Владао је 40 година и подигао преко 40 цркава. Од његове владавине, до пада царства, Србија није била вазална држава. Како је дошло до брака са петогодишњом девојчицом Симонидом?
Стефан Урош Други Милутин Немањић рођен је око 1253. године. Владао је 40 година, од 1282. до 1321, и подигао је преко 40 цркава и манастира. Владимир Ћоровић поглавље о њему пише под насловом: ‘’Србија као главна балканска држава’’, наводећи да је с једне стране био владар ретких особина, али с друге ‘’рђав као човек’’.
Милутинове владарске особине дошле су до изражаја као природан след догађаја током претходних скоро 120 година. Немања и Сава, а уз њих и Стефан Првовенчани, поставили су темеље за напредак. Основана је краљевина и самостална црква, сређена је администрација, држава је била стабилна и привреда је напредовала. Од градње прве Немањине задужбине, до овога доба, промене су биле огромне. Број цркава и манастира са неколико десетина повећао се на више стотина (нису их подизали само владари), рударство је од примитивног постало савремено, метали су се прерађивали и извозили, уведен је српски динар, а трговина је вишеструко увећана. Порастао је број утврђења, око којих, а обично је ту било и рудника, су настала нова градска насеља: Брсково, Трепча, Ново Брдо, Брвеник, Рудник… Рачунајући и градове на јадранској обали, од Скадра, Будве и Котора до Стона, и градове у јадранском залеђу, попут Требиња, који су се у међувремену повећали, као и оне у Сремској краљевини, већ је постојао значајан број градског становништва.
Србија је у 13. веку прешла број од милион, а са Босном је имала близу два милиона становника. Околне земље, Мађарска, Бугарска и Византија, и даље су биле насељеније, али је Србија ипак постала јача од њих. Иначе, у то доба било је пет до седам милиона Француза и Немаца.
Разлику између Србије и њених суседа, током ових скоро 120 година, чинило је одсуство крвавих и дуготрајних грађанских ратова око престола. У Србији су ти ратови, када их је и било, кратко трајали, нису захватали становништво, ни целу војску, и окончавани су преговорима. Само у Србији, током овог периода, ни један члан династије није убијен у борби за престо.
Другим речима, плодове је давало најпре лично Савино деловање, а потом светосавље, односно христијанизација Срба онако како ју је осмислио Сава. Тек Милутин је на неки начин одступио од овога. На неки, јер је био безобзиран, а не потпуно, јер је био највећи задужбинар, чију нарав је ублажавало управо свештенство.
Лош Милутинов карактер најчешће се описује преко његовог односа са женама. Прву жену, ћерку тесалског деспота Јована, вратио је у Грчку. Са њом је добио сина првенца Константина. Други пут се оженио Мађарицом, сестром Драгутинове жене Каталине, Јелисаветом.
Није било неуобичајено што је вратио Гркињу, ни што је оженио прију, али, прија је била калуђерица. Завео је, раскалуђерио, оженио, са њом добио ћерку Царицу, а онда отерао.
Потом је, 1284, оженио Ану, ћерку бугарског цара Ђорђа Тертерија. Са њом је добио сина Стефана Дечанског.
Десетак година касније почели су преговори са Византијом о женидби Милутина са једном њиховом принцезом. Цар Андроник Палеолог понудио му је своју сестру, удовицу трапезунског цара Јована Другог. Милутин је пристао, али она није. Сматрала је понижењем одлазак са царског на један двор који није био толико раскошан. Прочуло се, раније, да принцезе на српском двору плету вуну са другим женама. Али, Милутин је то променио, уводећи до тада невиђени раскош. Обеди, макар за виђене госте, послуживани су уз златне и сребрне кашике и виљушке. Дворјани су одевани у најскупље одежде, а нарочито Милутин, који је био украшен драгуљима огромне вредности.
Углавном, пристанком да се ожени царевом сестром, Милутин је са себе скинуо одговорност за скандал који је уследио, и који се, до наших дана, њему незаслужено приписује. Наиме, пошто није успео да убеди сестру, очајни цар Андроник понудио је своју ћерку, петогодишњу Симониду. Милутин је, из политичких разлога, пристао.
Вест о венчању краља са петогодишњим дететом наишла је на згражавање и у Византији и у Србији. Драгутина је то одбило од брата, а њихова мајка, краљица Јелена, била је скрхана. И све то иако се знало да је брак формалност, праћен разменом талаца (чланови Андроникове породице отишли су на српски, а Милутинове на цариградски двор). Другачије речено, брак и таоци били су гаранција потписаног савеза између Византије и Србије. Андроник је, како се правдао, за тај савез морао да жртвује ћерку. Његова држава налазила се у великој опасности од напада Турака са једне а епирских Грка и Латина са друге стране. Како је Србија, до тог тренутка, била у савезу са потоњима, а доста је ојачала, Андроник је сматрао да Цариград не може одолети.
Милутин се, пак, бојао да ће га Андроник изиграти и тражио је чврсту гаранцију, због које је, на крају, пристао да жртвује образ. Занимљиво је да је као једног од таоца послао и своју трећу жену, Ану, пошто је претходно поништио брак.
Тако је после окончања дугих преговора, 1299. године, шестогодишња девојчица са својим дадиљама дошла на Милутинов двор. Он, наравно, није имао контакт са Симонидом, која се заиста уплашила тек десетак година касније, када је, према тадашњим мерилима, постала пунолетна. Искористила је једну прилику и са својим пратиљама, Гркињама, побегла у Цариград. Тамо се на брзину склонила у један манастир и замонашила. Међутим, брат јој је скинуо монашку ризу и хитро вратио у Србију, док се још није сазнало за бекство. Пошто више извора из тог доба бележи да се из брака Симониде и Милутина не очекује дете, то значи да је брак до краја остао фиктиван. После Милутинове смрти, када је имала 27 година, Симонида се вратила у Византију и замонашила, овога пута трајно.
Писани извори, за разлику од Милутина, о Драгутину говоре у суперлативима. Разлика је изгледа настала у време детињства, јер је само Драгутин спреман за краља. Имао је најбоље васпитање и образовање које је могло бити пружено, при томе уз доста идеализма. За највеће недело које је починио, свргавање оца, Драгутин се покајао и одрекао власти. Да је био нежније природе, видимо по одустајању из боја у Византији, жалећи се да не може да поднесе ратне напоре, и остављајући Милутина самог.
Милутин је такође научен дипломатским и војним вештинама, што је доказао, али изгледа да је у сенци брата наследника, не бивајући толико под стакленим звоном, дошло и до другачијих утицаја.
Када је преузео Драгутинову круну, Милутин је исправа наставио његову политику, односно остао је у савезу епирских Грка и западних сила против Византије. Већ исте, 1282. године, напао је Византију, заузевши Скопље и повећи део данашње Северне Македоније и Албаније. Он тада није знао да су Французи Анжујци привремено избачени из рата, због интрига које им је успешно подметнуо византијски цар Михаило. Тако су, када и Милутин са севера, са југа напали само Грци Епирци. Спремајући контраофанзиву, цар Михаило је изненада преминуо. Његова војска је ипак кренула у бој, надјачавши и Епирце и Србе.
Током 1283. године Милутину се придружио и Драгутин, па је на Византију кренула много већа војска, дошавши до Егејског мора. Тада се Драгутин вратио, а Милутин је и наредне године наставио да осваја и пљачка византијске градове. На крају је границу своје државе поставио до испод Струмице. ‘’Највећи део Словенима насељене Македоније дошао је под српску власт’’, пише Ћоровић.
Нови византијски цар, Андроник Други, није се усуђивао на противудар. Тако је Милутин изместио престоницу из Раса у Приштину, па у Скопље. Нарочито се заузео за изградњу Скопља, које је доста повећао. Он је овим наставио дело свог прадеде Немање. Србија не само што је још више сишла с планина, него се, уместо само ка Јадрану, окренула и ка Егеју. То је доносило више новца у државну касу, јер су путеви ка Егеју били краћи и лакши, а трговина исплативија.
Уосталом, царски друм није водио ка Дубровнику и Котору, већ према Солуну и Цариграду. Центар тадашњег света налазио се на југу, а не на западу. Вардарска долина, којом је тај пут ишао, сада је дошла у руке Србије. Ускоро ће доћи и моравска долина, то јест цела траса најважнијег путног правца.
За превласт над Поморављем дуго су ратовали Бугари и Мађари, а раније и Византинци. Бугари су, међутим, као и остала два српска суседа, у ово доба били подељени и ослабљени дугогодишњим ратовима око престола. Браничевом и Хомољем владала су два бугарска великаша, која су нападала Драгутинову краљевину, прелазећи границу на Великој Морави. Драгутин је позвао Милутина, ови Бугари су потучени и од тада Браничево и Хомоље улазе у састав српске државе. То је уједно значило да Србија контролише цели моравско-вардарски правац.
Даље на истоку, у Видину, било је седиште бугарског кнеза Шишмана. Желећи да поврати Браничево и Хомоље, он је напао сам центар српске државе, стигавши до надомак Пећке архиепископије. Ту је доживео тежак пораз, а онда га је Милутин гонио до Видина. Видин је заузео, али је Шишман у задњи час побегао преко Дунава.
На левој обали Дунава налазио се монголски хан Ногајев, повезан са ‘’Златним хордама’’ у Русији. Пошто је Шишман био вазал Ногајева, он је хтео да нападне Србију. Знајући колика је монголска снага, Милутин је понудио преговоре. До напада Монгола није дошло, али је Милутин морао да пошаље таоце на Ногајев двор, међу којима и свог сина Стефана Дечанског. Они ће остати међу Монголима до Ногајеве погибије.
Милутин је могао поново да се окрене према југу. Византија је у правцу Скопља послала велику војску, на челу са једним од најбољих војсковођа, Михаилом Главасом, али је Милутин ипак однео победу. Тада је цар Андроник Други закључио да нема снаге да ратује и против Србије, односно да по сваку цену мора да извуче Србију из савеза са Латинима и епирским Грцима и да је придобије на своју страну. Уместо војске, Андроник је Милутину почео да шаље преговараче, које је овај прихватао. Започели су дуготрајни преговори, који су окончани описаним браком између Милутина и цареве ћерке Симониде. Милутин се онда састао и са царем Андроником, у Солуну. Владимир Ћоровић пише:
‘’Милутином и новом политичком ситуацијом била је задовољна цариградска дипломатија. Њој је савез са Србима дошао у прави час. Да је уместо споразума морала настављати рат са Србима или, из опрезности, држати у Европи веће гарнизоне, она би имала у Малој Азији тешкоће, које, можда, не би била у могућности да отклони, а камоли да савлада. Јер баш у ово време почиње брзо продирање Турака према малоазијској обали’’.
Византија је, међу осталима, унајмила и тада чувене шпанске ратнике, Каталине. После неколико година, јер нису били редовно плаћени, ови Шпанци прешли су на страну Турака. Пошто им се ни тај положај није допао, прешли су у Европу и почели да пљачкају. Тако су дошли и до Свете Горе, па и до Хиландара, коме је тада игуман био управо Данило, касније чувени биограф српских владара.
Милутин је већ доста улагао у Хиландар. Срушио је стару, малу, Немањину цркву, и на њено место подигао данашњу главну хиландарску цркву, пocвeћeну Ваведењу Пресвете Богородице. На вест о могућим нападима наредио је да се манастир опаше зидинама, које, такође, стоје и данас. На крају је у помоћ игуману Данилу послао одред војске. Ова војска, као и сами монаси, савладали су шпанске ратнике, 1307. године.
Негде у то време, Милутин је поверовао да се Византија не може одржати. Изблиза је видео њено расуло, док су, на другој страни, католичке државе, почев од Мађарске, јачале. Закључио је да ће у новом налету Латинског савеза, уз Византију, страдати и Србија. Због тога је, управо 1307, занемарио савез са Византијом, понудивши да поново пређе на страну Латина. Понуду је послао њиховом најмоћнијем владару, француском краљу Карлу. У понуди, коју је српска делегација однела у Француску, стајало је и Милутиново обећање да ће прећи у католике. Још док је делегација још била на путу, Милутин је кренуо у напад према Солуну. Ту је у састав српске војске примио и одред од 1.500 турских најамника. Пошто напад на Солун није успео, Турци су се окренули против Срба, али били су савладани, а њихов вођа је ухваћен и убијен.
Међутим, 1309. године сукобили су се Французи и Италијани, а папа је бацио анатему на Млетачки републику. Тада је Милутин закључио да од Латинског савеза ипак нема ништа, па се вратио савезу са Византијом. Њој је хитно била потребна помоћ против Турака, који су већ прелазили Босфор. Једно њихово одељење, које је пљачкало по Тракији, Византинци нису могли да савладају, па су позвали у помоћ Србе. Овај турски одред био је потпуно уништен, 1312. године. То је био први сукоб Срба и Турака на европском тлу.
Главнина турске војске у међувремену је опкољавала Никеју и Брусу, приближавајући се Цариграду са југа. У више покушаја, Византија није успела да савлада Турке, па је позвала Срба. Милутин је послао повећи одред у Малу Азију, под командом великог војводе Новака Гребострека. Карактеристично је да Срби нису хтели да се ставе под команду Византинаца, што је раније било незамисливо, већ се ратовало у договору. Грци и Срби нанели су тешке поразе Турцима, па је за извесно време отклоњена опасност по Цариград.
Док је Милутин ратовао на југу, са севера га је напао Драгутин, свестан да свог сина може довести на престо само силом. ‘’Српска властела, којој је Милутин натурао своју вољу и која је осуђивала његове ћуди, прешла је у већини на Драгутинову страну. Милутина је из врло тешког положаја спасло свештенство. Оно је зазирало од Драгутинових веза са западом, док је Милутин, мада суров и безобзиран, задужио српску цркву обилатим прилозима, зидањем и оправљањем многих манастира и јачањем свештеничког сталежа. Вођа Милутину оданог свештенства беше познати биограф Данило, човек вешт, окретан и с пуно знања, који је некако у то време постао епископ бањски. Њему је Милутин поверио велико благо на чување. Са тим новцем, Милутин је на дукате прикупио војску, састављену од Турака, Татара и Осета, и спремао се за прави рат’’, пише Ћоровић.
Осети, односно Алани, и иначе су били део Милутинове војске, а изгледа и његова гарда. Сем тога, још кад су послали Симониду, Византинци су послали и један одред војске, да буде при Милутиновом двору и помогне при евентуалном Драгутиновом удару, којим би Србија била враћена на страну Латина.
До ‘’правог рата’’ није дошло, захваљујући великој акцији свештенства, од Данила до новог хиландарског игумана Никодима. Потписан је уговор између браће, који је Милутина коштао губитка Рудника.
Уследила је побуна Милутиновог сина Стефана Дечанског, тада управника Зете. Он је сматрао да је изгубио право наслеђа када се Милутин развео од његове мајке Ане. Известан део властеле га је подржао, али, када је Милутин дошао са војском, свима је нестало храбрости. Милутин је позвао сина на измирење, што је овај прихватио. Међутим, чим је дошао, Милутин је наредио да га одведу у затвор у Скопљу, ослепе и пошаљу као таоца у Цариград, заједно са женом и синовима Душаном и Душицем. Према једној верзији, Стефана нису ослепили, па је носио повез преко очију да се то не би приметило. Према другој, ослепили су га, па је касније прогледао чудом.
Када је 1216. преминуо Драгутин, Милутин је оспорио његовом сину Владиславу наследство не само у Србији, већ и у Сремској краљевини. Припојио је својој држави све Драгутинове земље сем дела Босне, а Владислава је стрпао у затвор.
То се није допало Мађарима, који су део ових земаља дали Драгутину као мираз. Сковали су план да нападну Милутина одједном са севера и са југа. Са југа, напао је далматинско-хрватски бан Младен Други Шубић. Њега су поразили српски властелини из Стона, браћа Бранивојевићи. Поражени су и француско-албански одреди, који су нападали у области Драча. Мађари нису могли да продру дубље од Космаја и Рудника, па је папа тражио од Чеха, Пољака и Немаца да их подрже, али, ови су били забављени својим невољама. Милутин је изгубио Београд, али је задржао Рудник.
То је било 1219. године. Наредне године, на молбу свештенства, Милутин је дозволио Стефану Дечанском да се врати у Србију. Млади принц добио је на управу жупу Будимље. Према Ћоровићу, Стефан се све време правио да је слеп.
Усамљен, у свом дворцу у Неродимљу, неколико седмица пошто је завршена његова последња и најлепша задужбина, Грачаница, 29. октобра 1321, Милутин је преминуо од можданог удара. Сахрањен је у Манастиру Бањска код данашње Косовске Митровице. ‘’И одмах након сахране, на његовом гробу почела су да се дешавају многобројна чудесна исцелења, тако да је Српска православна црква канонизовала Светог краља Милутина већ 1324. године’’, пише на порталу Епархије зворничко-тузланске.
Због опасности од Турака, уочи Боја на Косову 1389, Милутинове мошти склоњене су у Трепчу. И после Косовског боја долазило је до турских упада, а онда је Бањска тешко страдала у пожару. Најзад, у 16. веку Турци су је потпуно разорили.
У време турских напада на Смедерево, 1459, Милутинове мошти пренете су у залеђе освајача, у околину Средеца (Софије), ‘’зато што се та област, у то време, налазила у оквиру канонске територије Српске православне цркве тј. Пећке патријаршије’’, пише на поменутом порталу. Потом се објашњава расплет догађаја:
‘’У неком тренутку мошти су пренете у оближњу софијску цркву Свете Недеље, која се по Милутиновим моштима још назива и црква Светог краља. Мошти светог краља су пренели у Софију српски калуђери Јоаникије, Спиридон и Јоаким.
У међувремену, нетрулежне свете мошти нашег краља постале су извор многих чудеса и благослов кроз векове за православне Бугаре. Народ у огромном броју свакодневно обилази цркву Свете Недеље у центру Софије, која по посећености подсећа више на манастир Острог код нас, него на једну градску Цркву.’’
Српска православна црква тражила је више пута да Милутинове мошти буду враћене у Србију, али, без успеха.
Најслабија страна Милутинове владавине била је та што је оставио нерешено питање наслеђа. Тако ће, после 160 година, с његовом смрћу почети озбиљнији сукоби око престола.
Милутин је био најважнији владар после Немање. Наставио је тамо где је Немања стао, како у освајањима, тако и у јачању државе, цркве и војске. Државу је уредио по византијском моделу – за који се тада сматрало да је најбољи – и донео је низ закона. У његово време спроведена је реформа законодавства, на коју се касније надовезао његов унук цар Душан, својим закоником.
Заслужни војници почели су да добијају имање на коришћење, а увоз најмодерније војничке опреме спадао је међу највеће ставке у увозу уопште.
Српски динар био је толико јак да се проширио у околне државе, па и у Млетачку републику. Млеци су га забранили на својој територији, да не би угрозио њихову валуту.
Милутин је доспео у поему ‘’Божанствена комедија’’ Дантеа Алигијерија, која се сматра једним од најзначајнијих дела светске литературе. Међутим, Алигијери није сместио Милутина у поглавље ‘’Пакао’’, као што се често сматра, већ у поглавље ‘’Рај’’. Ово је цитат у коме се помиње Милутин:
‘’И Норвешке краљ и Португалије
ту бити ће, па и онај из Рашке
што слабо видје новац Венеције’’.
