Моје име је Богдана Ћика, рођена сам 10.4.1993. године у Краљеву. По занимању сам специјалиста гинекологије и акушерства.
Нажалост, из Крајине сам отишла када сам имала мање од две године, тако да се слабо чега сећам. Претпостављам да имам фалсификована сећања настала каснијим гледањем слика. Тако да нисам сигурна да ли се сећам вртења колача испред цркве у Слуњу са попом Симом Вишекруном или сам то само видела на слици.
Моја мама је из села Витановац код Краљева, иначе пореклом од Петровића из Његуша. Отац је рођен у Карловцу, а живео у селу Будачка Ријека, општина Крњак.
Преци и са једне и са друге стране су страдали од стране Немаца, усташа и партизана, што у Независној Држави Хрватској, што у Србији.
Да није било овог рата, не бих ни ја постојала. Мајка је била лекар добровољац од 6.1.1992, а отац војно лице током читавог рата. Могло би се рећи филмска љубав из које смо се изродиле моја млађа сестра Анђелија и ја. Наши родитељи су се упознали на Божићној забави у Слуњу, 7.1.1992.
Што се тиче саме операције Олуја, мајка је 5.8.1995. извезла санитет са рањеницима, док су је НАТО авиони бомбардовали. Док су око ње падале бомбе знам само да је мислила на мене и то да ће ме узети ујак и ујна уколико се њој нешто деси. Очеви родитељи су били у колони. Тата је дошао након 15 дана, мислим да су остали да помогну прво цивилима на Банији, јер се њихова војска повукла. Којим путевима и како се извукао то ни данас не знамо како, ретко о томе прича.
Остала нам је и кућа и имање коју сам први пут обишла 2021. у септембру.
На Солунском фронту, у Првом светском рату, били су моји преци и са татине и са мамине стране.
Током немачке окупације у Другом светском рату, прадеда ми је стрељан у Краљеву 14.10.1941, бака, мамина мама, је рођена 40 дана након његове смрти. Комунисти су стрељали мог чукундеду са очеве стране јер је био велепоседник у Хрватској. Звао се Милош Курија и лично је ишао по Краљицу Марију Карађорђевић у Румунију. Прадеда је, кажу, више пута копао сопствени гроб, али га на крају комунисти нису стрељали. Комунисти су такође стрељали прадединог рођеног брата, са мајчине стране, Живорада у Витановцу на мосту на Гружи који је био рачуновођа и столар, за то време јако школован и напредан.
Дедин рођени брат је страдао на Козари у збегу од усташа када је имао 2 године. Такође су страдали у Јасеновцу. Баба је такође била у збегу на Петровој гори, потом на Козари. Многи су страдали у првим покољима на Вељуну 1941. Бабин отац, Милош Мандић, је емигрирао за Аргентину, где је учествовао у атентату на злотвора Анту Павелића и сахрањен је у Буенос Ајресу.
Много њих, из моје фамилије, је са војводом Ђујићем емигрирало прво за Италију, па потом за Лондон. Много их је емигрирало и за Чикаго.
Три члана моје породице су страдала на Коранском мосту, што представља почетак сукоба у Крајини. О мојој првој посети Крајини и својој кући, пре четири године, написала сам нешто што бих, такође, желела да поделим са читаоцима “Слободе” и члановима Српске народне одбране у Америци.
Будачка Ријека 19.9.2021.
Прво нисам могла да је нађем, већ сам се унервозила и почела да одустајем. Наставила сам колима право и долазимо до познате раскрснице коју препознајем са слика. Паркирамо десно на аутобуско стајалиште, окрећем се и видим је. МОЈА КУЋА. Почињем да плачем. Испред куће сцена, дечак се љуља на љуљашци и мази шареног пса. “Шарко дођи!” Посађен кукуруз ускоро за бербу, пар туја и неког цвећа. Ту сам ја тако требала одрастати. Замишљам мог оца док је садио јелке испред куће које су сада огромне. Замишљам бабу и деду. Пришла бих кући. Како да приђем? Ту неко живи. То је моја кућа, а опет не желим никога да узнемиравам.
Прилазимо дечаку: “Има ли некога старијег код куће?” Из куће излази насмејана бакица и с осмехом говори да погледамо шта нас занима. Туда често пролазе туристи магистралом ка мору, па се чини да често свраћају да погледају имање и овце које држе. Прилазим, упознајем се и једва изговарам: ”Ово је кућа мога тате.” Она ме дочекује с одушевљењем. Из куће излази њена комшиница и син, и сви се поздрављају с нама с осмесима. Кажу: ”Све је ово твоје, иди слободно обиђи све!”
Док они износе сто вани и кувају кафу ја се пењем на брдо изнад куће. Нема лепшег места од завичаја, знам, али од овог места заиста нема лепшег. Кордун. Као Шумадија, само ми се чини још лепше, некако помало дивље и необичније. Поглед ми пуца преко ливада и житних поља, пуно шуме, зеленила, воде на све стране. Све је ово моје. Као да није прошло 26 година. Као да никада нисам отишла одатле. Као да сам ту лепоту гледала сваки дан. Узимам мало земље да понесем. Тата не зна где сам, не желим да брине. А када му будем рекла, како ће само бити срећан и поносан? Како ће само бити неутешан и носталгичан? Силазим истим путем и седам с тим људима.
Пијемо кафу, сок, изнели су и салчиће. Иста нам је судбина. Хрвати протерани из околине Травника, радан неки народ. Живе у кући 18 година, гаје овце. Хвала им. Да није њих ко зна на шта би та кућа личила. Кућа без људи умире. Одлучујем да уђем унутра. Као да ми мозак фалсификује сећања, као да се свега тога сећам, мада је немогуће, а можда је и могуће. Милујем зидове. На њима католичке иконе уместо наше иконе Св. Николе. Плафон се урушава. Излазим. Мачка се протеже на вратима. Шарко се умиљава око мене и радосно маше репом. Узимам да наберем јабука испред куће да понесем оцу да их проба. “Биће ускоро и ракије од њих!”, рече човек. Причам како смо ми пекли скоро од шљиве. “Што нисте донели?” Нисам ни знала да је ико у кући.
Тешка, али испуњена срца реших да кренем даље ка граду где сам живела, Слуњу. Боже из какве лепоте ја долазим! Човек не може бити лош када долази из такве раскоши. Безбројни слапови Слуњчице, призори као из бајке Плитвица. Ноћимо код наших домаћина на Плитвицама. Како сам само мирно спавала. Као код куће.
20.9.2021. Будим се, магла, кишица. У глави само стихови песме “На Кордуну најлепше су зоре”. Мени је свануло. Сад могу и да умрем. А радије бих да живим за све ово.
Захваљујемо се госпођици др Богдани Ћики на вредним детаљима из своје биографије и историје своје породице који се слажу у мозаик славне и мученичке историје српског народа.
Смењена „непослушна“ начелница у Краљеву
01/09/2025 – Начелница Одељења за анестезиологију са реуматологијом у Здравственом центру Студеница, др Слађана Петровић Ћика смењена је са те функције, само недељу дана након протеста запослених у тој установи због постављања Мирјане Крчевинац за в.д директорку. Она је тада у свом говору пред окупљеним колегама и грађанима сугерисала на низ неправилности и изнела свој став о владајућем режиму за који је навела да је блиско повезан са управом болнице.
Према речима њене ћерке др Богдане Ћике, гинеколога и акушера у истој установи, Слађана је за време коришћења годишњег одмора у телефонском разговору обавештена да је смењена са дужности уз коментар директорке да није „компетентна“.
