Пише: Сандра Зечевић
Синоћ нам је јављено да се наш свештеник, протојереј Драгослав Косић,
парох Саборне Цркве Светог Саве у Парми, отпушта-разрешује дужности
надлежног свештеника наше парохије.
Можда је проблем што отац Драгослав не вози скупа кола, не носи скупе одежде, не носи
манжетне, не лети првом класом, не води парохијане по ресторанима и не разумије се баш у
скупоцјена вина? Можда што сам фарба црквену салу, чисти сњег испред цркве да народ може
лакше ући? Што једноставно није довољно модеран, што има по овим савременицима који прате
свјетске трендове затуцана схваћања? Што је честит, поштен и што је Србин…..па и превише
користи српски језик?
Шта се десило са народом Светог Саве? Народом Светог Кнеза Лазара, Милоша, владике Николаја,
владике Јустина, владике Никодима……Николе Тесле, Михајла Пупина, српског честитог сељака,
Пилипенде? Гдје нестаде народ који је све давао за вјеру, образ и част, а вјеру, образ и част ни за шта?
Давно рече Свети владика Николај, “Кад је српски народ био свет, Бог им је слао у Цркву и на власт
Свете владаре. Исправите прво себе и вратите се Богу да би вас Бог спасио и наградио. Бог све види!”…
a за многе нас, већ Свети, иако још не званично, патријарх Павле је рекао да ће нам бити боље кад ми
будемо бољи.
Да ли би нас данас наши велики преци препознали? Нас који ћутимо над неправдом и нисмо ништа
бољи од оних што су викали “распни га, распни га.” Нас незаинтересоване који затварамо очи и уши,
правећи се да не видимо и не чујемо. Да нас се не тиче… а тиче нас се и те како, а тек ће нас се тицати.
Ко није живио у дијаспори, не разумије шта црква за нас значи. Црква је посебно нама расутим по
свијету сигурна лука, гдје се осјећамо своји. Окупља нас и чува да се не отуђимо, да не заборавимо
одакле долазимо и којим путем треба да корачамо. Још кад нам Господ подари доброг пастира, не треба
нам већи доказ Његове љубави и милости.
Не најамника којег стадо уистину не занима, већ само приход… него правог пастира који брине о својој
пастви.
Ето, нас у Кливленду Господ уистину воли. Од кад сам дошла у ову земљу, имала сам дивне
свештенике који су много учинили и чине за моје духовно сазревање.
На жалост, такви пастири данас нису популарни ни пожељни. Синоћ нам је јављено да се наш
свештеник, протојереј Драгослав Косић, парох Саборне Цркве Светог Саве у Парми, отпушта-разрешује
дужности надлежног свештеника наше парохије… и то ни мање ни више ступа на снагу сутра 31. октобра,
два дана послије послатог акта, а као разлог су наведене “генералне потребе Цркве.”
Нисам баш сигурна шта је прави разлог и какве су то потребе Цркве. Да ли можда неком смета што
отац Драгослав уистину срцем служи Богу и народу и што је одан свом позиву? Да ли је проблем што
нема никакву тарифу? Што посјећује болесне и нејаке по кућама, болницама, старачким домовима? Што
им чита молитве, окрепљује их и даје снагу? Ово причам из личног искуства моје покојне маме, а и као
свиједок, тј. медицинска сестра у локалној болници из које сам га много пута звала кад је неком био
потребан. Долазио је чак и нашим људима које до тад није познавао.
Можда је проблем што им попадија често и ручак спреми и однесе, јер можда нема ко ни да им скува
неко домаће јело? Можда неком смета анђеоски глас његових дјевојчица које уљепшавају сваку литургију
или дјечак који помаже у олтару?
Можда је проблем што отац Драгослав не вози скупа кола, не носи скупе одежде, не носи манжетне,
не лети првом класом, не води парохијане по ресторанима и не разумије се баш у скупоцјена вина?
Можда што сам фарба црквену салу, чисти сњег испред цркве да народ може лакше ући? Што
једноставно није довољно модеран, што има по овим савременицима који прате свјетске трендове
затуцана схваћања? Што је честит, поштен и што је Србин…..па и превише користи српски језик?
Можда је његова велика мана што се на Задушнице помоли и окади сваки гроб и не заборави ни оне
којима нема ко да дође? Можда ипак то што држи сваку вечењу службу и сваког петка акатист Пресветој
Богородици не прескачући ни једно од стотине остављених имена која жуде за молитвом?
Поред свих ових “мана”, поједини су се само отворено изјаснили да му замјерају што брзо прича и
гледа да уштеди трошкове парохији.
Не бринем се ја толико за оца Драгослава и његову породицу, колико год им сад било тешко, јер Бог
праведнике неће оставити, али је тешка праведникова суза која ће по појединима пасти. Бринем се за
нас, залутале. Ко ће нас сабрати и да ли ћемо препознати пут назад? А тек за оне што су за мрву
овоземаљског спремни и душе продати.
Отац Драгослав зна да каже да је Божији прст у свему, па тако и у овоме……за све постоји разлог.
Господ нам шаље искушења да нас испита, да нам да шансе да се исправимо и поправимо.
И да опет цитирам Светог владику Николаја, “Нема лукавства на земљи ни у паклу које може
надмудрити вечну Небеску Мудрост. На многим мегданима Она изгледа тучена, у очима оних који мисле
да је битка окончана. Али, Она надалеко гледа, и види у даљини дан Своје Победе.”
