ПИШЕ:
Милослав САМАРЏИЋ
У
стварном животу било је овако: Недеља, 14. март 1943. године. У Горњем Вакуфу, немачки официри
долазе у кућу у којој је становао Коча Поповић, командант 1. пролетерске дивизије, и честитају му
рођендан. Истовремено, у Јабланици, недалеко одатле, партизани несметано прелазе преко моста на
реци Неретви.
У филму ”Битка на Неретви” приказано је овако: Партизани савладавају Немце, Италијане, четнике и
усташе и прелазе мост у Јабланици, док их бомбардују и митраљирају ”штуке”.
Када би неко добио задатак да сними филм са што је могуће више искривљеним догађајима о
борбама у Херцеговини 1943. године – тешко да би смислио већу лаж од оне која је снимљена у филму
”Битка на Неретви”.
Филм је промовисао Битку на Неретви као главни догађај првих месеци 1943. године. Пре филма, и
сами комунисти су користили назив ‘’Четврта непријатељска офанзива’’, у којој је окршај у Јабланици
приказиван као један од многих. После филма, чак и неки страни историчари прогласили су Битку на
Неретви кључним догађајем, не само у ‘’Четвртој непријатељској офанзиви’’, већ и у целом Другом
светском рату на нашем тлу. То је и данас став званичне историографије у Србији.
И Титова диктатура придавала је велики значај коришћењу филма у пропаганди. Од око 1.000
филмова снимљених у социјалистичкој Југославији, чак 600 били су партизански. Највећи од ових 600
филмова била је ‘’Битка на Неретви’’. Она је за Тита имала значај као ‘’Крстарица Потемкин’’ за Стаљина
и ‘’Тријумф воље’’ за Хитлера.
У време настанка, 1969, ‘’Битка на Неретви’’ је била један од најскупљих филмова икада снимљених у
Европи. Филмску музику извела је Лондонска филхармонија, а плакат је насликао Пабло Пикасо.
Монтажа и ефекти рађени су у више светских студија. Окупљене су највеће филмске звезде из Америке,
Немачке, Италије, Совјетског Савеза и Југославије, плус око 10.000 војника статиста. По овом питању,
као и по техници снимања и монтаже и сл, није надмашен ‘’Тријумф воље’’, са 110.000 статиста, такође
војника, што је и данас рекорд. Наравно, ни по чему није надмашена ‘’Крстарица Потемкин’’, која се и
данас проучава на филмским академијама широм света. Проучава се и ‘’Тријумф воље’’ тако да је
занимљиво што су управо тоталитарни режими донели велике иновације у свет филма. Разлог је био тај
што су они имали највише потребе да црно претварају у бело, а бело у црно.
Као минус ”Неретве” остало је што се главни учесници, наравно сем будућег диктатора, не помињу.
Типично за диктатуре, Тито је после рата њих или убио (Арса Јовановић), или отерао у тамницу
(Милован Ђилас, Сретен Жујовић), или грубо уклонио са политичке сцене (Александар Ранковић, Коча
Поповић, Пеко Дапчевић, Велимир Терзић).
Као минус остало је и то што у филму Немци користе совјетске тенкове Т-34 и југословенске авионе
типа 522, али на то нико није обраћао пажњу. И онда, као и данас приликом бројних реприза, заслугом
филмске магије, у фокусу је филмска прича.
Наравно, минус је и идеологија филма: Вермахт се, можда први пут на филму, хуманизује (кроз сцену
у којој је немачки официр дирнут песмом партизана), четници, тј. Срби, се дехуманизују, итд.
У стварној причи, дакле, код моста у Јабланици, у ноћи између 6. и 7. марта 1943, одиграла се борба
између партизанске 2. далматинске и четничке 1. дурмиторске бригаде. За битку су потребне веће цифре
- хиљаде учесника. Највеће битке, у то доба, одиграле су се код Коњица крајем фебруара и код
Калиновика крајем марта. У овим биткама учествовало је по 7-8.000 партизана и четника. Затим, у шест
битака за Невесиње, у другој половини марта и током априла, учествовало је по 3-4.000 четника и
партизана.
Али, комунистима нису одговарали исходи ових битака, јер су губили, осим у три боја за Невесиње.
Преостала три су изгубили, укључујући и последњи, одлучујући. Зато и дан данас они не описују свих
ових шест бојева за Невесиње, већ се заустављају код првог или другог – како ко. Јер, наравно, и даље
тврде да су у Бици на Неретви партизани победили четнике.
Ради постизања ефекта, под наслов ‘’Битка на Неретви’’ у филм је укључена и немачка Операција
‘’Вајс’’ против ‘’Бихаћке републике’’, која се одиграла месец дана раније и далеко од Херцеговине.
Операцију ‘’Вајс’’ Немци су покренули ради чишћења јадранског залеђа најпре од комуниста, а потом и
од четника. Прецизније речено, после уништења ‘’Бихаћке републике’’, Немци су тражили од Италијана
да разоружају тзв. легализоване четнике, док су за илегалне, и специјално за уништење Дражиног штаба,
организовали нову операцију, под називом ‘’Шварц’’.
За обе ове операције Немци су ангажовали велике јединице, али не због партизана или четника, већ
због очекиваног савезничког искрцавања на јадранску обалу.
Управо инвазија Јадрана била је најважнија свим актерима: Немцима, Италијанима, Хрватима,
партизанима и четницима.
Између операција ‘’Вајс’’ и ‘’Шварц’’ комунисти су понудили Немцима сарадњу против четника и
очекиваних савезничких трупа. Немци су ту понуду прихватили, а уз њих и Хрвати. Тај период трајао је
око месец и по дана.
Истовремено, циљ четника и Италијана био је да држе Немце и Хрвате што даље од обале. Четника,
ради успешнијег дочека савезника, а Италијана, да им Немци и Хрвати не би узели обалу, као и због
планова да промене ратну страну.
Комунисти никоме нису представљали главну опасност, јер их је било свега 15-16.000. Дража је
против њих ангажовао само локалне јединице. Док су се оне тукле против партизана, он је наређивао
операције против Немаца. У јеку догађаја које комунисти називају ‘’Битка на Неретви’’, четници су
онеспособили пругу Брод-Сарајево, којом су Немци довлачили људство и муницију према Јадрану, па
према томе и према Неретви. Још док су трајала разрачунавања партизана и четника, и док је важио
договор партизана и Вермахта, Немци и Хрвати су због угрожавања транспората према Јадрану извели
Операцију ‘’Тојфел’’ против Озренског четничког одреда.
Најпрецизнији назив за цели овај низ операција био би ‘’Битка за јадранско залеђе’’. Али, ако би се све
то тако описало, онда би се обесмислио мит звани ‘’Битка на Неретви’’.
Нема оправдања за репризирање партизанских филмова на српским телевизијама. Они заслужују
третман као нацистички филмови, и пропаганда уопште, из доба Хитлерове Немачке. Уосталом, у већем
делу Европе комунистичка пропаганда одавно има исти третман као и нацистичка.
Ако се у једном уметничком делу помињу стварне историјске личности и стварни догађаји, писао је
Толстој, онда се они морају приказати што је могуће тачније. Дакле, циљ уметника је да се држи истине.
Уз ово начело Толстој је написао романе који и данас, скоро два века касније, спадају међу најбоље у
светској књижевности, док су, у међувремену, пропаганде разних боја падале на места која заслужују.
Нема сумње, падаће и даље, само је питање времена.
