Пише: Марина ДАБИЋ
Док је јесењи ветар на Чемерну брисао и носио звук преко брда која су пре 110 година
била попришта велике битке, деловало је као да се гласови предака мешају са нашим и
као да нам поручују: „Не заборављајте. Јер ако нас се сећате – ми смо и даље ту.“
Међу воћњацима и шљиварима у краљевачком крају, једно од села које памте историју је село Врдила. И ове јесени
магла се спушта на кровове кућа, па у тишини и само село делује мирно, скоро заборављено. Али овде, у сваком камену
и потоку, записана је историја. Кад се човек заустави крај споменика у засеоку породице Пајић, разуме да тишина није
празнина – већ глас прошлости.
То је место где земља памти кораке оних који су кренули у рат, да се из њега никада не врате. У Врдилима је некада
живела мајка Тодора која је 1914. године испратила четири сина у рат. Један је пао на Маљену већ исте године. Други,
Добрица, 1915. у Косовској Митровици – без униформе.
„Погинуо је у тежаним панталонама, у којима је и отишао,“ сведочи данас његов унук Миодраг Пајић – Миле.
Трећи, Рајица, издахнуо је 1917. на Ветернику, на рукама Милунке Савић, најодликованије жене борца у историји
Првог светског рата. Само један од Пајића се вратио кући, али га мајка није дочекала.
„То је била Србија тог времена – мајке су свесно давале синове. Не зато што их нису волеле, већ зато што су знале да
је слобода изнад живота,“ каже Миле, деведесетогодишњи потомак браће Пајића, дрхтавим, али снажним гласом.
На пропланку крај гробља недавно је подигао камени споменик у знак сећања на своје претке.
„Нису ми дозволили да сокак понесе њихово име. Али камен ће причати оно што људи не могу,“ додаје он.
Гуслари – чувари епског памћења
У Врдилима се ових дана окупило Друштво гуслара „Жича“ чији чланови не чувају само песму и традицију, већ и
успомену.
„Гусле нису само инструмент. То је књига без хартије и мастила. Сваки тон је сведочанство,“ каже Илија Чабаркапа,
председник друштва.
Уз гусле, испред споменика Пајићима, певане су песме о изгубљеним синовима. А на импровизованој огради
приређена је изложба „Од Врата спаса до Капије слободе“. Фотографије, пожутела писма, војничке карте. Људи су
посматрали и ћутали. Слике су говориле више него речи, а следи прича о Вратима спаса која почиње на планини
Чемерно
Чемерно – битка о којој нисмо учили у школи
Планина Чемерно, стрма, тврда и сурова. А ипак, један од најважнијих бедема српске слободе. У новембру 1915, док
се српска војска повлачила ка Албанији, Чемерно је постало последња линија одбране. Студенички одред и IV
пешадијски пук другог позива држали су положаје. Војници су знали да иза њих иде не само војска, већ и народ – деца,
жене, старци, краљ и влада.
„Само 11. и 12. новембра овде је животе изгубило 109 војника и старешина, 240 је било рањено, више од 400 нестало.
Али линија није попустила,“ подсећа Раде Вукосављевић, артиљеријски мајор у пензији и хроничар Великог рата, аутор
едиције „Краљево у Великом рату“ и човек који је последњих година посветио живот истраживању заборављене битке на
Чемерну.
Историчари процењују да је више од 2.000 српских и црногорских војника погинуло у борбама на Чемерну, Столовима,
Гочу, Јелици. Ипак, ово поглавље није ушло у уџбенике.
„Чемерно није било део школских лекција. Ми смо учили о Церу, Колубари, Солунском фронту, али о овом стратишту –
баш ништа. Као да су ови људи пали два пута, једном на бојишту, а други пут у забораву,“ каже Вукосављевић.
Зато је крајем септембра ове године, по густој магли /јер су радови каснили скоро два месеца) на Чемерну положен
камен темељац за Војничку спомен-капелу. Биће то грађевина од 70 квадрата, са криптом и изложбеним простором. У
њој ће бити похрањене кости војника од којих се неке и даље налазе у земљи иловачи.
На месту где су, пре више од једног века, одјекивале топовске гранате и звекет пушака, одјекнули су тада звук чекића
и бетонске мешалице.
„Ово није само зграда. Ово је завет. Да свако ко дође на ову планину зна да су овде Срби бранили не само земљу, већ
и своје достојанство,“ каже Вукосављевић.
Док је Чемерно горело, Краљево је падало
Седмог новембра 1915. године, тадашњи председник краљевачке општине Јовица Стојковић, у страху од репресалија,
предао је град аустроугарским трупама.
„Част ми је да вам у име грађана предам власт,“ рекао је тада, надајући се да ће барем животи људи бити поштеђени.
Француски посланик Огист Боп оставио је потресно сведочанство:
„Туга и неспокојство огледа се на свим лицима. Под кишом која не престаје, гомила је суморна, нема. Једни траже
кров над главом, други воде поворке жена и деце…“
Три године под окупацијом биле су дуге, сурове и тешке. Град од тадашњих око 5.000 становника смањио се за
половину. Пљачке, данак, глад, а ипак, дух народа није сломљен.
Завештање младима
Чувајући успомену на те догађаје – ученици школе „Јован Дучић“ из оближњег села Роћевића извели су песму „Знаш
одакле си, сине…“ и подсетили да традиција није само прошлост – већ и будућност.
„Тај стих је суштина. Ако знаш одакле си, знаћеш и куда идеш,“ каже гуслар Радован Пековић.
Миодраг Пајић, гледајући споменик својим дедовима, тихо додаје:
„Они нису оставили потомство. Али ја сам ту. И док неко изговори њихова имена, њихова жртва има смисао.“
Историја, кажу, није ту да бисмо је памтили само по датумима и биткама.
„Она је ту да бисмо из ње учили. Ако престанемо да причамо о Чемерну, ако заборавимо претке, онда смо изгубили
нешто много више од историје – изгубили смо и сами себе,“ поручио је на Чемерну професор Радослав Премовић.
Јунаци без свеће: сећање које је чувала једна жена
Са друге стране планине, док се широм Србије, обележавају дани сећања на јунаке Великог рата, једна тихо угашена
животна прича из села Пекчаница код Краљева подсећа да се историја не чува само у споменицима и књигама, већ и у
срцима појединаца.
Недавно је, готово неприметно, преминула Вида Корићанац – жена која је више од шест деценија чувала успомену на
непознате српске војнике страдале новембра 1915. године у борбама подно планине Јелице. Са њом је нестало и
последње живо сведочанство породичног завета да се тим јунацима, чија имена нико не зна, никада не угаси свећа.
Према сведочењу мештана, тог новембарског дана, у крвавом сукобу између српских и немачких снага, страдала су и
четворица артиљераца Ужичког одреда. Тела су сахранили Видин свекар Раица Бакшуновић и његов стриц Милоје,
подигавши крст и касније чесму на месту њихове погибије. Тај мали споменик, крај извора у шуми, деценијама је био
неми чувар сећања на страдале.
Вида је, након што је остала сама, преузела породични завет. Са свећом и молитвом, утихло и скромно, долазила је
до чесме у свако доба године. Зими је чистила снег, лети косила траву и чувала место од заборава. Увек је говорила
једноставно:
„Ко ће, ако нећу ја?“
Ни сиромаштво, ни године, ни самоћа – нису је поколебале. Живела је у старој кући, окружена шљивама. Њен телефон
је утихнуо једне снежне ноћи, а сутрадан су је пронашли испред куће. Са њом је, кажу мештани, нестала и последња
свећа која је осветљавала гроб четворице непознатих војника.
Данас тихо шуме гране и капље вода са старе чесме. Нема више Видиних корака, али остаје пример жене која је, без
помпе и речи, својим делом показала шта значи поштовање према прошлости.
Порука из прошлости
Од једне мајке у Врдилима, која је изгубила четири сина, преко приче о, на Чемерну погинулих више од 1.500
погинулих војника (који су, за сада, познати по имену и презимену), до приче о баки Види Корићанац која је постала
симбол тихе, личне пожртвованости, јер „онај који не заборавља чува и себе, и своје” и града који је, и током Првог
светског рата три године живео под окупацијом – протеже се једна иста нит: љубав према отаџбини, јача од живота. И та
нит не сме да се прекине.
Док је јесењи ветар на Чемерну брисао и носио звук преко брда која су пре 110 година била попришта велике битке,
деловало је као да се гласови предака мешају са нашим и као да нам поручују:
„Не заборављајте. Јер ако нас се сећате – ми смо и даље ту.“
