Тужно је што сам затвореник у својој сопственој кући, тужан сам када видим празне ресторане и затворене пословне просторије. Шта вреди да победимо овај вирус ако успут уништимо онај свет који смо некада познавали?
Било би занимљиво када би некако могли да сазнамо шта би велики Шекспир мислио о нашој садашњој преокупацији са корона вирусом? Коме би се његов Хамлет придружио, онима који се боје своје сени, не смеју да промоле своје главе из куће, или онима који перу руке сваких пет минута, беже од свакога и свачега и броје мртве које им телевизија сервира током двадесетчетири сата? Нисам лекар, нисам ни научник, једноставно полажем право дато од Господа да употребљавам свој мозак и да практикујем филозофију здравог разума и искуство стечено током осам и по деценија свога живота.
Пре неколико дана имао сам срећу да натрапам на један српски програм на Балкан инфо где је једна релативно млада српска психијатарка по имену Јована Стојковић провела доста времена говорећи о овој новој пошасти која је убрзо задесила цео свет.
Човек би очекивао једног психијатра да употреби много научних и конфузних реченица у погледу било које теме, можда то и чини испред неких научних и медицинских слушалаца, али је Јована говорила на релативно једноставан начин, језиком који свако може да разуме. И још нешто, није имала маску, седела је прекопута водитељевог стола и запањила нас својом логиком и обичним здравим разумом.
Пре него ме оптужите да сам незналица и без осећања дозволите ми да, мада толико стар да осигуравајућа друштва више неће да ме осигурају, бих и ја волео да проживим још коју годину, да уживам своју пензију и друштво своје фамилије и пријатеља. Међутим, ако ме овај вирус савлада и будем присиљен да напустим овај свет, нека буде, али бих хтео да одем као слободан човек. Биће доста младих који ће да преживе и који ће да ме се сете с времена на време. Али не можемо да уништимо целу привреду и да постанемо пустињаци да ми спасли неколико људи.
Морам да парафразирам Јовану која рече овако нешто: – Они људи који су вољни да се одрекну своје слободе у корист заштите не заслужују ни једно ни друго!-
Лепо речено од стране ове младе, паметне и храбре лекарке. Као да је сваку реч узела из мојих уста.
Проћи ће доста времена док не сагледамо дно ове нове пошасти, ако уопште некада сазнамо праву истину, али као људска бића не бисмо смели да сваки будан моменат потрошимо на гледање телевизије и да бројимо сваку нову жртву у свету.
Јесте, треба да што чешће перемо руке, зар то нисмо радили и пре? Држимо се опште хигијене, слушајмо савете својих лекара да одржимо здравље, то се само по себи разуме, али да се претворимо у себичњаке и да покупујемо све могуће са полица продавница и понесемо кући, то је идиотизам. Јављено је да су се две жене побиле око једног пакета клозетског папира у Волмарту! У шта се ми то претварамо? Зар је наш живот толико важнији од живота нашега ближњег?
Ја мислим да смо ми размажени. Мекани смо, себични, па и не знамо шта је права криза. Јована је поменула да је Сорошева фамилија један он криваца за ову пошаст. Неко нас уверава да је ова богаташка фамилија то урадила да по сваку цену порази Трампа, а ако пропадне привреда можда ће и да им успе. Не знам, фармаколошке компаније се такође помињу као кривци, што ме нe чуди јер би оне могле много да профитирају од продаје вакцине. То је једна од теорија, а сигуран сам да ће их бити и више пре него ова епидемија заврши свој курс. А дотле, тужно је што сам затвореник у својој сопственој кући, тужан сам када видим празне ресторане и затворене пословне просторије.
…
Комплетан чланак у штампаној Слободи
