Недавно упознах, стицајем околности, веома занимљивог човека. Назовимо га професор М.
Професор М. је из комунистичко-равногорске породице, чији су преци били врло утицајни у оба покрета – што није само његова већ, све више увиђам, и српска располућеност. Ипак, одрастао је са баком, чији су муж, српски генерал, и посинак, официр Југословенске војске у отаџбини, после 1945. завршили као “народни непријатељи”.
У малом стану, у једној од најлепших београдских улица, проводили су време, често играјући мице, и тадашњи дечак је често од старице опхрване неправдом слушао о томе како је Тито пробисвет, а комунистички режим зликовачки. Још од малих ногу сазнао је да је зграда у којој они поседују тек станчић заправо у целости њихова и да је његов деда, ђенерал, командант српске коњичке јединице на Солунском фронту, градио годинама и за њу отплаћивао кредите све до 1939.
После рата, комунисти су је изделили на 14 станова и у њих довели представнике своје нове елите, а с годинама и неке сасвим друге људе. Дечак, који ће временом постати генијалан математичар и инжењер, одрастаће са свешћу да ту неправду треба исправити, а на тај начин и своје старе, тада одавно мртве, задовољити и учинити спокојним. Што се каже, да им буде лака и мирна земља.
Пут развоја каријере водио га је широм света, да би на крају постао професор у САД, на једном престижном универзитету у Индијани. Показао се и као добар “inventor”, направио је неколико иновација и патената од којих се обогатио. Речју, за релативно кратко време, у својим најлепшим годинама, остварио је свој “Амерички сан”. Али га прича о неправди према прецима никад није напуштала.
И, усред 1990-их, у најцрња времена, када су многи одавде како су знали и умели покушавали да се домогну зеленог картона и Запада, он се решио на повратак у Отаџбину. И учинио је то.
Прво што је учинио било је испуњење аманета. Вратио се у стару зграду и откупио први стан. Па онда и други. И трећи. И четврти. Исплаћивао онолико колико су тражили и потрошио скоро цео свој амерички иметак. Али откупио целу дедину кућу. У њу се уселио и отпочео нови живот.
Професор М. је из белог света вратио и читаву своју породицу. Сад му у суседству живе троје његове деце и деветоро унучади. Каже да је спокојан и срећан због свега – и ниједног трена нису се покајали што су се вратили.
Од некадашње куће, тј од једног њеног нивоа, направљен је читав породични музеј, у којем ме је несебично примио. Домаћински и искрено, као да смо стари знанци. Без икакве накнадне глорификације, са израженим акцентом села Западне Мораве где се родио његов деда (и како отприлике говоре сви истински стари Београђани које знам).
Причао ми је о “временима славним”, у којима је његова породица заиста оставила значајног трага. А онда ми открио, шта је урадио са старим становима. Њих данас издаје по заиста симболичној цени, и то углавном младима из паланки и села, досељеним у Београд да траже срећу као што су некада и његови тражили.
Са некима од њих се спријатељио, па му мучно и да им наплаћује станарину. А некима је, кад би се одселили и куповали своје станове, новчано помагао да стану на ноге и обезбеде себи кров над главом у српској престоници.
Гледао сам у овог човека, занемео, и при одласку га питао могу ли бар да га загрлим, јер ми је у овим сивим временима засветлео и учинио и дан и дане лепшим. Жао ми је што се о оваквим људима не зна, не пише и не говори свуда и стално, јер и верујем и знам да их има још.
…
Остатак текста у Слободи
