Како пролази време, књига немачког изасланика за Балкан из 1943. године, под насловом ’’Специјални задатак Балкан’’, све више се цитира као поуздан историјски извор, иако она то није
Др Херман Нојбахер, бивши професор бечког универзитета, а од упада Немаца у Аустрију 1938. године и председник бечке општине, спадао је у ред водећих политичких људи Трећег Рајха. Пошто је одраније Србију сматрао најважнијом земљом на Балканском полуострву, похитао је у Београд одмах по капитулацији Италије, настојећи да искористи промену енглеске политике.
О општим циљевима своје мисије на Балкану, у књизи ’’Специјални задатак Балкан’’, Нојбахер пише:
’’Оно што је истина је да сам се ја упорно борио да дође до промене немачке политике у односу према Србима. Срби су постали дивљач за одстрел, свако је могао да их некажњено прогони и убија… Ја сам видео да бисмо, кад би се према Србима поступало разумније, ојачали овај простор и тиме добили једну од најјачих позиција против бољшевизације Балкана. Притисак на Србе хрватских и бугарских суседа од самог почетка је представљао тежак баласт и препреку мојој мисији у Србији.’’
Другим речима, Нојбахер је тражио да Немачка ’’опет изгради српску позицију’’, односно да ’’игра на српску карту’’. Међутим, када је ово образложио Хитлеру, децембра 1943, добио је следећи одговор: ’’Ми никада не смемо да допустимо да на Балкану један народ који поседује осећај политичке мисије и историјске улоге постане сувише моћан. Управо Срби су тај народ. Они су доказали да имају велику државотворну снагу, као и велике, амбициозне циљеве…’’
Нојбахер није одустајао. Нови састанак са Хитлером издејствовао је априла 1944. године, али се опет вратио празних руку.
Покушавајући да политику Берлина промени од антисрпске до просрпске, Нојбахер је потоњу посматрао кроз призму своје Националсоцијалистичке партије, тј. идеални Срби за њега су били љотићевци. Али, под старе дане, он љотићевце готово да и не помиње. Из Нојбахерових мемоара не може се ни наслутити како су се његова настојања сводила у основи на то да Дражу претвори у Љотића, или макар у Недића. Напротив, он целој причи даје једну романтичну црту, коју приде појачава чињеница да се 1946. године добровољно пријавио да, из по живот безопасног америчког заточеништва, дође у комунистички затвор у Београду, како би из прве руке сведочио о бесмислености оптужбе о Дражиној сарадњи са Немцима. Комунисти су пристали, надајући се да ће од Нојбахера ипак извући нешто против Драже. Већ у истражном поступку схватили су да то није могуће, па га нису ни изводили на суд. Од часне комунистичке речи, да ће по окончању процеса Нојбахер бити враћен, није било ништа и несуђени сведок постаје осуђеник. Изречена му је смртна пресуда, која је замењена временском казном. Како су му комунисти поштедели живот, Нојбахер и њих, поред четника, у меморима описује релативно повољно, што и сам објашњава на једном месту: ’’Шест и по година провео сам у Титовој Југославији. Чињеница да сам ову земљу напустио 21. новембра 1952. и то као жив човек, остаје за мене најупечатљивије сећање на маршала Тита’’.
Кључне су четири његове тезе: да је укинуо стрељање српских талаца, да му је немачка обавештајна служба редовно доносила дешифроване радио депеше са четничких радио станица, тако да је увек знао шта се дешава у Дражином штабу, да је био у контакту са Дражом, и најзад, да су супротно Дражиним наредбама главни четнички команданти крајем 1943. потписали примирје са Немцима.
Ове Нојбахерове тезе или нису прецизне, или упућују на погрешне закључке.
У вези стрељања талаца, Нојбахер пише како је први његов утисак по доласку у Београд, почетком октобра 1943, ’’био поражавајући’’. Сазнао је, наиме, да Немци управо спремају стрељање још 850 српских талаца, због убиства 17 припадника српске полиције у њиховој служби (одмазда је тада спровођена по систему 50 за једног, било да је убијен Немац или Србин у служби Немаца). Командант полиције, генерал Аугуст Мајснер, ревносно је спроводио одмазде, док је војном команданту, генералу Хансу Густаву Фелберу, ’’ова монструозна ствар очевидно била непријатна и тиштила га је’’. Нојбахер одлази код министра спољних послова Трећег Рајха, Јоахима фон Рибентропа, који није желео ни да разговара о укидању Хитлерове наредбе о одмаздама. По повратку у Београд Нојбахер ипак лажно извештава Фелбера како је из Берлина добио одобрење да се одмазде укину. ’’Обојица смо после ове одлуке спавали добро и имали чисту савест’’, пише он.
Потом је и врховног команданта немачких снага на Балкану, фелдмаршала барона Максимилијана фон Вајкса, Нојбахер убедио да се одмазде укину, па је, са тако утицајним пријатељима, успео да протера из Београда генерала Мајснера.
Стрељања Срба су, међутим, настављена и после Нојбахеровог доласка, тако да се касније, пред судом, он овако бранио: ’’Ја сам могао нешто да предузмем само у случајевима када сам благовремено дознао да се спрема одмазда. Неоспорна је чињеница да је број стрељаних таоца у Србији од дана када сам преузео дужност у Београду, рапидно опао.’’
Ево најпре неколико примера стрељања ’’ДМ присталица’’ од када је Нојбахер дошао у Србију.
За погибију два Немца у операцијама ’’Долхштос’’ и ’’Хербстнебел’’, у Београду је 27. октобра 1943. стрељано 60 талаца, Дражиних присталица.
У Нишу су Немци 29. октобра стрељали 150 ’’ДМ присталица’’.
Због напада четника на Немце код Књажевачке Јелашнице, 29. октобра у Београду стрељано је ’’200 присталица Д. Михаиловића’’ (истовремено, стрељано је и 200 присталица комуниста, као одмазда за погинуле Немце код Шљивара).
Другог новембра 1943. Немци су у Нишу стрељали још 223 ’’ДМ присталице’’.
Уследило је стрељање 50 Срба, по 25 у Нишу и Београду, 11 новембра, зато што су два војника рањена у борби против четника преминула у Неготину.
Четири дана потом, у Нишу је стрељано још 150 ’’ДМ присталица’’.
Немци су стрељали ’’ДМ присталице’’ у Нишу и 29. новембра, њих 50.
Нојбахер не наводи случајно само пример са 17 припадника ’’српске полиције’’, који су вероватно страдали у борби против Млавског корпуса мајора Симеона Оцокољића (Оцокољић је за ове недићевце који су помагали Немцима обично користио термин ’’београдска полиција’’). Изгледа да се Нојбахерова акција за укидање одмазди односила пре свега на погинуле Србе у служби Немаца, јер нема података да су ове одмазде настављене и после половине октобра 1943. године. Од краја новембра, а не од када је Нојбахер дошао у Београд, смањене су и одмазде за убијене Немце, али зато што је било мање погинулих Немаца, јер су четници привремено обуставили антиосовинске операције. До битне промене немачког става према одмаздама долази тек 22. децембра 1943. године, односно два и по месеца после Нојбахеровог доласка. Од тога дана, према наредби генерала Фелбера, ’’квоте за одмазде нису одређене’’, односно, требало је стрељати према процени локалних команданата, а не у сразмери 50 Срба за једног Немца. ’’Губитке који су настали у борби у основи не светити’’, писао је даље Фелбер, што је утицало да се стрељања талаца смање, али не и потпуно укину. Одмазде је највише требало примењивати у случајевима атентата, саботажа и диверзија, такође с једном оградом: ако се починиоци ухвате за 48 часова, онда се они стрељају; ако се пак не ухвате, стрељају се таоци.
Фелберову наредбу о ублажавању репресалија од 22. децембра, Нојбахер, дакле, представља као акт о укидању одмазди, после кога су обојица ’’спавали добро и имали мирну савест’’. Другим речима, ублажавање, а не укидање репресалија, било је једна од немачких мера за придобијање четника.
Ублажавање репресалија проглашено није важило за Бугаре, који су наставили да убијају истим темпом. Што се Немаца тиче, од фебруара 1944. године они поново почињу да стрељају четнике и четничке присталице у већем броју, али не више онако масовно као раније. Такође, од тог периода они сразмерно више почињу да стрељају, уместо у Београду (Јајинци), у другим градовима, нарочито у Нишу (Бубањ). Ово је у вези са почетком уништавања доказа о Јајинцима, месту највећег немачког злочина на Балкану. Најзад, смањење масовних егзекуција цивила у вези је и са новом немачком политиком, да се, уместо стрељања, таоци одводе на присилан рад у корист Трећег Рајха, у Немачку, Француску и Грчку. До првих великих интернација дошло је управо децембра 1943. године. Са ових присилних радова многи се нису вратили.
Када је о проваљивању четничких шифара реч, др Херман Нојбахер пише:
’’Шта се све догађало у четничком табору, о томе сам био веома добро информисан. Немачки Вермахт је на свим фронтовима имао одличне специјалисте за дешифровање порука. Тако су шифроване поруке Драже Михаиловића стизале и до мог радног стола.’’
Заправо, Западни савезници су имали боље специјалисте, који су ушли у систем шифровања Трећег Рајха и сво време читали немачке поверљиве радио поруке. А под претпоставком да је Нојбахерова игра речи нехотична, или само ствар превода – наиме, Нојбахер каже да су до његовог стола стизале шифроване, а не дешифроване Дражине поруке – по овом питању ствари стоје овако.
До прве половине 1943. године, када је Дража наредио прелазак са простог на дупло шифровање, немачка прислушна служба дешифровала је око четири посто ухваћених четничких депеша. Од тада, број дешифрованих депеша могао је бити само симболичан. Дража је лично проверавао систем везе, често је мењао шифре, додавао лажна слова и користио разне друге трикове. Свака вест да су Немци провалили шифре постајала је предмет опсежне истраге.
Што се тиче немачких докумената, није откривен ни један који потврђује да су Немци дешифровали четничке депеше после лета 1943. године. Посредно, та документа показују да Немци, за разлику од комунистичког, нису ушли у четнички систем везе.
Лични контакти са Дражом су Нојбахерова омиљена тема и враћа јој се више пута. Он пише: ’’Недић је моје досадашње контакте са Главним штабом Драже Михаиловића пратио са љубомором и неповерењем’’. Потом каже и ово: ’’Дражин контакт са мном био је један од разлога због којих ми је Војни суд у Београду, у јулу 1946, изрекао смртну казну’’.
Нојбахер овако описује развој догађаја:
’’Моја спремност и жеља да се сретнем са њим били су велики, те сам ускоро морао да сам себи признам да је мој главни мотив био – радозналост. Да се сретнем са четничким вођом, а да се претходно не изврше потребне припреме, разговор би био бесмислен, и једино би донео неугодност и неприлике за Дражу Михаиловића, јер би добио етикету ’колаборатера’. Требало би сусрет добро организовати, како би било сигурно да ће донети сензационалан резултат. Вероватно је и сам Дража Михаиловић тако размишљао, па зато, најзад, није никада ни дошло до нашег сусрета. Али, остали смо у вези преко наших посредника. И једна и друга страна била је у тим контактима веома опрезна.’’
Тако, овде Нојбахер сам демантује оно што је написао на претходној страници своје књиге, а наиме, да је био у ’’директном контакту са вођом четника’’. Четничка документа казују да је до Драже стигло Нојбахерово питање да ли жели састанак, а не обратно. Маја 1944. године неко је до четничких обавештајаца у Шапцу пренео Нојбахерову молбу да се састане са Дражом, а ови су је проследили мајору Владимиру Комарчевићу, команданту Посавско-колубарске групе корпуса. Комарчевић је послао радиограм Врховној команди, а Дража му је, преко начелника Оперативног одељења, потпуковника Мирка Лалатовића, одговорио 19. маја:
’’Могао је и сам (Комарче-вић) видети да је писмо које је добио из Шапца бесмислица. Немам ја шта да разговарам са Нојбахером.’’
Није, наравно, било везе ни преко ’’посредника’’.
Нојбахера демантују и сама немачка документа. На саветовању у Вајксовом штабу, 26. августа 1944. године, речено је: ’’Неки разговор са самим Дражом Михаиловићем као иницијатива с немачке стране је бесмислен’’. На то је Нојбахер додао да би на такав састанак пристао само у случају Дражине иницијативе, износећи тачну процену: ’’Једва се међутим може рачунати с тиме да ће Дража Михаиловић сада учинити такав корак.’’
Најзад, тезу да су крајем 1943. године супротно Дражиним наредбама поједини четнички команданти потписали примирја са Немцима, Нојбахер овако образлаже:
’’Ускоро после отвореног сукоба са Енглезима, неколико четничких војвода обратило се молбом немачком војном заповеднику, с циљем да закључи пакт о ненападању. Само се по себи разуме да сам ја дао пристанак, јер је то одговарало немачким интересима. На тај начин смо избегли да се боримо на два фронта, дакле, против четника и партизана. У новембру 1943. закључен је пакт Немаца са четничким војводама: Калабићем, Кесеровићем, Лукачевићем и другима. У уговору је стајало да ће потписници пакта поштовати примирје, да се неће нападати, а од случаја до случаја ће сарађивати у борби против заједничког непријатеља, против Титових партизана. У тим разговорима захтевао сам од четника да се обавежу да неће дирати Недићеве људе и његове државне институције.’’
Погледаћемо најпре како ови Нојбахерови записи стоје у односу на немачка оригинална документа. Први разговори о преговорима са четницима, кажу она, почели су 10. октобра 1943. године у Команди Југоистока, када је потпуковник Харлинг, шеф Абвера Вајксовог штаба, поднео извештај да су четници тражили почетак разговора о борбеној сарадњи са Немцима против комуниста. Харлинг је предложио да се о понуди заузме став ’’с обзиром на све веће супротности између ДМ и Енглеза и непромењен оштар однос ДМ против комуниста’’. Он је сматрао да је сарадња са Дражом Михаиловићем могућа и да треба наставити разговоре политичких представника, али да се борба против четника не прекида док трају преговори.
Два дана касније Нојбахер тражи да се убрзају ’’жељени преговори од стране ДМ’’. Потом одлази у Немачку, где 29. октобра од Хитлера добија неограничено овлашћење за преговоре са устаницима. Приликом повратка, у разговорима са Вајском и Фелбером, Нојбахер даје услове које треба поставити током преговора са четницима.
…
Комплетан чланак у Слободи
