( 1956 – 2025 )
Saturday, September 20th, 2025, I lost my great nephew Joco Maric, my late brother’s grandson, born in Donji Rajic,
Slavonia, an economist in peace time, a colonel in the armed forces of the Republic of Serbian Krajina during the war between
Croatian forces and the Krajina forces after the collapse of former Yugoslavia.
He grew up in Donji Rajic, completed his elementary education there and the High School in Nova Gradiska, the same school
I graduated from a long, long time ago. After the high School he went to Zagreb, Croatia, where he completed his studies at the
School of Economics. My late brother Milan sent him to Zagreb because one of Joco’s sisters lived and worked there. During the
summer he would return to Rajic and help his father work the farm, just as I used to do during my studies in Belgrade, Serbia. I
had an uncle in Belgrade, and he provided a roof over my head during my college years, a big deal in those hungry years in the
fifties of the last century.
Joco was an intelligent young man, excellent student and a big help to my late brother when needed. When the war broke out
Joco joined the Serbian Krajina’s forces and quickly attained the rank of a colonel. His father passed away 1990, just before the
war, and when Krajina collapsed he went to Belgrade, even though his mother returned home to tend the farm the best she
could. Her son Joco was never to return home as the Croatian ustashe regime put him on the “most wanted” list because of his
active participation in the war. One of his two sisters remained in Zagreb and his oldest sister lived in Banja Luka, Republic of
Srpska. When their mother passed away Joco was unable to attend her funeral in Rajic. Joco’s sisters supported their mother in
every way possible, in and around the house in Donji Rajic, particularly when she became unable to take care of not only the
household but even herself.
The Republic of Serbia awarded Joco a disability pension because he came back from the war with all kinds of ailments.
After he suffered a stroke not too long ago he fell and broke a hip. His heart would not endure the needed operation so he
quietly expired and left this world.
Joco lived in Zarkovo region of Belgrade with his wife Branka (nee Knezevic) and their two children, son Stefan and daughter
Sofija. Both children graduated with the degree in Economics, and Stefan continued his studies here in America at the Michigan
State University and later at the Boston University where he completed his doctorate degree, now employed as an assistant
professor.
It should be mentioned that Stefan had a very difficult time with the American authorities to obtain the permission to travel to
Belgrade to attend his father’s funeral! It is still very disadvantageous to be a Serb as far as America is concerned. Some things
just do not change, do they?
Joco left behind his wife Branka, son Stefan, daughter Sofija, sister Milka and sister Rada with their families.
May the good Lord give colonel Joco heavenly peace, and his family our sincere condolences.
9.30.2025 Nikola Maric
Јоцо Марић
УПОКОЈ ГОСПОДЕ
(1956-2025)
У суботу, 20. септембра 2025. године, изгубио сам унука ЈОЦУ МАРИЋА, рођеног у Доњем Рајићу, Славонија,
економисту пре рата, пуковника Војске Српске Крајине за време сукоба између хрватске војске Фрање Туђмана и бораца
Републике Српске Крајине после распада бивше Југославије.
Родио се и одрастао у Доњем Рајићу и ту завршио основно образовање, а гимназију у Новој Градишци (где сам и ја
матурирао пре много, много година.) После завршене средње школе отишао је у Загреб где је завршио Економски
факултет. Мој Брат га је тамо послао јер је ту живела једна од Јоциних сестара. Током лета враћао би се у Рајић да
помогне оцу око пољопривреде, исто оно што сам и ја радио за време свога школовања у Београду. Имао сам стрица у
српској престоници, а он ми је дао кров над главом за време мојих студија што је била велика помоћ за време оних
гладних педесетих година прошлига века.
Јоцо је био врло паметан, одличан ђак и студент, а исто тако и велика помоћ своме оцу око имања у Рајићу. Када је
избио рат Јоцо је приступио Војсци Српске Крајине и врло брзо постигао чин пуковника. Његов отац Милан је умро 1990.
године , пред сам рат, а када је Крајина престала да постоји отишао је у Београд, док се његова мајка Ана вратила из
избеглиштва на имање у Доњем Рајићу и наставила да се стара о кући и поседу најбоље како је могла и умела. Њен син
Јоцо никада се више није вратио у Рајић јер га је усташки режим ставио на листу најтраженијих због његовог активног
учешћа у рату. Једна од његових сестара и даље је остала да живи у Загребу, а друга, старија, остала у Бањој Луци где је
радила и живела са својом породицом. Када је њихова мајка Ана умрла Јоцо није могао да дође на њену сахрану.
Његове сестре са фамилијама су обавиле све око сахране, а и пре тога док им је мајка била болесна и више није могла
да води рачуна ни о себи ни о о имању.
Србија је Јоци доделила инвалидску пензију јер се из рата вратио са многим здравственим проблемима. После једног
од можданих удара пао је и сломио кук, али нису могли да га оперишу због срчаних проблема већ га ставили у старачки
дом где је и преминуо и напустио овај свет.
Јоцо је становао у делу Београда које се зове Жарково са женом Бранком, рођеном Кнежевић, и својом децом
Стефаном и Софијом. Обоје деце су завршили студије на Економском факултету, а Стефан је добио стипендију да се
даље усавршава на Мичиган Стејт универзитету и касније на Бостон универзитету где је завршио докторске студије и
постао асистент и предавач на истом универзитету.
Треба напоменути да је Стефан имао силне проблеме да му одобре пут у Србију да присуствује сахрани свога оца! И
даље је врло непожељно бити Србин што се тиче Америке. Неке ствари се једноставно не мењају, зар не?
Јоцо је за собом оставио супругу Бранку, сина Стефана, кћер Софију, сестре Милку и Раду са фамилијама.
Нека му Господ подари рајско насеље, а његовој породици наше искрено саучешће.
Никола Марић
- септембар 2025. год.
