Саопштење за јавност српских православних епископа у Босни и Херцеговини” објављено је 3. фебруара „поводом бесрамних тврдњи главног имама Меџлиса Исламске заједнице у Козарцу, Амира Махића, изречених јавно, 27. 1. 2023. године, на Савиндан, којима је на најгрубљи начин настојао понизити Светог Саву и Српску Православну Цркву”.
У саопштењу које су потписали митрополит дабробосански Хризостом, епископ бањалучки Јефрем, епископ зворничко-тузлански Фотије, епископ бихаћко-петровачки Сергије и епископ захумско-херцеговачки и приморски Димитрије, они изражавају „жаљење, невјерицу и повријеђеност поменутим чином којим је на најгрубљи начин повриједио осјећаје свих вјерника СПЦ, али и свих грађана Босне и Херцеговине, којима је стало до мира, културе живљења, те вјерске и националне толеранције”:
Наиме, Амир Махић, вјерски службеник Исламске заједнице, Светог Саву назвао је „такозваном“ и „веома контроверзном личношћу“, именујући Свечеву просвјетитељску мисију као „ноторну лаж“. Ту се ефендија Махић није зауставио, већ је изрекао тврдњу да је на учењу Светог Саве „зачета једна секта – српска православна секта“, која, по њему, са хришћанством нема ништа. Главни козарачки имам даље је устврдио да су национализам и фашизам „двије основне идеолошке поставке на којима је утемељено светосавље“, те да је Свети Сава „зачетник идеологије мржње према другоме“, као и да су у светосављу „темељи геноцида“.
Имајући на уму изречене увреде, српски архијереји затхевају „да се Исламска вјерска заједница у Босни и Херцеговини извини свим православним вјерницима због нечувених увреда ефендије Махића“ и „да се Исламска заједница огради од бескрупулозних изјава ефендије Махића, које не приличе било коме, а понајмање једном утицајном вјерском службенику, како би јавност увидјела да је све изречено став једног неодговорног појединца а не став цјелокупне Исламске вјерске заједнице“. „Испољавајући наду да ће њихово саопштење за јавност имати одјека у руководству Исламске вјерске заједнице БиХ, архијереји СПЦ позивају „све вјернике, али и све грађане, да остану мирни, суздржани, али и одлучни да истином, љубављу и међусобним поштовањем сачувају достојанство вјере којој припадају, али и свих вјерских заједница које егзистирају у Босни и Херцеговини“.
ШЕСТ АРГУМЕНАТА МИТРОПОЛИТА ХРИЗОСТОМА
Истог дана, 3. фебруара, митрополит Хризостом прекинуо је чланство у Међурелигијском већу БиХ због, како каже, ћутања овог тела на тешка криминална дела која су се догодила у последње време према српском народу. Истакавши да веома жали због тога јер је од доласка на трон митрополита дабробосанских настојао да унапреди рад Већа, „најновија дешавања у Сарајеву и на простору целе БиХ, али и ћутање Већа капи су које су прелиле наше стрпљење и трпљење. Схватили смо да пасивношћу Међурелигијско веће индиректно подржава све пројављене девијације нашег друштва”, рекао је митрополит.
Он је истакао шест разлога за своју одлуку, истичући као први „заветно” ћутање Међурелигијског већа у БиХ на недавне догађаје у Сарајеву када је нападнута лична имовина грађана Србије и пробушене гуме на возилима тих људи који су као туристи дошли у Сарајево, а све то је подсетило на осамдесете и деведесете године прошлог века. Митрополит је истакао да Међурелигијско веће није осетило потребу да се огласи о овом случају и осуди националистичка и шовинистичка дивљања у Сарајеву.
Као други разлог за своју одлуку, навео је случај неонацистичких напада на родитеље деце спортиста из Србије, те скандирање пред децом од стране деце-домаћина ‘убиј Србина’ 14. јануара, што је потресло и запрепастило како целу српску јавност тако и шире. И тим поводом, пак, „Међурелигијско веће, опет, заветно ћути и не оглашава се. Не осуђује изгреднике и не упућује апеле родитељима да децу васпитавају у духу наших религија, вера и култура. Трауме родитеља и деце су огромне. Ваљда је то био циљ неонациста и шовиниста… Ми смо разумели да је ћутањем Међурелигијског већа послата порука екстремним националистима и шовинистима да и даље чине слична и још гора дела“.
Као трећи разлог, митрополит је навео да је непримерено директно и индиректно уплитање чланица Међурелигијског већа у изборне и правосудне процесе у БиХ, а посебно о питању имовине. Јасно алудирајући на Исламску заједницу, он је рекао да једна чланица, верска заједница, подржава политичке ставове и интересе не само искључиво свог народа, већ што је још горе само једне политичке организације (мисли се на СДА), а на штету других.
Као четврти разлог, поменуо је стравичне нападе на Србе у званичним наступима верских службеника Исламске заједнице што се види на јавним порталима, на које Међурелигијско веће опет „заветно” ћути:
„Запрепашћујуће је и застрашујуће изливање мржње према српском народу. То је прешло сваку меру укуса и служи најнижим страстима и поривима нацизма и шовинизма. Позивамо вас да отворите и чујете худбу извесног Незима Халиловића, а посебно Мухарема Штулановића, па да видите говоре, мало је рећи, мржње према Србима и донекле Хрватима… Па зар су овакви говори мржње и презира другога и других дозвољени у верским објектима, џамијама? … Толико мржње на молитви на великој џуми је равно духовном и менталном отрову! И питамо се шта ми можемо имати заједничко са таквим људима и заједницама. Разуме се – ништа!
Као пети разлог, он је навео случај дечакâ из Цазинске Крајине од 10 и више година који организовано у колони носе ратне заставе, узвикују ратне покличе и кличу „Убиј Србина”. Наводећи да му је добро познато као Крајишнику колики утицај Исламска заједница у том крају има на муслимане, митрополит је рекао да су та деца злоупотребљена, претходно затрована мржњом па гурнута у јавност – а Међурелигијско веће је опет ћутало.
Као шести разлог, митрополит Хризостом је навео моралне и принципијелне вредности: „Уколико се Међурелигијско веће у БиХ врати на изворне принципе и постане активни покретач заједништва и дијалога и морални координатор добрих и комшијских односа, ми ћемо сигурно размотрити могућност нашег повратка”, навео је, али је Веће за сада претворено у предузеће за обављање радова за стране владе и невладине организације.
У ЗЕМЉИ БОСНИ НИШТА НОВО
Тзв. међународна заједница, тојест „колективни Запад“, и овог пута ћути. То не треба да нас изненади. Упорно приказивање босанских муслимана као невиних ратних мученика 1990-тих а данас прегалаца у циљу мултукултурне толеранције – које већ преко три деценије доминира у америчким и западноевропским медијима – прикривало је карактер рата онда, а прикрива и стварну природу босанскохерцеговачког друштва данас.
Далеко пре него што су испаљени први пуцњи, пок. Алија Изетбеговић је поносно прокламовао у својој Исламској декларацији из далеке 1974. да не може бити мира или коегзистенције између ислама и неисламских друштава и институција:
Исламски покрет треба и мора да почне да преузима власт чим буде морално и бројчано довољно јак не само да збаци постојећу неисламску структуру власти, него и да изгради велику муслиманску федерацију која ће се простирати од Марока до Индонезије, од тропске Африке до централне Азије.
Ово је био доследан став за искреног и посвећеног исламисту пре пола века и остаје такав до данас. Да имами предвођени сарајевским реисом Хусеином Кавазовићем и вођи СДА, предвоћени Алијиним сином Бакиром, не желе успостављање „мултиетничког, либералног демократског“ друштва било је и остало јасно не само Србима већ и свим осталим балканским актерима, као и трезвеним западним аналитичарима. Неки од њих упозоравали су још пре три деценије да је промуслиманска политика САД и њених НАТО савезника не само неморална већ и контрапродуктивна. Та упозорења, која су долазила од генерала Пјера Галоа, сер Алфреда Шермана, Ремзија Кларка, Ноама Чомског и других, рутински су одбацивана све до данас од стране доносилаца политичких одлука на обе стране Атлантика, као неосноване или чак параноидне конструкције српске пропаганде. Подршка Б-Х муслиманима, грубе осуде Републике Српске и Милорада Додика лично и заговарање унитарне Босне а тиме и гашења Републике Српске, остају темељи политике Запада оличене у илегално именованом „високом представнику“ Кристијану Шмиту.
Ако је неки фактор више од свих осталих утицао да данашњи Балкан буде тако нестабилан, национално подељен и верски отровно завађен какав је данас, онда је то наслеђе насилне исламизације: пет векова исламског освајања и терора над покореним хришћанима. Сви народи Балкана на свој начин су жртве наслеђа сурове, дегенерисане отоманске империје, чак и цео век после њеног гашења. У наше време има покушаја, у Ердогановој Турској пре свега, да прикажу Османлије као тобоже толерантне, склоне уважавању различитости својих поданика. Потомцима оних који су благодети Османлија искусили из прве руке наравно не треба посебно објашњавати да су такви покушаји истовремено интелектуално непоштени и чињенично неодрживи, али и неки Западњаци дуго су наседали тој причи.
После пола века знамо да је пок. Изетбеговић и те како мислио оно шта је писао, а радио како је мислио. Он је сишао са власти још 2000. године, али су на битним положајима у политичком Сарајеву остали његови следбеници, без обзира на име политичке странке којој припадају. Поред тога што је постала исламистичка база, Босна је и транзитна станица за илегалне имигранте са Блиског истока који се пребацују ка западној Европи. Већина њих су економски мигранти, али са њима упадају и многи терористички оперативци и њихови потенцијални регрути. „Бошњачки“ политички прваци у Сарајеву, међутим, нису заинтересовани за заустављање трговине људским товаром. За њих је велика и добра ствар да што више истоверника са Блиског истока дође да живи у Босни на неверном Западу.
ПРОБЛЕМ ЈЕ НА ЗАПАДУ
Западне интервенције на Балкану, западне лажи о геноциду у Сребреници и тобоже умереним, мултикултурним муслиманима у БиХ, имају за резултат јачање већ агресивне исламистичке базе у срцу Европе. Међутим, повлађивање исламским амбицијама у рубним регијама неће поправити позицију Запада у очима исламског света као целине. Решење постоји, али за њега политички Запад тренутно нема слуха нити храбрости.
Проблем хроничне нестабилности у Југоисточној Европи неће се решити уколико се не приступи темељној ревизији политичке карте Балкана. Она би требало да се заснива на подели Босне и Херцеговине на три у потпуности аутономна, етнички заснована ентитета и на децентрализацији Косова и Метохије, уз повлачење признања независности јужне српске покрајине. Алтернатива том приступу јесте толерисање црне рупе крајњег безакоња са центром у Приштини и даљи развој симбиозе муслиманског естаблишмента у Сарајеву са носиоцима исламског радикализма како у самој Босни и Херцеговини тако и ван ње.
Спољнополитички стратези у Вашингтону и Бриселу, Лондону, Паризу и Берлину који су широм бивше Југославије деценијама подилазили геостратешким амбицијама ислама – и који то чине до дана данашњег, као што се види из ултиматума којима је тренутно подвргнута Србија – треба да спознају некорисност такве политике не зарад правде (такав мотив од њих је немогуће очекивати) већ зарад сопственог интереса. Подршка муслиманима у Босни и Албанцима на Косову није искупила САД пред исламским светом за рат у Ираку, а камоли за полувековну безрезервну оданост званичне Америке Израелу. Исто важи и за репутацију ЕУ како пуког оруђа америчке стратегије глобалне хегемоније.
Од стране колективног Запада упорно је толерисана и прећуткивана безочна агресивност према Србима, како у Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији. Таква попустљивост долази од истих оних спољних душебрижника који Србима упорно проповедају помирење, толеранцију, људска права, антидискриминацију, „суочавање са прошлошћу“ али и „окренутост будућности а не прошлости“, итд, у недоглед. Њихова дволичност је наравно неморална и бесправна. Она само разбуктава вучји апетит на крв и злочин спремних џихадиста, попут имама из Козарца Амира Махића и десетина хиљада његових истоверних сународника. Тиме се сасвим предвидљиво утире пут даљим сукобима на Балкану данас, а вероватно неминовном и пресудном сукобу ислама са Европом касније у овом столећу.
Препрека стварању нове западне политике не налази се у недостатку рационалних аргумената. Главна препрека је потпуно ирационалне природе и има своје корене у православофобији и славофобији владајуће елите на обе стране Атлантика. Она је оличена у морбидној русофобији разбуктаној са почетком рата у Украјини пре годину дана. Та болесна опсесија присутна је подједнако на глобалистичкој левици и на неоконзервативној десници. Инстинктивна, жестока србофобија западних политичара и медија само је груба манифестација њихове неизлечиве патолошке тежње за уништењем Русије као носиоца једне дубоко традиционалне, на православном хришћанству утемељене културе и етоса.
