немачка војска, још од Првог светског рата, носила снажан осећај
непријатељства према Србима. То је био један слој. Други слој је психолошки: многи од њих једноставно
су имали карактерне црте које су погодовале таквим злочинима. У мом предавању говорим и о томе како
се њихов лични психолошки склоп уклапао у политику одмазде. Зато је важно истражити и одговорност
појединца, а не само система.
Да ли је некадашња Југославија после рата покушала да их процесуира? - Формално да. У пракси – веома мало. Југословенке власти су 1945. године, у одсуству осудиле групу
официра, међу њима и Ота Деша. Али стварна сарадња са Западном Немачком изостала је. Након што
је Југославија 1957. признала Источну Немачку, односи са Западном у потпуности су захладнели, а
централна канцеларија у Лудвисбургу, институција задужена за процесуирање нацистичких злочина,
основана је 1958. године.
УЛОГА ЈЕДНОГ АМЕРИКАНЦА У РАЗОТКРИВАЊУ ЗЛОЧИНАЦА
Ни када су односи поново успостављени 1968, испоставило се да Југославија није била
нарочито ревносна у достављању грађе. А без грађе нема ни поступака. Велики преокрет
догодио се тек када се умешао један амерички професор. Ко је био тај Американац и зашто је
његова улога важна?
- Реч је о професору Карлу Ландауеру са Универзитета Беркли. Он је 1962. године, читајући британску
књигу о Југославији, наишао на податке о злочинима у Крагујевцу. Било му је несхватљиво да за тако
масовне злочине не постоји јасан траг о процесуирању. Упутио је писмо немачким властима са
једноставним питањем: „Да ли су починиоци крагујевачког масакра икада процесуирани?“
То писмо покренуло је немачку канцеларију у Лудвисбургу. Отворене су истраге против Ота Деша,
Паула Кенинга и још неколико официра. Међутим, до суђења никада није дошло. Деш је био тешко
болестан, Кенинг није био доступан, а поједини официри који су осуђени у другим процесима убрзо су
пуштени „због здравственог стања“, иако су неки живели још деценијама.
Зашто се генерал Франц Беме сматра једном од кључних и најмрачнијих фигура одговорних
за масовне одмазде у Србији 1941. године? - Беме је био Аустријанац рођен 1885. године, официр са огромним ратним искуством из Првог
светског рата. Иако тада није ратовао на српском фронту, као и сваки Аустријанац добро је знао за
понижавајуће поразе њихове војске у Србији 1914. и 1918. године. Слом старог царства, траума Сарајева
и пад империје која је „сломила зубе у малој Србији“ створили су дубоко укорењену мржњу према нашем
народу — и тај реваншизам управо је Беме у потпуности спровео 1941. Мало је познато да је он, заједно
са Валтером Хингхофером, већ 1918. командовао милицијом нове Аустрије током сукоба са српском
војском у Словенији што, на одређени начин, представља пролог ономе што ће се догодити две деценије
касније. У јесен 1941. године, у својству главнокомандујућег у Србији, надгледао је гушење устанка и
политику масовних стрељања, под његовом командом убијено је око 20.000 људи. У смирај рата,
пребачен је у Норвешку као командант тамошњих немачких снага. Ухапшен је у Енглеској 1945. године,
био у притвору у Велсу и Лондону, а затим у Нирнбергу где је требало да му се суди у Талачком процесу.
Међутим, пре почетка суђења, 29. маја 1947. године, извршио је самоубиство скоком са четвртог спрата
затвора и тако је, нaжалост, избегао сваку правну казну за оно што је учинио у Србији. Од свих официра
чија су имена повезана са стрељањима у Краљеву и Крагујевцу, једини који је осуђен био је Адебелд
Лончар, кога су партизани заробили и који је обешен 1947. године. Практично – сви остали избегли су
казну.
ОД НАЦИСТИЧКОГ ТЕРОРА ДО ИЗБЕГАВАЊА СУДА
Ко је био Ото Деш и како је могуће да никада није одговарао за злочине у Краљеву и
Крагујевцу?
- Ото Деш је био образован, друштвено угледан и добро позициониран човек рођен у Ашафенбургу, из
веома имућне породице која је оставила трага у развоју индустрије одеће у Немачкој. По струци је био
стоматолог, али је имао и академску докторску титулу, што говори о ауторитету који је уживао. Као
резервни официр Вермахта, већ је 1941. командовао војним јединицама на подручју Србије и био један
од оних који су издавали или надзирали директна наређења за масовна стрељања у Крагујевцу и
Краљеву. На крају рата нашао се у Курландији, у огромном окружењу немачке војске и, за разлику од
већине, успео је да избегне заробљавање и потпуно нестане. Тек деценијама касније, захваљујући
иницијативи из САД, покренута је истрага у Немачкој. Деш је лоциран, испитиван, чак је и оптужница
припремљена, али је због „тешког здравственог стања“ поступак обустављен. Умро је мирно, у кревету у
градићу Хемау 1972. године – не одговарајући никада за злочине које је починио. То најбоље показује
колико је послератна Немачка штитила многе од најодговорнијих људи свог режима.
Шта знамо о Паулу Кенигу, човеку који је командовао деловима јединица које су пуцале у
Крагујевцу? - Кениг је по професији био теолог, професор у државној гимназији у Цвикауу што још више звучи
гротескно када имате у виду његову улогу у злочину. Као и Деш, рат је почео као резервни официр, брзо
напредовао и после повратка са источног фронта завршио у војној болници због нервних поремећаја. Ту
му се губи сваки траг као официру, али не и као војно одговорном за масовна стрељања. После рата је
живео на својој адреси у граду Цвикау, што потврђују локални именици, али након 1948. више га нигде
није било могуће пронаћи. Потрајале су деценије покушаја да се утврди истина, била је припремљена и
оптужница, али су надлежни у Немачкој тврдили да га не могу лоцирати. Највероватније је, као и многи
други, тихо умро у анонимности, успешно избегавши сваки вид суочавања са правдом. Mожда најбоље
сведочанство о његовом карактеру даје један од његових војника, који га је описао као „циника са
патолошком потребом за стављањем себе у први план, без имало саосећања према цивилима“ – потпуна
супротност свему што професија теолога икада треба да буде.
ИРОНИЧНА ЕПИЗОДА ИСТОРИЈЕ
Када сагледате све, да ли се наслов Вашег предавања „Злочин и казна“ може данас
преименовати у наслов „злочин – без казне“?
- Нажалост, мислим да може. Често кажемо да је правда спора, али достижна. У овом случају правда
је остала и спора, и недостижна. Немачка јавност и немачка држава никада се нису званично извиниле за
масовна стрељања у Србији. Судски процеси готово да нису спроведени. Од свих официра који су
досезали највиши ниво одговорности, већина је своје животе завршила мирно, далеко од судница. Једна
од ироничних епизода историје је и то што је директан потомак Ота Деша био високопозициониран у
немачким и европским правосудним институцијама. Наравно да потомци нису одговорни за дела својих
предака, али симболика је снажна. Све то оставља горак укус и потврђује да је прича о злочину и казни –
заправо прича о злочину без казне.
Шта сматрате да је данас најважније када говоримо о овим темама? - Најважније је да не заборавимо имена жртава, али и да знамо имена починилаца. Историјска
одговорност није осуда народа, већ осветљавање истине. Ако ми не подсећамо, тешко да ће то
учинити било ко други.
Прича о одговорности за масовна стрељања у Краљеву и Крагујевцу није завршена. Њено
последње поглавље тек треба да буде написано и оно припада историчарима, институцијама,
јавности, али пре свега потомцима жртава који имају право да знају истину.
