Упокој Господе Ђорђе Николић 1949-2024
У петак 19. априла 2024. тихо је уснуо у Господу српски песник и привредник Ђорђе Николић. Сахрањен је у Рабровцу под Опленцом у четвртак 25. априла 2024. Опело је одржао Њ. П. епископ шумадијски г. Јован, уз саслужење 39 свештеника своје епархије.
Зашто се испраћај вољеног пријатеља у бољи свет сматра тужним догађајем? Зато што смо допустили да наше трезвено, хришћанско разумевање живота нагризе незнабожачки очај који се два миленијума тајио у дубинама пале људске душе, па се сада, пред крај времена, опет помаља.
Жао ми је што од Ђорђеве сестре Драгице и његове пожртвоване неговатељице Карле више нећу добијати готово свакодневне извештаје о његовом стању које се, нажалост, у задње време углавном погоршавало. Али некоме ко са радошћу иде у сусрет предстојећем празнику вечнога живота (ово се пише уочи Ускрса 2024) ти извештаји више нису ни потребни. Ми знамо да ће током наредних четрдесет дана Ђорђе пролазити кроз испитивања која чекају свакога од нас и да је наша обавеза да га својим молитвама и свештеним радњама целе Цркве на том сложеном путу подржимо. Будући упућени у његов живот, ми имамо непоколебиву извесност да противне силе неће успети да му препрече пут у Царство небеско, где га Спаситељ и свети којима се молио и које је током земнога живота свим срцем и свом душом поштовао са нестрпљењем чекају.
Моје пријатељство са Ђорђем и његовом породицом траје готово цео мој досадашњи живот, са изузетком детињства, које смо он и ја провели у различитим и удаљеним срединама. Ђорђа Николића сам упознао када нам је било око двадесет година, у просторијама Српске народне одбране у Чикагу, тачније у канцеларији Драгише Кашиковића, уредника листа „Слобода,“ на само неколико дана од Ђорђевог приспећа из Србије. Био ми је најављен као песник и када сам га угледао, са брадом и разбарушене косе, први утисак то ми је упечатљиво потврдио. У том тренутку нисам могао ни да замислим са каквим сам се озбиљним и потенцијално значајним песником упознавао. Сигуран сам да ни сам Ђорђе тада није имао представу о томе у какву ће динамичну и вишеслојну личност израсти у земљи могућности, где су се наше стазе укрстиле.
Већ од првог разговора са Ђорђем осетио сам да се преда мном налази изузетна особа. Без обзира на младост, упадљиво је одударао од апатичне гомиле придошлица пуштених трбухом за крухом из донедавно пре тога ограђеног Брозоморног социјалистичког раја. Они су већином били убијени у појам, безвољни, извитоперених представа које им је систематски убризгавала режимска технологија испирања мозгова, и били су видно окрњеног идентитета. За разлику од њих, и у тадашњем млађаном добу свога живота, Ђорђу је све што је битно било кристално јасно. Од првог тренутка нашег пријатељства здружили су нас презир и гађење на виновнике плачевног стања у коме су се налазили Србија и српски народ, а да се све до сада у томе ништа суштински поправило није.
Дружење са Ђорђем имало је додатну предност што ми је омогућило да боље упознам његове тихе и нечујне, простосрдачне и дивне родитеље, Милуна и Наду, и сестру Драгицу, која га је пожртвовано неговала све до последњег његовог даха, и њену ћеркицу Иванку. У тим младалачким данима веселог студентског ћаскања, озбиљног политичког ангажмана у анти-комунистичком гласилу „Слобода,“ где смо сви у оквирима својих могућности учествовали, и излазака у егзотичне ресторане, биоскопе и на културне манифестације, нико од нас није ни сањао шта ће се ускоро догодити да нас уједини још чвршће. То је била велика трагедија коју смо покаткад интуитивно предосећали, али је ни у једном тренутку нисмо замишљали као нешто реално. Удбин стравични злочин извршен је у ноћи 17/18 јуна 1977. године у Чикагу, у истим просторијама где смо провели безброј забавних тренутака. У масакру невиних који су извеле звери разулареног режима, изгубили смо двоје незаменљивих припадника нашег неформалног друштва, Драгишу и малу Иванку.
Неутешни су остали мајка Драгица и ујак Ђорђе, и њихови племенити родитељи Милун и Нада.
Већ тих седамдесетих година, одмах по приспећу из Србије, Ђорђе је почео да блиста даровима и врлинама који су га до краја живота красили. Није био нимало лењ, ни интелектуално ни физички, а својим радним еланом разликовао се од већине деморалисаних придошлица. Чим је савладао енглески језик успоставио је везе са бројним посленицима песничке уметности, у Америци, широм света и у Србији. Дао се без одлагања на свој омиљени посао, писање песама које ја са оскудним познавањем финеса српског језика нисам био у стању да како ваља оценим. Али био сам дубоко импресиониран похвалама које су стизале са разних страна и од несумњивих ауторитета.
Ускоро затим, Ђорђе је почео да сарађује са Чарлсом Симићем, америчким песником српског порекла чији је животни пут донекле био сличан Ђорђевом. Симић се прославио превођењем српске поезије на енглески. Превео је и неке од Ђорђевих песама на енглески језик и сећам се добро Ђорђевог оправданог поноса када су се те песме почеле објављивати у угледним америчким књижевним часописима.
Ђорђеву плодну сарадњу са Чарлсом Симићем академик Предраг Палавестра окарактерисао је овако: „Док је Чарлс Симић у Америци постао угледан амерички песник, Ђорђе Николић је у Америци постао угледан српски песник.“
Упоредо са студијама на универзитету Northwestern, где је сасвим природно одабрао одсек славистике, Ђорђе је добро схватио и усвојио дух старе, практичне Америке, који је већ тада почео да бледи, али је и даље био веома утицајан. Поред бављења књижевношћу, део своје огромне радне енергије он је посветио задатку материјалног опскрбљивања своје породице, којој је стицајем околности већ у раној младости постао стожер. Организовао је у Чикагу предузеће за трговину некретнинама под називом „Солдус“ које се на моје очи успешно развијало. Овај спој у истој особи практичног и метафизичког, типично америчке пословности и божанске поезије, многима је засигурно деловао необично. Међутим, управљање предузећем за њега је било средство, а не циљ. Само ми који смо познавали дубине Ђорђеве праве личности знали смо, мада је и у томе био успешан, да je Ђорђе постао послован човек руковођен искључиво практичним побудама, да створи материјалну основу за несметано бављење својим узвишеним идеалом – поезијом, и ради служења ближњима, а не зато што су плодови пословне делатности у његовом животу играли значајну улогу.
У српској средини у којој је живео далеко од Отаџбине Ђорђе је био јединствен по много чему. Али ако би требало одабрати врлину која га је посебно издвајала, то је несумњиво била „јавна свест,“ у смислу како је о томе писао велики руски философ, такође добровољни изгнаник из своје Отаџбине, Иван Иљин. Та јавна свест испољава се у снажној привржености моралним темељима заједнице и у осећању личне и делатне одговорности за њену судбину. Онај ко је има препознаје се по томе што размишља у категорији „ми,“ а не „ја.“ То је свест која је Ђорђа прожимала до последњег његовог даха.
Међутим, та граматика националне солидарности, са тежиштем на жртвеној заменици „ми“ уместо егоистичке „ја“, где се опште увек издиже изнад приватног, чини се да новим поколењима постаје све неразумљивија. Зачетке такве за одрживост српског народа кобно извитоперене свести Ђорђе и ја смо са горчином констатовали са наше америчке осматрачнице седамдесетих година прошлога века.
Запљуснута таласима „економске емиграције“ из Југославије, српска заједница већ од тада почела је видно да се раслојава, губећи своју духовну и националну хомогеност. Придошлице је испуњавао научени, подсвесни страх од репресивног апарата југословенског режима, иако су се физички налазили далеко изван његовог домашаја. Знали су да им је родбина у земљи таоц за „добро владање“ у Америци. Зато су се углавном клонили свих облика родољубивог јавног иступања, избегавајући понашање које би Удбини жбири, а знало се да их је свуда било, могли протумачити као политички и национално обојено. У тој атмосфери клонулости, где је било најлакше ићи линијом најмањег отпора, остајући зачаурен у свом тескобном приватном простору, Ђорђе је изабрао супротан пут. У Америци је постао јавно ангажовани млади српски интелектуалац. Кроз своју поезију, личне контакте и позамашне прилоге свесрдно је учествовао у сваком окупљању и подржавао је сваку иницијативу који су имали за циљ подизање изворне српске свести, распламсавање српског духа и, коначно, ослобођење од несносног комунистичког ига неизмерно вољене Србије.
За подвлачење црте испод тек недавно окончаног земаљског живота исувише је још рано. Али постоје ствари које могу и треба да буду речене.
Одлика која је свима који су га познавали најупечатљивије одражавала Ђорђа Николића била је јединственост. Наравно, за сваког човека би се могло рећи да је непоновљив, али Ђорђева изнимност била је посебне врсте. Он је дубоко урањао у корене заједнице из које је потекао, а то су остаци праве, не разорене Србије. Истиснута отровним модернизмом из главног тока националног живота, та Србија још увек местимично постоји. У породичном кругу, чувари духа те Србије били су Ђорђеви родитељи, који су и њега тим идеалом задојили. Тај дух Ђорђа је повезивао са сународницима и савременицима који су делили његове вредности. Међутим, Ђорђе је као личност био много више од пуког збира општих културолошких обележја свога народа, ма колико узвишени они били.
Ђорђа најверније осликава необичан наслов једне од његових збирки песама, „Ви нисте од овога света.“ Ђорђе је био хришћанин и никада није тежио да буде изнад других, али хтео то или не, он је израстао у особу која је одисала ако не неком вишом онда засигурно различитом, паралелном димензијом. По моралном устројству своје душе, као брижни син, брат, пријатељ и родољуб, зрачио је јединственошћу а да је он сам тога најмање био свестан.
По мени, врхунац Ђорђевог песничког стваралаштва је спев „Српска глава“ објављен 2000. године после вишедеценијског изгнанства из Србије, у издању Српске књижевне задруге. Не по садржају, али по елементима форме и свакако по надахнућу, убеђен сам да ће се књижевна критика кад тад сагласити да је овај Ђорђев капитални спев у равни поеме „Канто“ Езре Паунда.
У том спеву, Ђорђе Николић се дрзнуо да о свом народу каже непобитне истине и изрекне критичке судове какве је само осведоченом родољубу допуштено да објави. Најзначајнија услуга коју је Ђорђе своме народу учинио управо је овај каталог његових мана и песнички вапај до небеса за поправком рода свог. Нико ко се са Ђорђем није блиско дружио не може ни замислити муке и недоумице кроз које је Ђорђе пролазио, одмеравајући сваку истиниту реч у овом монументалном спеву. Тим делом он је фасцинирао не само мене, већ – а то је много важније – оставио је без текста и једног искусног и строгог критичара какав је био пок. Предраг Палавестра.
Једна од недостојнијих српских мана је спорост Срба да одају морално признање људима који су их задужили својим националним прегнућем и блиставим примером родољубља и честитости. У овом времену када је светлих узора премало, не само за васпитавање младих већ и за поправљање посрнулог старијег нараштаја, са Ђорђем Николићем то не би смело да се догоди. Опустошеном Српству пример људи његовог кова данас је неопходнији него икад.
Бог да му душу прости! Царство му небеско!
Стефан Каргановић
