Људи што су старији, све више размишљају о дјетињству и младости. Да ли сте то примјетили? Ако нисте, застаните мало у овој свакидашњој трци и буци и попричајте са старијим људима. Али оно баш искрено, отвореног срца,
попричајте……привуците столицу, сједите и саслушајте их са пажњом. Не журите. Пустите њих да више причају, жељни су да их неко слуша. Ако вам треба неки савјет, упитајте их. Њихово животно градиво и испити на којима су падали, које су понављали и они које су полагали пуно је корисних искустава. Много тога имају рећи, а и много сјећања подјелити, посебно оних раних. Најдраже им је причати баш о свом дјетињству и младости, о мјестима у којима су одрасли, о људима који су обиљежили те давне године, о успоменама које свих ових деценија чувају ушушкане дубоко у себи.
Одувијек сам, па као и мало дијете, уживала сједити и причати са старим људима. Кад смо долазили из Сплита на село, моји су већ знали гдје ће ме наћи ако ме нема на видику. Поред мојих дједова и баба, радо сам проводила вријеме са комшијама и упијала оно што говоре. Баш као што су они причали о људима свог дјетињства, тако се и они сада налазе на овим мојим размишљањима и причама. Често нисмо ни свјесни колико брзо путујемо овим путем што се зове живот ни колико јак утисак оставимо на оне што успут срећемо. Кад застанемо и осврнемо се, тек онда видимо колико смо га већ препјешачили. Оне ране стазе и кораке некако увијек носимо са собом и што даље одмичемо, све су нам драже.
Не знам како је код вас, али код мене нема Бадњег Дана и Божића да се не вратим сјећањима у дјетињство и завичај. Рођење Христово је већини нас најрадоснији празник. Не због модерне умјетне, привремене радости данашњице која се мјери поклонима, већ због оне истинске што у грудима трепери и лепрша у предпразничним данима, у исчекивању празника. Оног узбуђења кад цијели свијет желиш да загрлиш колико си срећан. Да ли су се ти дани изгубили и можемо ли их некако пронаћи?
Ових дана, као и сваке претходне године, моје мисли путују у давне године између мојих планина, Свилаје и Динаре. Кад би само на тренутак могла да се вратим у једно Бадње јутро мог одрастања, кад ми хладноћа није могла ништа због топлине која је буктила у срцу. Да ми је некако да у џепове натрпам све оне успомене што можда нисам упамтила…….шаку оног узбуђења док баби помажем да направи погачу и нестрпљиво чекам како ће се испећи, посебно онај мој мали комад који ми је дала да сама умјесим. И сада осјетим мирис те погаче. А тек вече…….па то чекам цијелу годину! Да заузмем своје мјесто поред огњишта у ватреној кући. Мирише слама, изнад пршути и печенице које ће се сутра пробати, око мене они које највише волим. Свима румени образи и очи упрте у врата….чекамо да нам дође бадњак! Не зна се да ли је било топлије поред огњишта или у срцу. Тешко је било и заспати тада, а кад бих заспала……. сад гледајући уназад, мислим да су то били најслађи снови. Божићно јутро, најљепше јутро. Није ме нико требао будити, једва сам чекала да потрчим уз степенице и свима честитам.
Нека вам свима бадњак унесе радост и топлину у срца и домове гдје год били, да будете дио нечијих најљепших успомена које ће се много године касније причати.
Добро вам дошло Бадње Вече, Мир Божији, Христос Се Роди!
