Видовданско јутро свиће,
Грачаница се сунцем мије,
Света наша српска земља
храбро пред њим сузе крије.
Срамота је златног сјаја,
па их често лије ноћу,
мјесец са њом разговара,
да умањи бол, самоћу.
Српско срце у њедрима,
пробадано вијековима,
и кроз леђа и кроз груди,
душманин би да нам суди.
Ал’ не да се срце њима,
ојачано вјером светом,
јако куца у грудима,
да се чује бијелим свијетом.
Још честитих Срба има,
којим образ нема цијену,
што их мајка научила,
да вјерују само Њему.
Исусу се Христу моле,
уз молитве свијеће пале,
да обасја наше горе,
да народу пружи снаге.
И док птице грабљивице
душе наше плијеном чине,
света земља одјекује:
недај себе-мој Србине!
Научите дјецу своју,
ма гдје свијетом бијелим снили,
да чувају православље,
које само љубав шири.
Нека памте претке часне,
што су душе сачували,
што не даше вјеру своју,
лакше су и живот дали.
Овог јутра Видовданског,
помол’ те се браћо Срби,
да нам боље буде стура,
да нам Господ руку пружи.
Божја рука на нас чека,
да нас води путем правим,
куд је Свети Сава ход’о
сваки Србин да настави.
Сандра Зечевић
(из књиге “Комад срца на огњишту”)
