Мисао Карла Шмита као кључ за разумевање понашања елита САД
Није једноставно наћи рационалан одговор на питање зашто се припадници америчке елите који контролишу медије, политичке институције, безбедносни апарат, бизнис и друштвене мреже, понашају на начин који доводи у питање све темељне вредности америчког друштва, историје, традиције и морала. Свеједно, потрага за тим одговором потребна је и корисна, јер само кроз разумевање самог проблема могуће је осмислити и стратегију отпора “woke” терору који нас тера да клекнемо пред припадницима наводно угњетених мањина и да славимо перверзију и противприродни блуд.
Могуће је да проблем културног суноврата савремене Америке одражава њену природу као једне изразито поморске силе. Кроз целу историју нације окренуте морима биле су склоније од копнених народа да експериментишу са новим облицима система вредности. “Историја света јесте историја ратова које су поморске силе водиле против копнених сила, као и оних које су копнене силе водиле против поморских”, написао је водећи немачки политички и правни мислилац Карл Шмит 1942. године у свом кратком ремек-делу Копно и море: размишљања о светској историји. Као симболе ове драме Шмит је употребио два библијска чудовишта хаоса: копненог Бехемота и океанског Левијатана.
Шмит није био први који је приметио феномен супарништва копнених и поморских сила. Он је темељно документован као такав још од огорчене борбе Атине против Спарте у Пелопонеском рату. Наставља се до данас у облику потенцијално фаталног супарништва између Америке – типичне поморске силе („таласократије“) – и претежно копнене (тј. „телурократске“) Народне Републике Кине. Шмит није дочекао победу Сједињених Држава над Совјетским Савезом у Хладном рату, као ни каснији амерички поход ка униполарној хегемонији: умро је 1985. године у 96. години живота. Врло је вероватно, међутим, да он ту победу не би третирао као трајну нити корисну за стабилно уређен свет.
Стаза од Шмитовог Копна и мора ка бољем разумевању потонућа Америке у постмодерно лудило нашег времена можда није непосредно видљива чак ни оним нашим читаоцима који су упознати са његовим делом. Она ипак постоји, а њен кратак преглед учиниће везу очигледном и притом показати пророчки карактер Шмитове бриљантне мисли.
Шмит почиње оценом да је „историјска форма човековог постојања“ утемељена на копну. Политичко постојање човека стога такође има телурски карактер. Земља коју настањујемо испресецана је границама које деле оно што је наше од онога што није наше. Оне разврставају пријатеље од непријатеља, рат од мира, ратнике од цивила. Regerefines (лат. „зацртавање граница“), Ромулова танка заорана бразда, била је темељ римског а касније и европског схватања космичког поретка. Политичко постојање „нас“ засновано је на препознатљивом идентитету који је јединствен по себи и који се мора разликовати од било које друге политичке заједнице.
Никакве границе нису могуће на морима, међутим. Море измиче правним извесностима, оно нема центар. Човек пак није пуки продукт својег физичког опкружења. Он може да га мења, како то пише Шмит, а мењајући своје окружење може да мења и себе. Како су то две протестантске поморске силе, Енглеска и Холандија, показале током 17. века, човек може чак заменити копнени за нови, поморски облик историјског постојања. Управо је један холандски протестант, Хуго Гроцијус, утемељио доктрину Mare Liberum – слободне пловидбе – у свом истоименом трактату из 1609. године. „Свака нација има слободу да путује до било које друге нације и да тргује са њом“, тврдио је Гроцијус. Море је више налик на ваздух него на копно, па је – за разлику од копна – заједничко власништво свих.
Индустријска револуција у Енглеској и технолошки прогрес ове земље, тврдио је Шмит, био је узрокован одлуком њене елите да се окрене ка мору и тако започне планетарну просторну револуцију. „Истински одлучујући фактор“, наставља он,, „била је појава космичке димензије и концепта бесконачног света“. Од тог тренутка Британска острва више се нису могла третирати као део Европе. Велика Британија се развела од копна, детериторијализовала, попут џиновског брода који плута морима. Њена острвска позиција почела је да отелотворује британску „мисију“ владавине океанским таласима (“Rule, Britannia!”) и успона у ранг суверена прве уистину глобалне империје у историји. Значајно је што је Британија своје право на владавину морима заснивала на тврдњи о апсолутној и неповредивој слободи пловидбе и трговине. Британци су тако утабали стазу за појаву либералног, апстрактног, бескореног и наводно универзалног концепта саме слободе.
Океани немају границе: управљање морем није ограничено на исти начин као контрола тла. Ово је, истиче Шмит још пре 80 година, језгро доктрине глобалног интервенционизма и универзалне јурисдикције. Њено рођење подударало се са развојем зрелог облика националне државе у континенталној Европи. Након Бечког конгреса, континенталне силе са једне стране и Велика Британија са својим прекоморским наследницима са друге стране, створиле су два веома различита, али симетрична правна поретка – један копнени а други поморски – што је изнедрило и два веома различита концепта вођења рата.
Ius publicum europaeum био је плод односа европских копнених сила из периода пре 1914. године. Државни монопол над сфером политичког ограничавао је рат, претварајући га у „рат по форми“. Одбачена је идеја „праведног рата“, али је прихваћено постојање „праведног непријатеља“ са којим је могуће испреговарати мир. Упркос свим својим гресима четврт века раније, Француска је прихваћена назад у Концерт сила током Бечког конгреса. Ius ad bellum („право на рат“) и ius in bello („ратно право“) држани су раздвојеним у Кримском рату 1853-1856, као и у ратовима Пруске против Данске (1864), Аустрије (1866) и Француске (1870).
Велика Британија и њени трансокеански наследници међутим нису прихватили такву поделу. За њих је сваки рат који су водили по дефиницији био „праведни рат“, па стога нису могли да избегну прерастање сваког рата у тотални рат – било да се радило о јужним државама које је пустошила војскас Севера, или Бурима у Трансвалу које је Британија одсекла од света пре него што су им фарме спаљене, а жене и деца отерани у концентрационе логоре. Америчког генерала Филипа Шеридана, прикљученог пруској војсци у Француској 1871. године у улози посматрача, Бизмарк је упитао шта мисли како би Немци требало да одговоре на француске герилске нападе. Шеридан је без оклевања предлагао је да се побуњеници вешају, њихова села спале, а њихове територије опустоше док не буду преклињали за мир. Не треба „бити лењ у убијању“, додао је овај водећи официр Уније у гражанском рату у САД. Већина тадашњих Немаца била је ужаснута.
До средине 19. века, човек Копна и човек Мора постали су два веома различита створења. Ова дихотомија показала је да је сваки поредак заправо „поредак у простору“, те да су поредак (Ordnung) и локација (Ortung) нераздвојни. Као супротност поморском универзализму и њему иманентном походу за униполарну доминацију, Шмит је развио концепт Großraum-а, односно „великог простора“ као саставне јединице плуралистичког, мултиполарног света. Чак и на врхунцу Хладног рата, био је уверен да привремена биполарна подела света није увод у његово јединство, него – напротив – увод у нову плуралност. Рефлектујући нови „номос земље“, очекивао је да ће аутономни велики простори имати улогу обуздавања намераченог хегемона. Ово је истовремено и могуће и неопходно, јер свет јесте „плуриверзум“, инхерентно супротстављен монополу једне силе.
Шмит је пратио јасну везу између номоса мора и раста слободне трговине, капитализма, парламентаризма и идеологије људских права. Порицање политичког у корист економског као и морални универзализам, изразито су маритимни феномени; штавише сама модерност је у својој суштини маритимна. Доминација либерализма у држави постала је делом трагедија, а делом фарса. Модерна друштва постала су „течна“ попут мора, увек у покрету, привремена, нестабилна. Тешко је учињено лаким, хомогено је хетерогенизовано, друштвена сфера замењена је мрежама, а колектив је индивидуализован. Јавни простор замењен је „цивилним друштвом“. Идентитети нису чврсти и трајни: у слободно плутајућем течном свету они такође плове од једне до друге луке.
То је флуидни свет базиран на наслеђу Просветитељства, на гледишту да је човек у потпуности аутономни субјекат независан од свих природних, верских или историјских ограничења, способан за изградњу сопствене реалности. Човеково раздвајање од terra firma и његово окретање мору стопило се у пројекат заснован на индивидуализму, универзализму и прогресивизму. Тоталитарне тенденције одувек су биле иманентне овом подухвату. Ту се не може избећи криминализовање сваког непријатеља – како спољашњег, тако и унутрашњег. Нови систем не познаје физичке границе и не прихвата ограничења. Има неограничену амбицију и бескрајну вољу за глобалном моћи.
Шмитово Копно и море на крају омогућује читаоцу да увиди органску везу између либерализма, економске глобализације и прекретничке левичарске идеологије нашег доба. Веза није ни случајна, ни привремена. Евидентна је у америчкој корпоративној елити, која се монолитно и одушевљено удружује са постмодерном левицом са којом дели исте гене. Тај одвратни спектакл демонстрира како није могуће бити друштвени и културни конзервативац који подржава традиционалне институције, морал и уверења, а истовремено бити слободно-тржишни либерал у сфери економије.
Mutatis mutandis, није могуће бити конзервативац а правдати амерички глобални интервенционизам и патолошки поход за светску хегемонију. Реторика „старе левице“, са њеним противљењем економској глобализацији, унутрашњој неједнакости и паду реалне вредности плата, подједнако је бесмислена уколико у исто време подржава мултикултуралност, отворене границе, масовну имиграцију, универзална људска права, идентитетску политику и „хуманитарне интервенције“.
Скоро осам деценија након што је Карл Шмит објавио своје Копно и море, његова порука још увек одзвања код оних који верују да игра није готова, да нећемо бити просто поништени. Шмитов опус допуњује једно раније дело финкције – књигу Зли дуси Фјодора Достојевског. Овај романописац је увидео да дух револуције није посвећен борби за бољу будућност, него уништењу данашњице и сировој вољи за моћ.
Достојевски као руски православац и Шмит као немачки католик, људи две различите епохе, знали су да је изазов са којим се суочавају народи и друштва укорењени на свом родном тлу, у крајњој линији чисто демонски и чисто деструктиван. Ове су чињенице свесни и аутентични Американци нашег времена, чије су вредности и начин живота изложени понижењима и претњама без преседана.
Шмитова порука још увек вреди у наше време. Легитимни међународни поредак мора да прихвати и интегрише мноштво политичких заједница са различитим, самоодређеним унутрашњим политичким идентитетима. Тај поредак такође мора препознати као праведно iusadbellum, које припада свим функционалним политичким заједницама. Модел међународног поретка који крши било који од ова два условабио би штетан за опстанак тих заједница, па према томе и нелегитиман. Ратови које одликује апсолутно непријатељство наставиће се докле год једна велика сила или неколико њих прате универзалистичке идеологије које одбацују просторни карактер политичког сукоба.
Сједињене Државе су једина велика сила у данашњем свету која одлучно одбацује све облике просторног реализма. Америка је једина велика сила која инсистира на чисто идеолошкој и отворено хегемонистичкој дефиницији својих интереса, који сада укључују и промоцију LGBTQ+ „права“. Прогласивши себе лидером имагинарне „међународне заједнице“ током 1990-их, доносиоци одлука у Вашингтону развили су менталитет и усвојили стратегију коју су Вилијам Кристол и Роберт Кејген охоло окарактерисали као „беневолентну светску хегемонију“ Америке. У реалности то је постмодерна политика силе на стероидима, незграпно замаскирана реториком „промоције демократије“, „заштите људских права“, „изградње партнерстава“, „очу-вања заједничких вредности“, „дефинисања међународног поретка заснованог на правилима“, итд, итд, итд.
Историја нас учи да када републике постану империје, декаденција и колапс стандарда постају неизбежни. Римска република била је снажна заједница заснована на аграрним врлинама части и патриотизма. Није имала ничег сличног са прецизним описима позног империјалног Рима које нуди Едвард Гибон, када говори о томе како је римско становиштво тонуло „у окрутно и бедно пучанство, које мора да би у року од пар генерација било потпуно угашено да се није непрекидно попуњавало ослобађањем робова и приливом странаца. Већ у време Хадријана староседеоци су се с правом жалили да је пресетоница империје окупила све пороке света и манире најсупротнијих народа“.
Тако је то када „разноликост“ помахнита, па постане подједнако смртоносна и за организам домаћина и за његове освајаче. То су Лос Анђелес или Њујорк 2021. године. То је Америка данас.
Идеолошки месијански поход неоконзервативно-неолибералног дуопола САД наставиће да доминира у годинама које долазе, на жалост реалних људи и реалних заједница свугде. Он ће порицати легитимитет било којој политичкој заједници која није потчињена њеним правилима, индоктринацији и казненој контроли. Ковид-19 само је био показна вежба механизама казнене контроле који ће врло скоро постати свеопшти и свеприсутни.
…
Комплетан чланак у штампаној Слободи
