Кад је у питању вера Истока, (тј. Православна вера, прим. Д.К.) она је, као што је увек и била, извор и колевка свега најчистијег, најузвишенијег и освећујућег. Можда неком набуситом западњачком духу то изгледа претеран исказ, али ће бар, и нужно, окренути своје очи ка Истоку и схватити изреку: Ex Oriente Lux! (Светлост долази са Истока!), рекао је Свети Севастијан Дабовић, на празик Пресвете Богородице Казанске, 1899.
Свети Севастијан (Јован) Дабовић, први православни апостол који је рођен у Америци, ширио је православље међу Србима, Русима, Грцима, Сиријцима, староседеоцима у Аљасци, чак и у Јапану. Кад би причао о свом раду и местима у којима је боравио, овај неуморни мисионар, водио би вас са континента на континент, са океана на океан, из града у град, тако једноставно као што би вас неко прошетао кроз добро познати парк. Св. Севастијан је током свог живота прешао Атлантик петнаест, а Тихи океан девет пута. Током тих пловидби доживео је три бродолома. Много пута је боравио у Србији; два пута као православни свештеник у српској војсци: у Балканским ратовима 1912. и у Првом светском рату 1917.
Св. Николај пише да је Св. Севастијан највећи српски мисионар модерног доба, да је својим радом задужио сав српски народ, а посебно Србе у Америци, који, нажалост, данас знају веома мало о оцу српског православља у Америци.
Родитељи Св. Севастијана Дабовића , Илија и Јелена стигли су 1853. у Сан Франциско из села Сасовића код Херцег Новог. Њихов син Јован родио се у Сан Франциску 1863. за време грађанског рата у Америци. ‘’Ја сам био прво српско мушко дете рођено у Америци,’’ записао је Св. Севастијан. У то време није постојала ни једна православна црква у тадашњој Америци. Прва руска мисионарска група са св. Германом стигла је 1794. у Аљаску, која је била руска. Руски трговачки бродови пловили су и јужније од Аљаске, на обале Калифорније, па је на једном таквом броду крштен и мали Јован Дабовић.
Руски владика из Аљаске послао је по први пут 1868. свештеника у Сан Франциско, па је прва Света Литургија одржана у кући Петра Секуловића. Мали Јован се сећа како је на ту Литургију отишао са мајком, да су дуго пешачили по лошем путу. ‘’У соби је била икона Исуса Христа и Мајке Божије. Било нас је око 20-так. Мој брат је стајао иза оца, а ја иза мајке. Узимали смо причест. Мене су извукли из реда и нису ми дали да се причестим. Рекли су да причест није за малу децу.’’
Неколико година после продаје Аљаске (1867), седиште руске епархије пренето је у Сан Франциско. Са повећањем броја верника почињу да се отварају и цркве, у црквама школе. Мали Јован имао је могућност да учи о вери, а похађао је и мисионарску школу. Био је добар ученик и живео је примерним животом младог верника. Облачио се и понашао скромно. Своју одећу давао је сиромашнима, јео уздржано. Личио је на модерног, младог свеца.
У цркви је упознао руске мисионаре са Аљаске. Био је спреман да им се придружи када су га позвали 1884. Имао је 21 годину. Тако је отпочео мисионарски рад први православни апостол рођен у Америци.
Када се замонашио у Сан Франциску (30. 12.1888.) имао је 25 година. San Francisco Daily пише да се у руској православној цркви Свети Никола, замонашио млади Јован Дабовић; да је у цркву ушао један скромни младић, а из олтара изашао млади монах Севастијан, који се заклео Христу да ће бити Његов проповедник. Име је узео по Св. Севастијану, мученику из трећег века, кога наша црква слави 31. децембра.
Убрзо после монашења, одлази на теолошке студије у Русију, где остаје три године. По повратку из Русије рукоположен је у чин јеромонаха. По писању The San Francisco Morning Call била је то импресивна церемонија. Црква је била препуна. Рукоположење је извршио руски владика Николај са два свештеника. Осам дечака певало је у хору. Млади Севастијан од најранијег детињства није желео ништа друго, осим да служи Богу. На тој дужности ће остати ‘’највећи српски мисионар у модерним временима’’ до краја живота.
По Америци и Канади је путовао возовима, коњским кочијама, пешке. Био је веома успешан у организовању православних народа да подижу своје цркве. Одлазио је и у Јапан, Антиохију, Јерусалим, Цариград. Обилазио је српске митрополите, манастире. Стизао је и у најудаљенија места где су православни живели. У Аљасци је крштавао староседеоце који нису хтели да приме руске мисионаре.
Када је амерички Конгрес 1891. донео закон о усељавању у Америку и отворио центар на острву Елис, хиљаде православних верника долазило је из Грчке, Средњег Истока, Аустроугарске. Српска заједница у Америци пре Првог светског рата 1914. бројала је око 40,000. Но, овај број је био знатно смањен када су се хиљаде добровољаца вратиле да се боре у Балканским ратовима, а потом у Првом светском рату.
Пратећи руског владику Николаја 1897. Св. Севастијан присуствовао је састанку са америчким председником Вилијамом Макинлијем у Вашингтону. Руски владика жалио се на лоше поступање америчких компанија према православнима у Аљасци. Терали су их да раде и недељом и верским празницима, отимали им црквену имовину.
Велики догађај за православље у Америци десио се 1898. Владика Тихон, каснији руски патријарх и светац, дошао је за владику руске епархије. На железничкој станици у Сан Франциску сачекао га је Св. Севастијан. Биће ово почетак једног плодотворног рада и великог пријатељства.
Прва српска црква подигнута у Џексону, Калифорнија, 1894. била је посвећена Светом Сави. Осим у Џексону, Св. Севастијан основао је парохије у Портланду, Вашингтону, Монтани, Аризони… Са руским и српским рударима подиже цркву Свети Сава 1903. у Дагласу, Аљаска. Осим српских он подиже и остале православне цркве.
Почетком 20. века у Чикаго се доселило доста Срба. У јуну 1905. у закупљеној сали на Милвоки Авенији, Св. Севастијан служио је Литургију за око 200 верника. Решили су да граде цркву Христова Васкрсења, са адресом: 8 Fowler St, преко пута Викер парка. „Дали смо $1000, а $6,500 узели на зајам. За само неколико дана постављена је капела, иконостас и крст. Прва Литургија је била 4. јула 1905,“ записао је Св. Севастијан.
Са повећањем броја Срба, појавила се и потреба за оснивањем српске мисионарске групе, па је Св. Тихон на њено чело поставио Св. Севастијана 1905. Седиште мисије је било у Чикагу. Св. Тихон, који је волео Св. Севастијана, ценио његов рад, планирао је да га рукоположи у викарног епископа. Али Синод СПЦ, не познавајући ситуацију, одговара да нису спремни да подрже овај предлог. Тек је 1921. постављен Св. Мардарије за администратора, а касније, 1925. за владику Америчко-канадског.
Св. Тихон жалећи што Св. Севастијана није могао да рукоположи у епископа, на једној Литургији у српској цркви у Чикагу поклонио му је митру вредну хиљаду златних рубаља. Дабовић је то убрзо продао и дао новац да се врати дуг за цркву.
У српским парохијама, којих је тада било 19, све отвореније се испољавало негодовање према руским владикама. Почели су да оптужују и Св. Севастијана да је већи Рус, него Србин. Постојао је и проблем са српским свештенством. Само је 11 парохија имало канонске свештенике, па су се у осталим појављивали којекакви приучени људи те су путовали по Америци и држали службе без ичијег благослова. Св. Севастијан, суочен са великим проблемима у Српској Мисионарској групи, 1910. тражи од руског владике да га ослободи дужности. Имао је други план.
Лос Анђелес Тајмс од 12. окт. 1912. пише: ‘’Архимандрит Источне православне цркве продаје своје личне ствари, одликовања, поклоне, да би помогао Србима на Балкану у борби са Турцима.’’ Св. Севастијан је све своје личне ствари продао: крст из Србије, прелепу митру (ручни рад из Русије), иконе, све награде, одликовања, као и ручно рађени ћилим из Македоније. Оно што је зарадио понео је са собом да помогне српској војсци, у којој је био војни свештеник у Балканским ратовима, а потом и у Првом светском рату.
Св. Севастијан и Св. Николај срели су се по други пут у Њујорку 1921. Св. Севастијан се вратио из Србије, а Св. Николај је дошао као владика да организује српске парохије. О овом сусрету Св. Николај је записао: ‘’Био је веома сиромашан. Позвао сам га на ручак. Би му непријатно и рече ми: ‘Хвала! Купио сам погачицу са последњим ситнишем што сам имао.’ Није имао никакву плату. Живео је од онога што су му људи давали. Али и са тако празним џеповима, планирао је да иде у Аљаску, Јапан, Европу. – Али, како ћеш то платити? – питао сам га. Насмејао се својим безазленим дечијим осмехом и рекао: ‘Бог ће дати.’’
Два српска свеца срели су се први пут на железничкој станици у Сан Франциску 1915. Том приликом је Николај записао како га је дочекао један средовечни свештеник са доброћудним осмехом: ‘Такав је увек био: сама доброћудност, кротост, тихост и трпељивост. Такав је остао до смрти.’’
Руски цар Николај II одликовао га је орденом Св. Ане. Одликовање је добио и од црногорског књаза Николе, српског краља, јерусалимског патријарха.
И поред честих путовања и великих обавеза, Св. Севастијан је налазио времена да пише, иако је писање о Православљу била права реткост тада у Америци. Преводи православну Литургију на енглески. Објављује три књиге о православљу. Пише многобројне чланке. Покреће прве новине на српском језику – Весник српске цркве. Био је познат по својим беседама. San Francisko Call пише да су његове речи снажне, беседе ефективне и да се памте.
Вечити путник. Мисионар. ‘’Једини Србин, који се није у Америци одао трговини или заради, већ монаштву и духовном подвигу; богатство је налазио у православним душама.’’ (Св. Николај). Увидео је да Америци више није потребан. Изградиле су се многобројне цркве, устоличили бројни епископи. Неки су га и вређали. Он је прелазио преко увреда. Онако како то раде велики Христови ученици.
Зато је кренуо на последњу пловидбу преко Атлантика. У Србију, у којој је провео последњих десетак година свога живота. Патријарх Варнава му је дао стан у Патријаршији, али је он највише боравио у манастиру Жича, која је тада била седиште његовог пријатеља Св. Николаја. Одатле је писао старом другару, Нику Мусићу како му је тело све слабије и да би волео још једном да види Златни мост. Повремено би само одлазио у Сасовиће, код Херцег Новог.
Његов пријатељ, Св. Николај је записао и следеће:
‘’Увек сиромашан, благ, истрајан, необично је волео наше сиромашне раднике у америчким рудокопима и највећи део своје делатности посветио је баш њима…Често сам га посећивао (у манастиру Жича) и питао како га братија пази. О. Рапаић је био задужен да буде са њим и дан и ноћ. Последњи пут кад сам свратио до њега, седео је у столици тешко дишући. Говорио је шапатом.
– Имаш какву жељу, оче, упитао сам га.
– Само Царство Небеско, прошапута. ‘’
И више није говорио. Ово су биле последње речи великог Христовог мисионара. Предао је душу Господу 30. новембра 1940. Иза њега остао је златни крст, неке књиге и личне ситнице. Већ је одавно био поклонио све што је имао. Многе цркве које је подигао у Америци, Св. Севастијан посветио је Светом Сави. У својим беседама, писањима, ширио је култ Светог Саве. На крају одабрао је да своје последње дане проведе у светосавској Жичи и да његово тело одмора нађе у манастирском гробљу, где је сахрањен.
Свети Севастијан био је заборављен годинама. У септембру 2007. његове мошти пренете су у цркву Светог Саве, у ону коју је он изградио 1894. у Калифорнији. СПЦ канонизовала га је 2015. године у Београду.
