У другој половини јула већ 29 година на Дрини, у Бајној Башти, одржава се Дринска регата, најмасовнија манифестација на води на Балкану која окупи преко 20.000 људи
Креће од Перућца, па низ Дрину 26 километара до Рогачице. Окупи до 20 хиљада учесника, а организатори кажу, регата је настала у знак сећања на дринске сплаваре. Ко су били дрински сплавари, какав су посао радили, и до када је трајало сплаварење Дрином? Причу о дринским сплаварима испричао нам је Зоран Стефановић, мештанин Перућца, чији су деда и отац били сплавари
Сплаварање је почело пре више од 120 година, и грађа је отпремана Дрином све до 1962 године, када је почела изградња бајнобаштанске хидроцентрале. Било је око хиљаду сплавара из села око Дрине, највише из Перућца. Деда и отац Зорана Стефановића, познатијег по надимку Ћерана, били су сплавари у радном односу код Прометне банке Београд, која је вршила откуп балвана. Зоран живи у Перућцу, памти приче о сплаварима, показује нам сачуване радне књижице оца и деде, потврде о примљеним платама, чланске карте синдикалне организације сплавара… и најпре нас води у сплаварску пећину, велику удубљену стену, изнад Дрине. Чему је служила ?
„Овде је био магацински простор, неки основни алат који су сплавари користили, а ту су били смештени и рефлектори који су осветљавали Дрину до Босне, и горе према реци Дервенти, на шестом километру одавде. Грађа је стизала са планине Таре, из Црне Горе, преко реке Ћехотине, са Лима из Бродарева и Шћепан Поља, и из свих тих праваца стизали су балвани још од почетка прошлог века, значи пре Првог рата. По причама које сам ја чуо од оца и комшија који су такође били сплавари, кажу да је из овог краја око хиљаду људи било стално запослених у послу сплаварења, и искључиво од тога су живеле њихове породице. Видели сте по папирима које сам сачувао, дрински сплавари су били организовани у синдикат, али и приватно веома повезани, сви су знали ко је колико способан, шта може, шта воли…. Били су посебни људи…“
Водени пут сплавара
„Сплавари из нашег краја полазили су од Бродарева, горе већ од саме садашње границе са Црном Гором, па Лимом и Дрином, а главна рута је била до Сремске Раче, и тај водени пут трајао је све до 1955. док код Зворника није изграђена хидроелектрана, и преградила пут сплаварима. Сплаварило се Дрином још до 1963., када је почела изградња хидроелектране овде на Дрини у Перућцу, и тада су отишли последњи балвани Дрином. А сада имамо ову Дринску регату, и увек 4-5 сплавова иде најпре низ Дрину да подсети на наше сплаваре. Али данас све је другачије. Ја сам био пошао у школу када су одлазили Дрином последњи сплавови, и запамтио сам, увек су сплавари правили конвој, и кажу, конвој је имао по стотинак сплавова. Мој отац је често причао о предњаку и задњаку. У конвоју је била сплав комора у којој се кувала храна, а сплавари су имали своја пристаништа до Љубовије, имали су своја места где одспавају, „прекерефе“ сплавове, док не дођу до Смедерева, или Београда, до Прометне банке која им је била откупљивач. Остала је запамћена прича неких сплавара, да су они балване продавали и у Мачви, па направе судар са Мачванцима, па се сплавови растуре, Мачвани не знају да пливају, али ни ови наши нису били баш вични пливању, али били су вешти на балванима и са чакљама да заскоче и да поново ухвате своје балване које су већ продали! И шта су радили онда, кажу, то попију, или прокоцкају !
Био је тежак посао
Наш саговорник каже, сплаварењем се добијао најјефтинији транспорт дрвене грађе од Црне Горе до Београда: „Дрина је била спас за многе породице, али лети када је био мали водостај, нема сплаварења. Чекало се пролеће, јесен, зима, велике кише. Лети су сплавари радили на својој земљи, неплодној овде, каменитој, али морало се имати хлеба. Ето, није био лак живот сплавара. Неки мисле, Дрина носи балване, и иде све, ма није тако. Ту је много посла било за сплаваре, већ сам поменуо предњака, то је човек који командује, морао је то бити искусан и јак сплавар. А задњак је увек био полупочетник, предњак му командује да крене, да наведе сплавове на праву страну, јер ако лоше наведе сплавове, они се разбише о стене, видите колико има стена са обе стране Дрине. Нису онда сплавови рађени од много чврстих материјала. Имали су ексере сплаварце по 20 сантиметара, липова опута се кувала и њоме увезивали балвани напред, да се сплав не би разбио о стену. Предњак је због тога морао да зна сваку стену одавде, до Сремске Раче, јер он наводи сплав, он је машиновођа. А, са њим је још стотинак сплавара, са комором, то је огњиште озидано каменом на једном сплаву, ту се кувао пасуљ, купус и кромпир, а ако успут ухвате неко јагње, или прасе, то је весеље, или то негде уновче… Један сплав је имао око 10 до 15 кубика балвана , зависи колики су.
Сви ти балвани прихватани су на ушћу реке Дервенте, то је изнад Перућца, горе око 7 километара. Долазили су дрвеном пругом са Батуре. Ту је била жичара висока 800 метара са дрвеним стубовима, а онда иду кроз рижу, тунел од дрвених балвана дужине око 150 метарa, и рижа је ишла до корита Дрине. Kад се из тог тунела балван пусти, он лети сам, удари тамо у босанску обалу Дрине, вода га врати, а сплавари га онда чакљама хватају, вежу и формира се конвој, а у конвоју око стотинак сплавара. Сплаварило се само четинарима, бор, смрча и јела. Листопадно дрвo није ишло. Оморика није тада била ни откривена, а мислим да она није ни била „набојита“ да би могла бити конзумно дрво.“
Сплавари у радном односу код Прометне банке
„Прометна банка Београд је исплаћивала сплаваре када допреме грађу, и сви они су имали радне књижице, сачувао сам очеву и ђедову. Главни акционари у тој Прометној банци били су Рајаковићи, они су Бајнобаштани, ево овде на Перућцу имали су велике куће, виле, ова једна је сачувана, све им је то одузето после Другог рата, сада је та вила продата неким бизнисменима. Акционар је био и познати инжењер Милош Т. Савчић, он је пројектовао жичару за спуштање балвана, а познат је и по томе што је много предратних зграда у Београду баш он пројектовао. Прометна банка је сплаварима била послодавац све до краја Другог рата, а после су они имали радни однос код Дрвног комбината Ужице, и то је трајалo до 1963. када почиње изградња Хидроелектране „Перућац“, и више нема сплаварења. Причали су сплавари како им је то тешко пало, научили на воду, балване, „да иду од куће“, а када се завршило сплаварење, морали су се вратити својој њивици, ми смо то звали „прља“, овде је неплодна земља, да би добили мало кукуруза белца, или мало пасуља а ако дође медвед те им то све поједе, е онда је била права штета.
Иако је био тежак сплаварски посао, породице су могле живети од тога. Док траје сезона сплаварења, сплавари када оду, остану око петнаестак дана на путу, ако иду од Шћепан Поља до Сремске Раче. Онда су се враћали, ако ухвате неки камион, или запрегу, али и пешке. Успут имали су две – три кафане где спавају, где се и потроши зарађена пара, доста њих је коцкало, тако се причало, а била је ту и понека жена успут.
За сплаваре је везано низ различитих прича, ја памтим ђедову причу како сплавари до Првог рата нису могли ући у тадашњу Босну дубље од пет метара да допреме балване, и онда су се довијали. Мењали су имена, рођак моје мајке Тадић Андрија променио је име у Ариф, а мога деду су звали Јусо…. А касније међу нашим сплаварима било је и муслимана, ја сам то видео по сачуваном списку за исплату зарада који сам нашао међу очевим документима. Ипак највише сплавара било је из овог, како ми кажемо, горњег дела бајнобаштанске општине, доле до села Бесеровине, из Црне Горе није било сплавара. И од сплаварске плате се могло живети, ко није прокоцкао могла се издржавати породица, а онда су породице имале по петоро шесторо, али и више деце.“
Некада и данас
А онда нас Зоран води на место испод бране на Перућцу, одакле сваке године креће Дринска регата. Затичемо мајсторе који праве четири сплава, они ће бити претходница Дринске регате, сплавови се данас праве другачије и брже него у време дринских сплавара, објашњава Жељко Илић, мајстор за градњу сплавова али само у туристичке сврхе:
“ Завршавамо рад око сплавова који ће с кренути као претходница свих пловила низ Дрину током регате, а циљ је да се сетимо наших сплавара и њихових заслуга. Овај сплав у туристичке сврхе дужине је обично око 14 метара, обла грађа шест и осам метара, на сплаву буде око 30 људи. Сплав је тежак око 20 тона, и додајте тежину ових савремених сплавара, то је велика маса. Сплав, овај за туристичке сврхе, буде ширине око четири метра, има два весла, сплав се може кретати лево и десно, никада напред или назад, због тога кажу, компликовано је управљати сплавом, јер мораш знати воду, мораш знати матицу и онда није тешко.
Када крене регата, петнаестак минута раније крећу ови сплавови да подсете на дринске сплаваре. Готово из сваке породице овде некада је неко био сплавар. По причи мојих предака који су такође били сплавари, сплаварење је био много тежак и ризичан посао. Спуштали су грађу у воду, радили по свим временским приликама, имали одмаралишта где су правили предах, ложили ватру, спремали се за пут, а када полазе на пут поздрављају се, никада се не зна шта се на води може догодити.
А сада сплаваримо из забаве. Крећемо одавде из Перућца до Рогачице, то је око 26 километара, направимо једну паузу, гости се окупају у Дрини, а после када стигнемо у Рогачицу, сплавови се расформирају. Балвани се враћају у стругару, и онда чекамо следећу годину, па опет узимамо неке друге балване, увезујемо их и правимо сплав. И тако смо радили до сада, ево већ 29 година. И сетимо се наших сплавара“ рекао нам је мајстор за туристичке сплавове, Жељко Илић из Перућца.
У Бајну Башту и околину док траје регата дођу савремени сплавари из целог света. Њих око 20,000 окупира Дрину и ово мало место које има дупло мање становника. Направиће конвој пловила, отиснути се Дрином, уз музику храну и пиће, весело и потпуно другачије од сплаварских конвоја пре сто година
