Две деценије од Мартовског погрома над Србима на КиМ и четврт века од НАТО агресије на СР Југославију
Београд – Србија је у марту обележила две тешке годишњице – две деценије од Мартовског погрома над Србима и СПЦ на Косову и Метохији 2004. под протекторатом УН и четврт века од НАТО агресије 1999. на тадашњу Савезну Републику Југославију. Иако је реч о по много чему пресудним догађајима и међународним преседанима није било много времена за дубље анализе и здраворазумске закључке. Из Приштине је уочи ове годишњице Погрома стигла ревизија догађаја од 17. до 19. марта 2004. са истим неистинама које су званично биле узрок масовног насиља над Србима пре две деценије, а на 25. годишњицу почетка НАТО бомбардовања СРЈ из Стразбура је званично најављен пријем само проглашене косовске државе у Савет Европе, додуше без прецизирања да ли је реч о придруженом или пуноправном чланству. Истог дана Стални одбор Парламентарне скупштине НАТО одлучио је да Скупштину Косова унапреди из парламентарног посматрача у придруженог члана.
Званични Београд је упркос свему дан после обе годишњице наставио бриселске преговоре са Приштином због кризе изазване приштинском забраном динара на КиМ, чему је претходно и сам кумовао разним договорима и споразумима за које је тврдио, ако их није крио, да су чиста национална победа.
На дан писања овог текста 4. априла, осим најављене дипломатске офанзиве Србије на Запад – од Париза до Њујорка због спречавања усвајања резолуције о геноциду у Сребреници и пријему Косова у СЕ, коју ће лично предводити председник Србије Александар Вучић, пропао је још један бриселски покушај да се нађе решење за динарску кризу која је Србе на КиМ оставила без новца и приморала на срамно ограничене исплате на точковима монтираних експозитура Банке Поштанска штедионица на српској страни административних прелаза између централне Србије и јужне Покрајине.
Осим угрожености егзистенције која би, колико у јуну могла да се додатно погорша званичним београдским затварањем српских општина на КиМ, од 5.априла Срби на КиМ налазе се и пред искушењем косовског пописа становништва, домаћинстава и станова које по други пут од 2011. организује самопроглашена косовска држава. Срби са КиМ од 2002. нису обухваћени пописом у Србији, а 2011. су највећем броју бојкотовали попис који је организовала Приштина. За неодазивање на овај косовски попис, који би требало да траје до 17. маја, најављене су новчане казне веће од 2.000 евра. Покрет Срба са КиМ „Отаџбина“ затражио је да се званични Београд одреди према косовском попису и оптужио Александра Вучића да ћути јер му спорни Француско-немачки предлог не допушта мешање у „у унутрашње ствари независне косовске државе“.
Са уласком Косова у СЕ „игра“ је још већа. Вучић је пристајањем на Француско-немачки предлог обавезао Београд да не спречава чланство Косова у међународним организацијама. Скупштинска расправа о избору доскорашње премијерке Ане Брнабић за новог председавајућег српског парламента показала је да одређивање три услова за улазак Приштине у СЕ није прошло без Београда. Реч је о упису у косовски катастар 24 хектара земље манастира Високи Дечани које је још покојни Слободан Милошевић, као председник Србије вратио манастиру на име 1946. одузетих 750 хектара манастирске имовине. Остали услови су заједница српских општина и престанак експропријације српске имовине на северу КиМ.
Одлука Владе Косова о упису дечанске земље у косовски катастар на Западу је проглашена за мега уступак, иако је реч о спровођењу осам година бајате одлуке Уставног суда Косова, тако да би „улазница“ Приштине у СЕ могла да се покаже као политичка манипулација у коју је Београд увукао манастир Високе Дечане, док Курти наводно спрема специјалан закон о СПЦ на КиМ. Београдске „уцене“ – или ми или званична Приштина у СЕ – више су ствар за домаћу употребу него озбиљна претња, а из истог репертоара су и Вучићева реаговања: „Србија неће никад у НАТО“.
У дипломатским изворима спекулише да је званичницима у Београду и Приштини допуштено узајамно јавно прозивање, оптуживање, па и вређање, под условом да то суштински не утиче на спровођење договора. Западу је важно да се, док процеси иду у жељном правцу, очува Вучићева слика „Аце Србина“ упркос предаји КиМ, ако је уопште могуће, а да Аљбин Курти успесима у прогону свега српског у миру бар делимично компензује инфериорност пред бившим ратним командантима ОВК.
Бивши дипломата Небојша Вујовић сматра да су Вучићева “вика и грдња” као и најава формирања специјалне радне групе која ће радити против пријема Косова у СЕ покушај скидања одговорности због прихватања Бриселских споразума и мапе пута из Охридског споразума. Вујовић процењује да је Вучић спреман све да преда само да би опстао на власти.
Да ли су у овако исфорсираном развоју догађаја пригодне академије, цвеће, свеће, саопштења, говори… искрено обележавање датума какви су 24. март 1999. и 17. март 2004? Зашто се нико озбиљно не бави њиховом узроцима и последицама којима изгледа нема краја?
Непристрасна историја, кад тад, разјасниће о чему се све преговарало у Паризу и Рамбујеу, шта се догодило у Рачку, због чега је међународно призната СР Југославија 1999. била једина европска земља под бомбама НАТО после Другог светског рата, коме су и зашто били потребни „хуманитарна акција“ без одобрења СБ УН и протекторат УН на КиМ, према Резолуцији 1244 СБ УН званично и даље делу државе Србије? Због чега ова Резолуција не постоји у дипломатском и преговарачком речнику званичног Београда? Да ли су стратешки циљеви државне политике заиста претворени у трговину за очување власти актуелних моћника? Зашто највећи део српске опозиције о КиМ најрадије ћути?
У две мартовске годишњице јавност у Србији ушла је медијски више заокупљена свађом власти и опозиције око постизборне ситуације у Београду него проблемима са косовским путним таблицама, забраном динара и укидањем ћириличних ознака на КиМ. У тој атмосфери дочекана је и 20. годишњица Мартовског погрома који је 2004. почео после непроверених тврдњи косовских медија на албанском језику да су Срби одговорни за дављење тројице албанских дечак 16. марта у реци Ибар између албанског села Чабар и српског места Доње Зупче.
Током два дана Погрома, према званичним подацима, убијено је 19 људи – осам Срба и у сукобу са међународном снагама 11 Албанаца. Повређено је 954 Албанаца, Срба и припадника Мисије УН на КиМ. Седам српских села потпуно је уништено, а 4.012 Срба протерано из својих домова – интерно су расељени у друге делове КиМ или на територију централне Србије. Запаљена је 561 српска кућа и 35 српских православних црква и манастира. У спаљеним манастирима Девич и Свети Архангели страдале су и гробнице цара Душана и светог Јоаникија Девичког, као и старији гробови у призренским црквама светог Ђорђа и светог Николе. У црквама су уништене фреске, иконе, црквени мобилијар и књиге крштених, венчаних и умрлих. Страдало је и више десетина српских гробаља.
Део одговорности због учешћа у Мартовском погрому оптужени су КПС, косовске институције, Рамуш Харадинај, председник Алијансе за будућност Косова, бивши командант ОВК и некадашњи премијер Косова. Улога немачких обавештајних служби до сада није до краја разјашњена. Званично нико није одговарао.
У протестима који су због насиља на КиМ почели у централној Србији у ноћи између 17. и 18. марта у Београду је запаљена Бајракли, а у Нишу Ислам-агина џамија. У сукобима полиције и демонстраната повређено је више десетина особа.
Осим планског насиља Мартовски погром имао је суштинске политичке последице – концепт међународне заједнице „стандарди пре статуса“ у решавању косовског питања замењен је новом формулом „стандард и статус“ који је брзо прерастао у статусне преговоре, током којих је 2008. једнострано проглашена косовска независност, а потом и преговарачки процес, уз сагласност званичног Београда, из СБ УН измештен у ЕУ.
Брисел је пре тога, захваљујући политичком нејединству и распаду кохабитационе владе ДС-ДСС на КиМ 2008. и званично поставио своју мисију Еулекс, чији је задатак од старта био развој правног и демократског потенцијала косовске државе, којој је пренео готово све своје ингеренције.
Мартовски погром оставио озбиљне последице и у СПЦ. Осим уништења манастира и цркава, међу којима је било и средњовековних српских светиња, због неслагања у вези са учешћем Приштине у њиховој обнови коју је финансирао Савет Европе, поремећени су унутрашњи црквени односи. Спор који је тада почео између тадашњег епископа рашко-призренског Артемија (Радосављевића), који је сматрао да они који су уништавали не могу да обнављају српске цркве и манастире, и Светог архијерејског синода који је више ценио учешћем Приштине условљени износ европских инвестиција за обнову, прерастао је у дубљи црквени па и политички спор који се 2010. завршио рашчињењем и прогоном владике Артемија са КиМ. Са њим је отишао и део монаштва ЕРП из ког је настала Епархија рашко-призренска у егзилу. Последице тог раздора у ЕРП, безбедносно и егзистеницајално најугроженије епархије СПЦ и данас се осећају у целој Цркви.
Због чланства у СЕ Влада Косова је одлуку о катастарском упису дечанске земље донела уочи 20. годишњице Погрома, али то није спречило званичнике владајућег Самоопредељења и Аљбина Кутија да 16. марта изјаве да је 2004. „у Чабри је троје деце убијено, а да су на мирне албанске демонстранте пуцали српски криминалци“, иако је више међународних истрага показало да Срби нису одговорни за дављење тројице албанских дечака. На „ревизију“ најкрвавијих догађаја на КиМ под протекторатом УН, саопштењима су реаговали званичници у Београду који су већ 19. марта поново сели за преговарачки сто у Бриселу са косовским „колегама“ и Српска листа, која је наводно напустила владајућу коалицију Аљбина Куртија, али и даље уредно за девет посланичких места у косовском парламенту добија 360 хиљада евра из косовског буџета.
Одговорност за албанско насиље у Мартовском погрому никад није постављено као преговарачка тема, поготово не у Бриселу, али се зато ревизија догађаја од пре две деценија на званичном сајту Радио-телевизије Косова задржала неколико недеља после годишњице, упркос протестима Удружења новинара Србије. Овог фамозног 4. априла на специјалној седници косовског парламента на ред је дошла и ревизија Битке на Кошарама.
Две крајње опречне верзије и тумачења догађаја од старта 1999. прате и почетак НАТО агресије на СРЈ – косовски Албанци га славе, Србија још није пребројала све жртве. Руска дипломатија није успела да у СБ УН прогура посебну седницу поводом 25. годишњице почетка НАТО агресије на СРЈ. Тврди да не одустаје од те идеје, мада званични Београд постаје нервозан, не крије да би московска дипломатска упорност могла да буде оптерећујућа за београдске аранжмане са Западом.
Поводом четврт века од напада на СРЈ амбасадори држава чланица НАТО 4. марта огласили су се преко Амбасаде Француске у Србији саопштењем у коме тврде да је „операција Савезничка снага била осмишљена да натера Слободана Милошевића, тадашњег председника СРЈ, да прекине злостављање цивилног становништва на Косову, спречи хуманитарну катастрофу и омогући избеглицама и расељеним лицима повратак, а хуманитарним организацијама приступ Косову”. У том саопштењу не помиње се 2.500 цивилних жртава бомбардовања, међу њима 89 деце, 6.000 рањених, 420 хиљада граната, укључујући и оне са осиромашеним уранијумом које су за 78 дана акције бачене на СРЈ, материјална штета, уништена привреда…, али се позива на “потпуну примену Охридског споразума постигнутог под окриљем и посредством ЕУ као најбољем путу ка миру и стабилности у корист народа који живе у Србији и Косову“.
У априлу Србију чека још једна „округла“ годишњица – осам деценија од првог савезничког бомбардовања 1944, које је као и немачко 6. априла 1941. било на Васкрс.
