Кошмар времена у којем живимо, олује шибају све пред собом, од густе магле поглед се губи. Изгубљени, многи од нас више ни не траже неки компас који је давно исклизнуо из наших џепова па нити знамо гдје је сјевер, нити звјезда водиља на истоку.
Ма криве су рупе, а не ми који их нисмо хтјели крпити. А знали смо за њих, видјели како се шире из дана у дан. Одавно жмуримо… све више и више… толико да то и не примјећујемо. Заборавили какав је поглед широм отвореног ока и срца. Дозволили смо корову суровог свијета да шири своје грабљиво коријење, свако мислећи да се њега не тиче, заборављајући да комшијски коров брзо стигне и у наше двориште.
Немарни смо ми ђаци, слабо завирујемо у странице датих нам лекција. Господ покушава да нас научи, као сваки родитељ жели да устанемо, да будемо бољи, да се исправимо… а ми се углавном правимо да не чујемо и не видимо. Џаба ратови, џаба сеобе, џаба пуста села и градови, џаба корона, не учимо из догађаја описаних у Старом и Новом Завјету… ми и даље не можемо да препознамо зло, да отјерамо завист и злобу, да научимо да се радујемо нечијој срећи и да олакшамо нечију бол. Оглушујемо се над неправдом. И даље скачемо за врат једни другима због неких искривљених идеала, личних интереса, па и ономе ко нам је ко зна колико пута руку пружио. Немамо љубави ни према онима који су се под истим срцем развијали и који су одрастали у крилу исте мајке, а да не говорим о љубави према онима са којима дјелимо дједове и баке, или онима чији су преци живјели под истим кровом са нашима, дјелили заједнички хљеб. А они су, сигурна сам, жељели да им се дјеца, унучад и сви потомци не удаљују срцима једни од других, да их увијек веже заједнички извор.
Живимо у добу које ће остати уписано у историјским књигама. Можда неће књиге ни постојати, биће то вјероватно нека електронска издања, без мириса корица… а и онако већину неће ни занимати емоције које долазе њиховим мирисом. То ће бити стран осјећај. Ма колико ми дјеловали ситни пијуни овог шаховског поља у борби свијетла и таме, бићемо одговорни за много тога.
Цијели свијет је под ударом неког опасног, новог поретка. Позадину овог вируса и кориштење у разне интересе нећу ни дискутовати јер то није сврха мог текста, а и многи не подносе кад неко изрази мишљење супротно његовом. Каква год позадина била, из прве руке на послу видим посљедице које пацијенти, а и ми радници проживљавамо с њима. И то је само један дјелић нечијег цртежа. Ријетко да има човјека кога ова тренутна ситуација није бар мало дотакла. Најмање је промјене на нашим усамљеним огњиштима. Тамо одавно нема гужве, дистанца међу комшијама је далеко већа од ове препоручене. Школе су срушене и овог јуна се навршило двадесет и пет година од кад су дјеца прешла њихове прагове. Нису тад знали дјевојчице и дјечаци, момци и цуре да тих учионица неће више бити. Тамо се не мора размишљати о опцијама како да најадекватније одрже наставу у доба короне. Црквена звона у многим селима се чују с времена на вријеме, уз мали број парохијана, па ни ту није тешко одржати “жељену” дистанцу. Ту је давно успјех показао план ка отуђивању. Причам о оним мјестима и селима мени познатима. Нека познајем мало више од других. Поред свега, поред свих међа зараслих у шибље, чији су власници отишли на пут без повратка, нама и даље смета баш она првог комшије. Смета посађена маслина, узорана њива, овца, крава, коза, кокош, обновљена кућа… ма што он да има као ја или којим случајем више или боље. Ма онај је сигурно покрао чим толико има, онај други циција чим неће ништа да уради, онај трећи безосјећајан јер никад није дошао из туђине, четврти је смјешан са својим причама о завичају и изливима емоција, шта више прича у празно. Ма боље ни да не долазе. Ма даћу ја овлашћење и за комшијско уз надокнаду… шта ме брига за друге, главно да ја добијем, а они неће ни сконтати. Видиш ти онога што се вратио шта је све направио. Ма треба одерати и измусти свога до голе коже, посебно оне из вана, они имају пара. Неко се можда задужио или потрошио све што је имао да оснује поновни живот у родном крају, а овај други у туђини можда не може ни карту да плати да још који пут обиђе родни праг јер једва и за љекове натегне. Али ма кога истина или нечија мука занима… ријетко кога. Сјећамо се сваке увреде, а заборављамо да нећемо овдје вјечно бити. Заборављамо да се не може добру надати, а зло чинити. Заборављамо да не можемо бити злобни према сестри, брату, њиховим породицама, пријатељу, комшији, а очекивати да се наша дјеца и унучад воле, задрже љубав и блискост у животу и то пренесу на своје потомке. Заборављамо да ћемо баш њима оставити оно што животу дугујемо, а ту нико дужан не остаје. Заборављамо давно записане ријечи пророка Јеремије “родитељи једу кисело грожђе, а деци зуби трну.”
…
Комплетан чланак у штампаној Слободи
