Тоталитарна анархо-левица на обе стране Атлантика оберучке је прихватила једну гнусну идеолошку флоскулу, закувану у болесним главама америчких култур-марксистичких новинара и професора.
Ти комесари политички коректног Новоговора убацили су у обавезни дискурс мејнстрим медија и наставне планове термин „белачка привилегованост“ (white privilege). Под њиме неупитно се подразумева наводна повлашћеност белаца у тобоже злом и расизмом задојеном друштву, као и беспоговорна дужност и обавеза евро-Американаца да кротко прихвате своју колективну кривицу и све контрапривилегије које уз то иду.
У њиховој сулудој шеми ствари, Марксова класична подела на власнике средстава за производњу као експлоататора који присвајају вишак вредности и експлоатисаног пролетеријата који покреће историјски процес, изокренута је наглавце. Експлоататор је сада бели хетеросексуални мушкарац хришћанске вере, а угњетени су припадници безбројних наводних „мањина“: жене, наравно; „људи од боје“ (people of color, црни, браон, жути… сви осим белих); азиланти и имигранти (поготову они исламске вере и без легалних папира); хомосексуалци (пардон, „гејеви“), лезбејке, трансвестити, транс-сексуалци, и тако у недоглед – укратко, припадници неких стотинак кодификованих „сексуалних мањина“; итд.
За Европљане и њихове прекоморске потомке који нису индоктринирани идеологијом самомржње и самоуништења, међутим, припадност белој раси са разлогом је извор смиреног поноса, без непотребног забадања прста у очи других (за разлику од трагикомичног „поноса“ геј парада). Бити „бео“ јесте привилегија, али у потпуно супротном смислу од реторике агресивне психо-левице. Истинска „бела привилегованост“ значи да је част и обавеза бити биолошки, духовни и морални наследник најбоље цивилизације коју је свет познавао, од Старог завета и Хомера, преко Рима и Константинопоља, Ренесансе и Просветитељства, до суморних упозорења Достојевског у Злим дусима која су на путу испуњења, а притом све то заједно пропраћено научним и технолошким достигнућима без преседана.
Истинска „бела привилегованост“, за нас који се поносимо својим прецима и живимо своју веру, такође намеће велику одговорност. У овим тмурним временима, та одговорност подразумева презир смрти и врлу борбу и кад њен исход делује безнадежно предодређен. Кнез Лазар добро је знао какви су му изгледи када се суочио са ордијом султана Мурата на Косову. Његов избор био је неизбежно исти као и онај који су направили други хришћански мученици, попут последњег римског цара Константина XI при паду Константинопоља 1453, или млетачког браниоца Фамагусте, Марка Антонија Брагадина, кога су Турци одрали живог после пада града 1571. године. Током мрачних векова мухамеданске страховладе који су уследили, српски бардови неговали су колективно сећање на тај пресудни час:
„Царе Лазо, честито колено,
коме ћеш се приволети царству?
Или волиш царству небескоме?
Или волиш царству земаљскоме?
Ако волиш царству земаљскоме,
седлај коње, притежи колане!
Витезови, сабље припасујте,
па у Турке јуриш учините:
сва ће турска изгинути војска!
Ако л’ волиш царству небескоме,
а ти сакрој на Косову цркву,
не води јој темељ од мермера,
већ од чисте свиле и скерлета,
па причести и нареди војску:
сва ће твоја изгинути војска,
ти ћеш, кнеже, с њоме погинути!
А кад царе саслушао речи,
мисли царе мисли свакојаке:
’Мили боже, што ћу и како ћу?
Коме ћу се приволети царству?
Да или ћу царству небескоме?
Да или ћу царству земаљскоме?
Ако ћу се приволети царству,
приволети царству земаљскоме,
земаљско је замалено царство,
а небеско увек и довека.“
Као савремене наследнике Лазара, Константина и Брагадина, није нас брига што Ненси Пелоси и компанија клече умотани у афричке крпетине, или што су српски мрзитељи – а парадигматски пример су Ђерђ Сорош и од њега издржавана домаћа багра – изрекли неку гадост или починили неко непочинство. Треба да са њима и њиховом сортом будемо спремни за борбу па и мучеништво, фигуративно и дословно, као што на част себи и својим прецима сведочи херојски српски народ у Црној Гори.
„Белачка привилегованост“ значи да смо поносни на комплимент који је нашој цивилизацији и њеним плодовима уделио наследник једне друге велике цивилизације пре једног века. Након отварања Земље излазећег сунца под царем Меиђи, крајем 19. века, култивисани Јапанци спремно су признавали – без одрицања од сопственог наслеђа – да европска музика одражава њихове емоције далеко суптилније од плодова њихове традиције. Како је напустио француско тле, писац Нагаи Кафу (1879-1959) дао је одушка свом виђењу величанствености француске културе:
„Постоји ли јапанска песма која исказује моја тренутна осећања – једног путника који је уронио у љубав и уметност у Француској, али који сада одлази назад у најдаљи крај Оријента, где само смрт долази након монотоног живота? Осећао сам се изгубљено. Припадао сам нацији која није имала музику способну да изрази набујале емоције или осећања очаја“.
Кафу овде описује емоције скоро сасвим непознате већини постмодерних белих западњака, а камоли становницима предграђа великих градова, утонулих у реп и хип-хоп. Масовни убица првог реда, Владимир Иљич Лењин, једном је приликом објаснио Максиму Горком да одбија да слуша музику, „јер те она тера да говориш глупе, топле ствари и мазиш по глави људе који су били у стању да стварају такву лепоту, док су живели у овом окрутном паклу“. Лењин је имао сродну душу у ајатолаху Хомеинију који је исказао сличне погледе у интервјуу са Оријаном Фалачи: „Музика отупљује ум јер укључује задовољство и екстазу, слично дрогама. Мислим на вашу музику“.
Ми привилеговани тачно знамо на шта је мислио. Бољи је један дан Моцарта него стотину година Џеј-Зија, бољи је један дан Дучића него стотину година Маје Анџелу и „интензивирања живота“ њене сорте. Постоји само један стандард разума, логике и објективности. Не, дефинитивно не постоји мноштво система вредности, осећања и мишљења, везаних за неку расно, етнички, верски или сексуално дефинисану групу. То је погубна култур-марксистичка лаж, зла и убилачка. Постоје трајни принципи правде, слободе, памети и лепоте који важе за сва људска бића као таква, што је Кафу схватио. Стандарди постоје, без обзира на расу, етницитет, пол, сексуалну оријентацију…
Ми привилеговани одбацујемо став Џоа Бајдена (или, да будемо прецизни, контролора те људске олупине) да је „изабрао истину, а не чињенице“. Та изјава није само идиотска; она је и мрачна, зла. У истом рангу је са ставом активиста „Црних живота“ да „правда има првенство над законом“. То је почетак стазе безакоња и злочина која неминовно води ка Пол Поту, Титу и осталим зликовцима.
Наравно, можда ћемо скончати под гиљотином Антифе или пред стрељачким водом Милове полиције, због тога што говоримо истину о животу и смрти Мученика из Минеаполиса, или што бранимо светиње. Нама „белим привилегованима“ је часно умрети за добру ствар, исто као што им је срамно и неподношљиво да животаре у тихом слугерањству апостолима Мамона, Мухамеда, или Маркса. Знамо тачно шта нам раде и шта нам се спрема, али нам недостаје кохерентна стратегија отпора. Треба да се сагласимо барем око неких принципа. Предлажем да почнемо барем са три:
- Никада нећемо клекнути у симболичном покајању пред разулареном руљом. То је сатански, квазирелигијски гест који понижава нас и наше претке.
- Нећемо прихватити да је мигрантска инвазија и произвољно мешање раса и вера ишта друго до проклетство и директна супротност ономе што нацију чини снажном.
- Никада нећемо посустати у борби против монструозног диктата да Европљани и њихови прекоморски потомци једини немају право да осећају органску спону са својом земљом, нацијом, расом и културом; штавише, да треба да их се стиде и да се искупљују уздизањем својих непријатеља.
…
Комплетан чланак у штампаној Слободи
