или како је комунистима успело за четири деценије нешто што Турцима није за четири века
Масовна пресељења становништва нису била страна османском поретку: у српским земљама сачувано је више примера где су, након заузимања појединих области од Турака, хиљаде или чак десетине хиљада становника присилно одвођени у робље далеко од родног краја.
Управо у једном таквом походу Турака, да ли из Срема или из области Јагодине није до краја разјашњено, једна већа скупина Срба пресељена је средином 16. века на далеко Галипољско полуострво.
Првобитно су насељени у девет насеља, где су живели у изузетно тешким условима. Наравно, под разним притисцима, временом су и сами почели да примају ислам и да се турче, чиме је кроз неколико генерација њихов српски национални идентитет у муслиманском окружењу и доминацији потпуно избледео. Други су, поготово од 19. века, што је посебно био пример у селу Караџа, под утицајем Грка и грчке православне цркве, временом и хеленизовани, губећи свој језик, обичаје – и напослетку и само српско име. Изузетак је била мала енклава у селу Бајрамич, која је преко 350 година као једна затворена заједница успела да се одржи и тиме као конзервиране сачува елементе културе средњовековне Србије из које су потицали.
Можемо само да замислимо са колико се проблема и искушења носило ово сеоце, као српска кап у турском мору, не би ли сачувала своје духовно благо све до почетка 20. века.
Сачували су своју православну веру (и чудотворну икону Свете Петке као своје заштитнице), свој језик (косовско-ресавског дијалекта, али уз занимљиве примесе икавице), своје песме, бајке, обичаје и басне од којих су неке сличне појединима које ми знамо, а неке прави бисери националне културе којима нема парњака.
Међу њима су крајем 19. и почетком 20. века боравили и неки знаменити српски научници, пре свега историчари, лингвисти и етнолози, и пронашли право национално благо галипољских Срба који су вековима били одвојени од матице.
Радове о њима пре неколико година објединио је у једној књизи неуморни и мудри Борисав Челиковић, објављена је у Београду у издању „Службеног гласника“…
Но овде прича о одисеји галипољских Срба тек запо-чиње: њихова судбина показала је да Црњански није увек у праву са својом дефиницијом сеоба.
Заоштравање и интензиви-рање верских сукоба почетком 20. века стварало им је чак и физичку претњу, а обновљене везе са Краљевином Србијом и помоћ која је долазила оданде навела је неке становнике Бајрамича на мисао да можда колективно крену у нову сеобу, односно да се после три и по века врате натраг у крајеве одакле су потекли.
Први су, уз помоћ државе, пошли непосредно након Балканских ратова, насељавајући се у области Скопља (одакле их током Првог светског рата протерују Бугари), али је њихова коначна сеоба уследила 1922, после грчког пораза у Малој Азији и нововековног егзодуса православаца из Турске.
Тада се српски невољници, њих око 1.100, насељавају на простору Пехчева у ондашњој Старој Србији, у крају одакле су се у исто време Турци иселили. Ту се, готово на самој новоуспостављеној граници са Бугарском, коначно скрасило преко 70 фамилија галипољских Срба, отпочињући живот у новој средини.
Упркос суровим условима, брзо су се снашли и од Пехчева начинили бастион српства у тој области, подижући 1930-их и спомен-обележје своме краљу Ослободиоцу. Такви, сигурно су се нашли на удару и бугарских окупационих власти након 1941. године.
Али, њихово коначно страдање и брисање националног идентитета уследило је након 1945, револуције и победе комуниста у грађанском рату.
У пројекту афирмисања македонске нације, комунисти су посебно сурови били према „краљевим колонистима“, чији су остаци прогоњени и расрбљивани. Управо то се десило и у Пехчеву: репресивне власти претопиле су их у Македонце, иако они са њима ни пореклом ни навикама нису имали никакве везе.
Такав однос, без икакве бриге матице Србије, потрајао је деценијама, таман толико да се у новом добу раније несаломиви Срби Бајрамича раселе, измешају брачним и родбинским везама или просто на попису изјасне као Македонци.
После 1941, како је теренским истраживањем установио Борисав Челиковић, некадашњи Ставровићи, Пујо-вићи, Костовићи и други добили су наставак презимена на –ски и –ов. На последњем попису становништва свега 12 њих, махом старијих особа, изјаснили су се као Срби.
Њихова судбина постала је очити пример погубног утицаја југословенских (и српских) комуниста, који су за неколико деценија расрбили галипољске Србе – учинивши тако нешто што им за неколико векова није учинило ни мрско нам Османско царство.
…
Остатак текста у Слободи
