Свети Сава није писао да смо Трибали, Трачани, Илири, Власи, или шта већ, него да смо Срби, да живимо на српским земљама, да говоримо српским језиком и да имамо српску цркву. Зашто је Халкокондил написао да су ”Трибали најстарији и највећи народ у васељени”, мислећи при томе на Србе?
Питање из наслова доспело је међу неколико најчешћих на друштвеним мрежама, али и у свакодневици уопште. Види се да је заинтересовано много људи, који с правом очекују одговор, пре свега од установа задужених за историографију. Не може се рећи да оне не одговарају, али то чине на парче, па и уз потцењивање, или чак увреде, на рачун аутора тзв. алтернативне историографије.
САНУ-у, историјски институти и катедре, требало би много озбиљније да се позабаве овим питањем. Најмање што би могли да учине, било би спремање постдипломаца да изуче стари руски, грчки, мађарски, италијански (латински) и немачки језик и писмо, па да их пошаљу у архиве Русије, Грчке, Мађарске, Италије и Немачке. Тешко је поверовати да би се сви они вратили празних руку. Паралелно с овим, било би добро наставити археолошка истраживања која је започео др Ђорђе Јанковић. Он је први пробио границу звану шести век, нашавши материјалне трагове о животу Срба у четвртом и петом веку у Срему, код Книна и код Босанског Грахова. Најзад, постала су актуелна генетска истраживања, али ни она за сада нису адекватна. Генетско истраживање порекла Срба не може донети добар исход без узорка од најмање 100.000 испитаника и без ангажовања статистичара и историчара.
Један озбиљан одговор о нашој најстаријој историји ставио би ову тему на место које јој припада, а то није прво место, као што је сада случај код не тако малог дела јавности. Прво место, као и свугде, припада најуспешнијима. Јер, успон Срба дошао је с хришћанством и писменошћу коју нам је оно донело.
Наши преци почели су да примају хришћанство у шестом веку и тада су, уз помоћ Византије, саградили прве цркве. То је вероватно било на месту данашње Пећке Патријаршије, где се налазила и прва позната српска престоница, Дестиник.
Први српски владари за које поуздано знамо живели су у осмом веку. Српска држава се тада налазила западно од Дрине, простирући се кроз византијску покрајину Далмацију. Сем оног што сада подразумева, Далмација је обухватала данашњу Босну и Херцеговину, као и Метохију. Далмација је остала у Источном римском царству, што је важно, јер је неко много касније наметнуо тезу да се Рим поделио на реци Дрини и да, према томе, српска држава може постојати само источно од Дрине.
Биографије српских владара, делимичне или целовите, знамо од 848. године (кнез Властимир) до 1970. године (краљ Петар Други Карађорђевић). Већини ових владара сачувани су гробови и портрети. То је нешто што има можда 15-так народа у целом свету. Али, уместо да се то истиче, пажња јавности усмерена је ка паганском делу наше историје, који прати ширење неопаганизма, као да нам је само он недостајао после комунистичког атеизма.
По логици ствари, дакле, на првом месту треба да буде епоха у којој смо били најуспешнији, нарочито од Немање и Светог Саве, и у којој смо постали једна од најјачих европских држава, у периоду од владавине краља Милутина, закључно с првих десет година владавине цара Уроша. Разуме се, када је о средњем веку реч, без обзира на пад који је уследио после Маричке битке 1371, неизмерна остају достигнућа кнеза Лазара и краља Твртка, деспота Стефана, Ђурђа Бранковића и свих сремских Бранковића.
Озбиљан одговор на питање о пореклу Срба би, с друге стране, сузбио неозбиљне ауторе. На пример, један од њих је оптужио Св. Ћирила што је измислио ћирилицу и тако потиснуо ”србицу”, која није ни постојала. Св. Ћирило је у ствари измислио глагољицу, која није успела, па су Бугари Климент и Наум створили ћирилицу, назвавши је тако по свом учитељу. Касније су настала специфична српска слова ћ и ђ и са њима српска ћирилица. Дакле, неко ко не познаје елементарне историјске чињенице, усуђује се да држи предавања и да при томе вређа једног свеца.
Теза да су Срби народ најстарији шири се од 1990. године, када је објављена истоимена књига Олге Луковић Пјановић. Ауторка је, уз измену субјекта, пренела речи грчког филозофа Плитона, изречене на сахрани царице Јелене, мајке два последња византијска цара, 1450. године. Јелена је била ћерка српског великаша Константина Дејановића, а Плитон је рекао да потиче ”од Трачана, који су народ најстарији”. Прва невоља потиче отуда што превод није добар. Реч ”етхнос”, како је у једном чланку објаснио преводилац са старогрчког језика, није означавала народе уопште, већ народе ван грчко-римског света. Што је и логично, јер неко из империје не даје предност некоме преко ”лимеса” (границе).
Плитонов ученик Лаоник Халкокондил Србе је називао Трибалима, Илирима и Власима. Његова је и следећа реченица: ”Трибали су најстарији и највећи народ у васељени”. И у овом случају важи да се не мисли на народ уопште, већ на народе ван грчко-римског света, тј. ван Римског царства, било Источног, или Западног.
Када је реч о пореклу Трибала, односно Илира, или Влаха, Халкокондил износи две претпоставке. Једна је да су са Балкана отишли преко Дунава у Пољску и Сарматију (Русију), а друга је да су са тих простора дошли на Балкан. У процентима, он је био оријентационо 55:45 за другу претпоставку, с тим што ни за једну није извео доказни поступак.
Да је мислио на Србе, видимо по описима Битке на Марици и Боја на Косову, где именује актере, Мрњавчевиће и кнеза Лазара.
За Битку на Марици Халкокондил каже да су пресудили српска немарност и шпијуни. Српска војска је толико безбрижно путовала према турској престоници Једрену, да није ни поставила страже када је дошла надомак циља, у место Черномен на реци Марици. Уходе из српских редова обавестиле су о томе турског султана у Једрену, он је поренуо војску и поразио браћу Мрњавчевиће.
Међутим, поуздано знамо да се султан није налазио у Једрену, већ у Малој Азији, са главнином војске. Управо када су то сазнали, браћа Вукашин и Угљеша Мрњавчевић кренули су ка турској престоници, из тадашње српске престонице Скопља. Преко 300 километара путовали су око месец дана, дошавши надомак Једрена. Пошто су одмакли од Скопља, били су у непрекидном борбеном контакту са Турцима, па и у преговорима, јер је заповедник Једрена нудио уступке и тражио примирје, знајући да има мало војске. На крају, Турци су искористили ноћно невреме, по коме српска војска није могла да употреби најјаче оружје – тешку коњицу.
Бој на Косову Халкокондил овако описује: ”Кажу, дакако, да је овај Милоин (Милош – прим. аут) затражио, а што намераваше и владар Елеазар (Лазар – прим. аут) да се учини, да се наоружан упути са коњем ка Амуратовом војном логору, као пребеглица од противника”. Уследило је мучко убиство Мурата.
Другим речима, Халкокондил даје турску верзију догађаја, мада изричито тврди да је грчка, тј. да ју је чуо од неких Грка. Међутим, данас поуздано знамо да је српска тешка коњица јуришем дошла до Муратовог шатора и да је турски султан погинуо у боју.
Халкокондил поново нема ни доказни поступак, ни материјалне изворе, већ пише шта је некада од некога чуо. Када је реч о делима која данас називамо историографским, овакво писање било је уобичајено за средњи век. Константин Филозоф, избеглица из Бугарске у Србију, у Житију деспота Стефана има низ грешака и у географији и у историји. На пример, пише да се Немањин отац звао Тихомил, а деда Бела. Подвиге деспота Стефана Константнин Филозоф описује на следећи начин: ”И тако сам гањаше тисућу, а двојица дигоше десетина тисућа…”
Као што је показао Тибор Живковић, и једно од најпознатијих средњевековних дела, ”О народима”, цара Константина Порфирогенита, из 10. века, настало је на исти начин: царев извор је прича некога ко је некада био на Балкану. Зато су при писању настале мање или веће грешке.
Средњевековна житија деле се на биографска и хагиографска. Аутори првих покушавају да изнесу што више тачних података, али то им тек делимично полази за руком када немају адекватне изворе (документа) и када нису били сведоци догађаја, као у случају Константина Филозофа. Међутим, када су на извору, као што је био Свети Сава, или Свети краљ Стефан Првовенчани, па још када су талентовани као два поменута брата, настају дела изузетне вредности.
Насупрот овоме, ауторе хагиографских житија тачност падатака није превише занимала. Још један избеглица у Србију, Бугарин Григорије Цамблак, у Житију Стефана Дечанског написао је како је његовог јунака ослепео отац, а убио син. С тачке гледишта историографије, краља Стефана нити је ослепео отац, краљ Милутин, нити је убио син, цар Душан. Али, да се држао чињеница, Цамблак не би постигао жељени ефекат – јачање вере у ”последњим временима” (термин који се користио од пада Цариграда). Тај ефекат је у оно доба био од користи, али је касније злоупотребљен. Комунисти су снимили само један филм о српским владарима, управо о Св. Стефану Дечанском, према мотивима Цамблакове књиге: да га је ослепео отац, а убио син. Кроз ову причу они су настојали да прикажу цели српски средњи век, у коме су, иначе, у династичким борбама погинула три члана династија, док су комунисти у четворогодишњој борби за власт, од 1941. до 1945, поубијали много више чланова својих породица. Пола века после премијере филма о Св. краљу Стефану Дечанском, ефекат те пропаганде није нестао.
Када је и Србија била пред падом, Цамблак се преселио у Русију. Његов начин размишљања тамо није наишао на добар одјек, па је бачен на маргину.
Шта у процесу испитивања српског порекла значи то што су Плитон и Халкокондил називали Србе Трибалима, Трачанима, Илирима и Власима?
Практично ништа. И неки други народи су називани овим именима, па је то чак чинио и Халкокондил. А наш народ је користио више назива за друге народе, на пример за Немце.
Узрок томе у основи је и слаб проток информација, али не и код Плитона и Халкокондила. Они су, ван сумње, знали за српско име, уобичајено код званичног Цариграда, поред имена Раси (од државе Рашке) и Далмати (према покрајини Далмацији). Сем тога, као припадници византијске интелектуалне елите, знали су макар за дела Светог Саве, јер је он спадао међу неколико најзнаменитијих личности целог православног света. А Свети Сава није писао да смо Трибали, Трачани, Илири, Власи, или шта већ, него да смо Срби, да живимо на српским земљама, да говоримо српским језиком и да имамо српску цркву.
Пре би се рекло да је код Плитона и Халкокондила реч о хагиографији. Они нису писали историју, већ су желели да оставе утисак. У доба уочи пада Цариграда, када је писао Плитон, и после његовог пада, када је писао Халкокондил, Србија је постала уточиште за избеглице најпре из Византије, а потом и из Бугарске. На крају је остала једина слободна православна земља на Балкану. Са Турцима пред очима, за њих је Србија била последња нада. У Халкокондиловој реченици: ”Трибали су најстарији и највећи народ у васељени” – заправо је реч ”највећи” важнија од речи ”најстарији”.
Изгледа, такође, да је постојао мит о Трибалима, Трачанима, Илирима и Власима. Или да су то били митски народи. Углавном, Плитон и Халкокондил хтели су на сваки начин да увеличају моћ Срба и Србије, па и коришћењем ових назива (поред низа придева и атрибута). С тим што наш народ никад нису стављали изнад ”Ромеја”.
Прва грешка код Олге Луковић Пјановић и њених следбеника је грешка у преводу. Друга је што они посматрају Плитона и Халкокондила као историчаре, и то у савременом смислу речи, а они то нису били. Трећа грешка у низу је што су према лингвистици почели да се односе као према историји, мада она то није. На пример, ако би неко кроз 5.000 година почео да тражи и тумачи натписе у камену настале у Србији у другој половини 20. века, могао би закључити да је овде постојала нека војска, звана партизани, која је била најбоља ”у васељени”. Али није, јер знамо да су на свим тим споменицима уклесане неистине.
Тако, лингвистика је историографији помоћна наука. Задатак лингвисте је да прочита шта пише, а да онда историчару препусти доношења закључака. Међутим, Олга Луковић Пјановић и њени следбеници бацили су се на проналажење помена Трибала, Трачана, Илира, Влаха и још пет-шест назива, сваки пут подразумевајући да се они односе на Србе, а при томе занемарујући да постоје и списи у којима се они односе на неке друге народе.
Историчарка Ана Филиповић открила је да је Олга Луковић Пјановић била предратна комунисткиња, због чега јој је одузета стипендија краљице Марије. Током рата ухапсила је недићевска полиција и сместила у завод за преваспитање комуниста у Смедеревској Паланци, да би после рата живела у Загребу, где је, као лингвиста, радила на брисању српских корена хрватског језика. Тако је испало логично што је касније, када је емигрирала у Париз, уместо здравог погледа на националну историју, почела да објављује фантастичне приче. Те фантастичне приче нашле су плодно тле у Србији измученој комунизмом.
Историографија као наука настала је у 19. веку. Она подразумева постојање доказног поступка, уз прецизно навођење извора. Исто тако, и архиви су настали у 19. веку (Архив Србије основан је 1898, а почео је да ради 1900). Практично, историографија није могућа без архива.
То што је историографија настала и нагло напредовала од 19. века, није неуобичајено, јер исто важи и за друге науке. Разлика је у томе што се развој природних наука много лакше уочава. Данас нико не би отишао код зубара који користи технику из 1850-тих, али много њих куне се да су најбоља историографска дела настала управо тих година.
Ово не значи да нам преци из средњег века нису оставили вредне књиге. Напротив. Код Енглеза сматра се срамотним ако неки интелектуалац није прочитао Шекспирова дела. То би код нас требало да важи за књиге Светог Саве. Филозофски, књижевно, и уопште уметнички, оне имају непролазну вредност. Уз њих, ту је барем још десетак средњевековних књига: Доментијаново и Теодосијево житије Светог Саве, Стефаново житије Св. Симеона, запис о Боју на Косову из пера патријарха Данила Трећег, и уопште списи о Косову, или, рецимо, књига под насловом ”Шест писаца 14-тог века”. Не треба посебно наглашавати значај песама деспота Стефана. Или првих мемоара из пера једног Србина, одбеглог јаничара Константина Михаиловића. ”Стари српски записи и натписи” које је пре више од века сакупио академик Љуба Стојановић представљају кратку форму, али има их много и стварају целовит утисак.
Не треба одбацивати књиге попут Халкокондилових или Цамблакових, али, уз сва ова наведена дела српских аутора, читаоцима је олакшана оријентација.
