На путу до Хиландара Александар је за девет дана истрчао 16 маратона. Да ли је овај подухват доказ да границе суштински не постоје, односно да су оне тамо где их сами поставимо?
Мало после католичког Божића 2023. године, а са жељом да Бадњи дан и православни Божић дочека на Светој Гори, Александар Ђуровић из села Отроци између Краљева и Врњачке Бање, кренуо је са својим пријатељем Слободаном Здравковићем из Краљева на дуг и неизвестан пут.
Жеља им је, додуше, била заједничка, али се испоставило да је Слободан, због повреде, четвртог дана морао да одустане од заједничког наума и да настави да Александру буде подршка из аутомобила којим их је заједнички пријатељ већ пратио од почетка овог путовања.
И Александар, и Слободан су, једноставно од оних који воле да померају физичке границе и сами себи задају изазове. Била сам међу онима који су их из Краљева 29. децембра прошле године испратили. Били су ту пријатељи и чланови њихових породица, а и ми смо имали жељу: да им путеви буду срећни, а ноге лаке на путу до Хиландара, православне светиње од које их је тада делило 670 километара које су намеравали углавном да претрче.
Александар живи на релацији Краљево – Врњачка Бања, а по занимању је тренер. Прошле јесени освојио је такозвани Еверестинг Изазов, попевши се девет пута, у континуитету и без спавања од села Каменице код Краљева, до врха планине Столови чиме је савладао у збиру висинску разлику која је већа од висине Монт Евереста као највишег планинског врха на свету.
Слободан је програмер, али обожавање природе им је заједнички именитељ. На питање како су се одлучили за овакав изазов рекли су да је све, можда, било на брзину, али и да је то, на неки начин, била одлука послата „одозго“.
– Све се десило у тренутку. Слоба и ја смо разговарали, он је предложио, можда из шале, да за Божић будемо у Хиландару, а онда смо, буквално, за два минута одлучили да кренемо – казао је Александар.
На свом путу спавали су углавном у православним манастирима у којима су се и хранили. Прва дестинација за преноћиште била је 80 километара од Краљева удаљен Манастир Свете Петке у селу Ђунис код Крушевца, а онда их је пут водио даље до Ниша, преко Предејана, манастира Прохор Пчињски и даље, кроз Македонију и Грчку.
Њих двојица се већ годинама баве ултра трчањем, па посебних припрема за овај изазов није било. Мало дуже су, истина, чекали на благослов из Хиландара, а када је стигао, препрека више није било. У аутомобилу пријатеља који их је пратио аутомобилом налазило се све што им је потребно за тако велики физички изазов, а они су најчешће били „опасани“ само обавезним појасом са водом. Имали су план да пут од око 670 километара истрче за десетак дана.
Подршка породице и пријатеља није мањкала, па смо, пратећи њихов подухват на друштвеним мрежама, на којима су у тренуцима предаха објављивали понеки детаљ са свог пута, видели да ту добру енергију осећају и надају се да ће их здравље послужити, а срећа пратити д коначног циља. Истицали у да ће све то за њих бити мерење физичке издржљивости и „добра борба“.
– Иза нас је пуно тренинга, али физички не можете да се спремите за овакав напор. Ми се надамо да ћемо духом успети све ово да изнесемо, да ћемо остати „јаки у глави“ и да нећемо стати. Трудићемо се да будемо што више смирени. Верујемо у Бога и да ћемо се вратити макар мало бољи него што смо кренули. Најбитнија нам је вера да ово можемо – истицао је Слободан.
Додао је још и да се не плаше ничега, јер „уз Божју молитву страха нема“:
Кренули су уз ведро „Браћо, ми идемо, помолите се некада за нас“ и отиснули се на неизвестан пут са жељом да их и време послужи и несумњиво, довољно снажни да свој задатак покушају сами да остваре, довољно мудри да препознају ако им помоћ затреба и довољно храбри – да помоћ и затраже.
Када је, тешка срца, због повреде Ахилове тетиве, Слободан четвртог дана изазова морао да одустане, Александар се није дао поколебати. Осећао је, каже, да је сада, у маси добрих људи чије их молитве прате, једна још снажнија – она коју је за њега молио Слободан, са жељом да бар један од њих двојице оствари заједнички циљ.
Није било лако Александру уопште, не стиди се то да призна. Иако је било планирано да најдужа деоница од 80 километара овог подухвата буде првог дана, када је тело најсвежије, догодило се да, због разних недаћа које су га пратиле током пута, Александар баш последњег дана изазова на путу до свете Горе мора да претрчи целих 97 километара.
У Уранополис су, Александар на својим одавно већ исцрпљеним ногама, а Слободан и још један пријатељ – аутомобилом, стигли уочи Бадњег дана, око пола два ујутру. До тада, Александар је за девет дана истрчао 16 маратона!
– Десио ми се дан када нисам могао да трчим, већ само ходао, због чега сам последњег дана претрчао ту најдужу деоницу – испричао је Александар док су се у Уранополису спремали да их пребаце бродићем до прве мале луке, а онда до Хиландара у коме су провели Бадње вече и Божић по свим обичајима ове православне светиње.
На свом путу Александар се редовно јављао бројним пратиоцима на друштвеним мрежама извештавајући их како стоје ствари. Дешавало се и да заврше у блату када потраже алтернативне путеве, страдала су им колена од оптерећења, али – храбро су гурали даље. Углавном сами, а понекад и уз подршку пријатеља који су их дуж трасе сачекивали да са њима истрче неку деоницу.
По повратку са Хиландара, Александар Ђуровић био је гост програмског циклуса „Путописи”, у краљевачкој библиотеци. Он је покушао да заинтересованима представи свој несвакидашњи путнички, спортски и духовни изазов. Осим о техничким детаљима организације оваквог спортског подухвата, било је речи о рути којом је Александар ишао до циља, о одлуци да његова одморишта буду углавном успутни манастири, као и о менталном и духовног аспекту овог искуства које је, како сам каже, на одређени начин променило његово унутрашње биће. Његове речи просто су „нацртале“ одговор да границе суштински не постоје, односно да су оне тамо где их сами поставимо.
Испуњење овог изазова можда на најлепши начин описује она крилатица која каже: „није да се не усуђујемо зато што су ствари тешке; већ су ствари понекад тешке зато што се не усуђујемо“. Кад се човек усуди, ништа не постаје лако, али победа постаје слађа.
