Косовски завјет и видовдански култ трајно су присутни и урезани у свијест и памћење српског народа. Без тог завјета Срби би изгубили идентитет и не би постојали као Срби. Он је трајно присутан у дубинама колективне свјести српског народа из којих је вјековима српски народ подстицао на јунаштво и борбеност. Срби који су одбацили косовски завјет престали су да буду Срби. Па и они су се у тешким и судбоносним временима и ситуацијама поново враћали косовском завјету (видовданском култу) отворено се позивајући на њега у објашњавању насталих тешких ситуација.
Свети косовски завјет је генетска основа и код нашег националног бића, „чистилиште наше савјести и непресушни извор најузвишенијих надахнућа”. Он се, међутим, не стиче само рођењем и српским поријеклом, већ искључиво опредјељењем, духовним и националним освјешћењем. Трагична и горка искуства која смо доживјели крајем двадесетог и почетком двадесет првог вијека опомињу нас да се на плану духовног и националног освјешћења потребно осмишљеније и интензивније ангажовати, као што је то у своје вријеме неуморно радио Свети Сава учвршћујући у српском народу православну вјеру и настојећи да код њега развије људске врлине и смисао за грађанске дужности. Управо најновија искуства су непобитно показала да је све што смо радили мимо темеља светосавља пропало и нестало.
Окупација и насилно измјештање територије Космета из састава наше отаџбине Србије и проглашавањем Косова државом од стране најекстремније терористичке организације у Европи (ОВК), довели су српски народ и државу, по ко зна који пут, пред голема искушења и изазове. Поново нам је, силом без преседана у историји и дипломатским калкулацијама, наметнута „Косовска битка”, коју готово непрекидно водимо преко шест стотина година. Она се тренутно одвија на поприштима наших срца, у нашим мислима и нашим душама. Зато нам је сада, више него икада у историји, поред свијетлих образа и јуначких срца, потребна и сва досадашња државничка и политичка мудрост, дипломатска способност и посебно искрено хришћанско покајање за наша „смртна сагрешења”. При томе, никада не смијемо губити из вида чињеницу да Космет (Косово) није само дио или област наше отаџбине Србије, већ прије свега и изнад свега свети завјет да без смрти нема васкрсења што су у аманет оставили кнез Лазар и славни косовски витезови свим генерацијама Срба.
Актуелне тешкоће са којима смо суочени можемо превазићи једино отклањањем наших властитих слабости, заблуда и грешака. Покајање и дубљи, унутрашњи обрачун са самим собом, требају бити подстрек за нови почетак и узлет.
На то нам је својевремено указивао свети владика Николај Велимировић. Наводимо дио његовог апела, који је више него актуелан у данашње време:
„Наш поглед је постао помућен од мизантропије; морамо се вежбати у љубави према људима и поглед свој избистрити. (…). Језик наш постао је сувише брз у сипању клетви (…). Ми морамо скренути нашу пажњу са министарстава – власти, на нас саме, помиривши се с мишљу да будућа срећна отаџбина наша зависи делом од сваког од нас. Ми морамо стога сви постати министри унутрашњих дела, наших сопствених унутрашњих дела – полиција душе наше. Ми смо сви брзи да будемо туђа полиција, ми смо сви спори да будемо сопствена полиција. Ми много говоримо о другим људима и критикујемо друге, док о себи мало говоримо и себе ни мало не критикујемо. Код нас, нажалост, нико не говори: ништа од нас не може бити зато што сам ја рђав човек, но свак виче: ништа од нас не може бити зато што су други рђави. Кад би пак свак од нас викнуо: Србија је несрећна зато што сам ја рђав човек и рђав њен грађанин – Србија би се препородила за три дана и за три године била би срећна, и ми бисмо сви доживели срећу њену, заједно са децом нашом (…). Шта нам остаје друго до да пођемо, дакле, од себе, драга браћо”.
У историји српског народа било је периода када су апатичност и дефетизам преовладавали у српском друштву. Карактерно слабији појединци су губили националну вољу, и вјеру у свој народ. Постајали су песимисти и дефетисти. Такви свој народ нису познавали као цјелину, његов колективни дух и несаломљиву вољу, баш у тешким тренуцима, па су га, увиђајући само материјалну страну, проглашавали отписаним а његову историју промашеном. То је, нажалост, дошло до изражаја у неколико наврата у посљедњих двадесетак година претежно код дијела интелигенције и политичке елите склоне прагматизму, имитацији и подаништву. Еклантантан примјер је иступ предсједника САНУ о часном одрицању од Косова, што је шокирало све национално и духовно освјешћене Србе широм планете.
Српски народ је управо своју виталност и несаломивост доказао способношћу да из душевне клонулости и моралне малаксалости устане спреман за велика дјела, па чак и наднаравне подвиге. Доказао је: „да Србија није отаџбина великих људи. Србија је нешто више: она је отаџбина великог народа” (академик Драган Недељковић).
Национално и духовно освјешћени, привржени идеалима слободе и правде, надахнути светим косовским завјетом, с вјером у Бога и Српство, Косово неће бити изгубљено.
Вукота Вртикапа
