А статистички подаци су ту да номиналним цифрама, само заварају, да примире и да дају наду. Србија је данас не само политички, већ и економски жестоко подељена. И то је толико очигледно, јер свако на дневном нивоу може бити свој статистичар и имати реалну слику могућности кућног буџета. Зна шта је јуче могао купити за плату, или пензију, зна шта данас не може купити, а прогнозира и шта га чека сутра!
Почетком ове године грађани Србије готово у свим локалним самоуправама били су непријатно изненађени повећањем цена комуналних услуга, у неким срединама то повећање “ишло” је и до 60 одсто. У исто време повећан је порез на имовину, стопа се разликује од средине до средине, у Ужицу је порез повећан око 10 посто, повећане су акцизе на алкохол, цигарете, гориво, а јануарске плате и пензије повећане су око 11 посто. И шта је ту заиста реална ситуација – за те повећане плате и пензије, данас можемо купити много мање него само пре 6 месеци. Ето, и то децембарско повећање примања, “поједено” је за само месец дана.
Повећана примања номинално, а реално?
Када носиоци власти у Србији анализирају економску ситуацију у Србији и ниво животног стандарда, увек полазе од 2012. године и тадашњих номиналних износа плата и пензија. Међутим, економисти упозоравају, важно је разликовати номинални и реални раст примања. Номинални раст показује колико се примање повећало у апсолутном динарском износу, али не мора нужно значити и повећање куповне моћи, јер је важно колико су порасле и цене. Реални раст узима у обзир и инфлацију, односно раст цена, и показује колико је стварна куповна моћ порасла. Грађани сматрају да просечна плата којом се власт већ дуже време хвали, није довољна за нормалан живот у Србији, поготову имајући у виду податак да већина грађана има примања знатно нижа од просека.
У јануару ове године наводи статистика, просечна зарада је око 100.000 динара, али сваки други становник зарађује мање од 70.000 динара. Тај просек на нивоу Републике “извлачи” десетак градова у којима је просек и већи од 100.000 динара, док сви остали имају просек примања мањи од 70.000 динара. Те цифре о просеку примања и номиналним износима грађанима не значе много. Треба гледати реалну зараду која је прецизније мерило вредности зарада. И оне говоре о куповној моћи и животном стандарду. Није важно само колико новца имамо, већ шта можемо за тај новац да купимо. Економисти подсећају да смо за минималац 2011. и 2012. могли купити много више него за дупло већи износ минималца у 2023. и 2024. години. И не треба се чудити ако просечна зарада до краја ове године буде фамозних 1000 евра о којима представници власти говоре, али ће се тада поставити и питање, колико ће тих 1000 евра реално вредети?
Најважније, шта грађани могу да купе за своја примања ?
Подсетимо, тренутна просечна зарада у Србији, према статистичким подацима од око 100.000 динара послужила је носиоцима власти да се похвали својим резултатима и подсети на време од пре више од једне деценије када је просек примања био око 300 евра. Председник државе и министар финансија, образлажући повећање номиналних износа плата и пензија, рекли су како је направљена огромна историјска разлика у односу на период “сиромаштва, незапослености и пропадања Србије” јер према њиховој рачуници, примања у Србији за последњих 12 година повећана су за око 150 посто, а то “показује да је Србија на одличном путу”. Нису нам при томе представници власти објаснили где је то просечна плата од 100.000 динара, а где је тек 60.000 динара. Статистика каже, у Београду је просек примања око 150.000, у Бору око 100.000, у Ужицу 90.000, у Власотинцу 68.000, у Пријепољу 70.000… и статистика такође бележи да скоро 50 посто запослених у сваком месту у Србији има мању зараду од наведеног просека за то место. Добро је познато да су примања грађана, као сарма – неко једе пиринач, неко купус, неко месо, сви заједно у просеку – сарму, а економисти кажу, ако просечна зарада расте, то не значи да сви радници живе боље. Њеним растом може доћи од раста зарада најбогатијих, а да притом већина људи уопште нема никакво побољшање, упозоравају економисти.
Боља цена- краткорочна мера без већег ефекта
Ако је толико повећан животни стандард у Србији, зашто је власт прошле године спровела мере “боља” и “најбоља цена”, у оквиру којих су на основу споразума Владе и трговинских ланаца, снижене и ограничене цене више од 80 производа углавном прехрамбених и артикала кућне хемије? Тадашњи министар унутрашње и спољне трговине, Томислав Момировић, препоручујући грађанима за доручак два јаја, мајонез и виршле, како би за “мале паре” цео дан били сити, рекао је да је акција “боље цене” значајно допринела обарању цена, а Републички завод за статистику саопштио је да је та акција утицала на смањење инфлације у том периоду.
По мишљењу економисте Дејана Шошкића, ова мера није дала жељене ефекте, и имала је само краткорочни ефекат: “Уколико ви ограничите неке цене било присилом, било договором са произвођачима и трговцима, то даје краткорочни ефекат, који се, уколико циља оне производе који се иначе прате када се мери инфлација, онда се може краткорочно одразити и на ниво инфлације. Суштина инфлације није да се тренутно замрзну неке цене, или утиче на њихов ниво, суштина борбе са инфлацијом јесте довођење понуде и тражње у склад, и наравно обезбедити што већи раст понуде у односу на тражњу, и то је оно што ће оборити цене.” Овај економиста, професор на Економском факултету у Београду, бивши гувернер Народне банке Србије, подсећа да на раст цена највише утиче нарушавање принципа слободног тржишта: ”Свако треба да буде слободан да формира цене, а добра и јака конкуренција би требало да утиче на то да се на тржишту производи продају по нижој цени и да нуде виши квалитет, наводи професор Шошкић, и додаје, други важан фактор који је утицао на ниво цена јесте политика прецењеног динара.
О каквом златном добу прича наш председник, када многи једва преживљавају
Иако нас сваког дана уверавају да нам расте животни стандард, као последица раста просечне зараде, не бисмо сваког дана јурили за “акцијама” у Лидлу, Максију, Универекспорту, Дису… и другим трговинским ланцима у Србији. Свако домаћинство одлично зна шта може купити за месечна примања. Наша саговорница Јована Поповић из Ужица каже, нико никога више не може преварити: “Знам шта сам могла купити за 100 евра у самопослузи пре десет година, а шта могу данас. То се преполовило, не верујем никоме када се износе подаци о годишњој инфлацији, али ја видим како се круни мој кућни буџет. Чини ми се, сваки дан велики број намирница поскупљује. Одем у маркет, скупље уље, путер, сиреви, месо, и то не да је скупље 2-3 посто, ма одједном поскупи за 30- 40 посто. Погледајте цене чоколаде у Србији, то је страшно, идем често у Немачку, тамо су неке животне намирнице јефтиније, кућна хемија посебно. Ја сам некада радила у једној великој ужичкој трговини, марже никада нису биле веће од 10-15 посто, данас кажу трговци узимају преко 40 посто. Па то је чиста пљачка..”
Слично говори и њена суграђанка Марија која подсећа да у Србији две трећине примања домаћинства потроше на храну и трошкове становања: ”И то вам је свакодневно преживљавање, сваки дан нам причају како је смањена инфлација, и да је око 3 посто, сетите се то су говорили и пре две – три године када је стварна инфлација била око 35 посто. Ја сам радила као економиста у фабрици, муж још ради, наша укупна примања “подмире” такозвану потрошачку корпу која је сада мало више од 100.000 динара, и остатак месечног примања утрошимо да помогнемо синовима и њиховим породицама. Све укупно, то је сиромаштво. Не знам о каквом златном добу прича наш председник, не дају се грађани слагати. Осећају то, и виде када отворе фрижидер…”
Сналази се како знаш и умеш
На ужичкој зеленој пијаци која је пуна робе, срећемо пензионерку Раду. Радила је пун радни стаж у фирми која је како каже “увек била лоше са платама”, и данас после децембарског повећања, пензија јој износи 50.000 динара. Према подацима Фонда пензијског осигурања од 1,65 милиона пензионера, око 59 посто има месечна примања у висини просечне пензије која је око 45.000, док најнижу могућу пензију прима 14 посто пензионера и она је око 28.000 динара, а испод најниже, 12 посто пензионера прима још ниже износе, а ради се углавном о пољопривредним пензијама. Каже нам Рада, ето ако је за утеху, има и оних који преживљавају са мање пара:” Сваки дан се прерачунавам, платим најпре комуналне обавезе, струју, телефон, а онда шта остане, пратим акције по маркетима, те нешто и `ухватим` по нижој цени. То је тако, сналази се како знаш и умеш. Гледам, дођу људи на пијацу, купе неколико кромпира, 3 јаја, 2-3 јабуке, и то ти је. Ја живим сама, син је пре пет година отишао у Америку, није долазио…немам помоћи. Научила сам да од мало меса и поврћа направим укусно јело за неколико дана, ето. Ма, да ме здравље послужи! Замислите да плаћам скупе лекове, или лечење у приватним ординацијама. А шта да се ради? Већина грађана сада иде у приватне амбуланте, јер државно здравство је потпуно неефикасно.”
Економски тигар у Србији једва се миче, разболео се!
Без обзира на бројке које нам власт свакодневно сервира као показатеље економског раста земље, животни стандард у Србији је у сталном опадању. Економисти наводе да је раст плата условљен растом инфлације, и ако се узме у обзир ниво раста животних трошкова, са правом се може констатовати да је висина просечне плате математички и статистички податак који не показује реално стање на који се начин та “висока просечна плата одражава на наш животни стандард. Ако се узме у обзир колико су повећане плате и пензије, а колико су са друге стране поскупеле цене хране и комуналија, јасна је слика, животни стандард грађана је у сталном опадању, закључују економисти.
Без обзира шта каже званична статистика, реални износ месечних зарада у Србији је изузетно низак. Као илустрација овог става могу послужити речи наше саговорнице Маје, која живи у Пријепољу, а у Ужице долази повремено на лекарске прегледе. Она је економиста и ради у једној мањој прехрамбеној индустрији у свом крају. “Ма, знате, нико нас више не може лагати. Ја и муж имамо месечно примања око 170.000 динара, имамо двоје деце, средњошколци. Када погледате цифру нашег примања, рекли бисте, па то је доста. Али, погледајте цене хране, комуналних услуга, струје, превоза, горива, цигарета. За пола године то је поскупело скоро дупло. Повећање плате од 5-10 посто, буде “поједено” за највише два месеца. Доста нам је више статистичких бројки, зашто нико не говори о стварном животу у Србији, у Ужицу, Пожеги, Ваљеву, Пријепољу, Бајној Башти…. Моја мајка живи у селу, има две краве, још увек може да ради, донесе нам сир, кајмак, месо, поврће, шта бих без тога! Она мени помаже, уместо ја њој! И доста више превара и лажи о богатом и добром животу у Србији. Прошле године успели смо да скупимо мало пара и одемо у Грчку на летовање. Понели смо нешто хране, кад тамо скоро исте цене као у Србији, а до пре две-три године било све доста скупље. Е, па тај економски тигар у Србији се разболео, и једва се миче! И још те приче о потрошачкој корпи, ма какви, знате колико људи у Пријепољу где је по статистици просек примања око 80.000 динара, има примања од 25.000 до 50.000 динара, скоро половина радног становништва! Слично је и у суседним општинама Новој Вароши и Прибоју. Таквих општина по Србији је много, и чему та прича о великом економском расту? И још нешто, сваки пут када из Пријепоља путујем преко Златибора ка Ужицу видим нове, луксузне објекте. Па ко то више гради, ко купује те скупе некретнине на Златибору. Кажу, паре стечене у коруптивним процесима, сада се изградњом и куповином некретнина по Златибору, `перу`, а мени причају о неком просеку и добром животу!” рекла нам је Маја Вуковић, економиста из Пријепоља.
Куповне моћи нема на кинеској табли
И док нам председник Србије објашњава колико смо богатији у односу на период пре доласка његове странке на власт и упорно покушава то да докаже пишући разне цифре по кинеској табли, поклону од “брата Сија” да би “доказао” увећану номиналну зараду у апсолутним бројевима, грађани, а верујемо и његови гласачи уочавају озбиљан проблем који отвара питање, да ли смо у “златном добу” заиста богатији, или је по среди сасвим друга рачуница коју грађани имају када се суоче са износом својих примања и ценама на терену.
Куповна моћ, то је оно што чини нас богатијим, или сиромашнијим. А, економисти кажу, куповна моћ представља једну од детерминанти личне потрошње преко које се може пратити реални раст богатства.
