Најтежи део посла у продукцији првог филма о Дражи је завршен. На реду је постпродукција, која ће трајати до октобра наредне године. Рад на филму помогло је – и помаже и даље – на стотине појединаца и десетак организација из емиграције, а највише СНО из Чикага
Ево завршисмо најтежи део рада на филму ‘’Ђенерал’’ – снимање. Током септембра прошле и ове године на терену смо провели 29 дана, од Вишеграда на западу до травнатог аеродрома у селу Давидовац, источно од Параћнна. Сада је у току процес постпродукције: монтажа, компоновање филмске музике, колор корекција, дизајн звука, специјални ефекти, титловање за енглески и немачки језик, итд. То све треба да завршимо током наредних годину дана, тако да се филм нађе у биоскопима октобра 2025.
Од када је започет целокупни процес, од писања сценарија и проналажења око 60 локација за снимање, пре три године, настао је својеврстан народни покрет за снимање првог филма о Дражи. Донације је до сада уплатило близу 400 појединаца, већином из Србије, и десетак организација – скоро све из емиграције. Статиста је било око 600 када се гледа по дневницама, а око 250 гледано појединачно, јер су неки долазили више пута. Већина је статирала волонтерски. Један је дошао чак из Њујорка, четири момка су стигла из Челинца код Бања Луке, четири из Ниша (Фитнес клуб ‘’Конзулат’’), једна група из Пландишта у Банату, једна из Петрограда (Зрењанина), док су најбројнији и најчешће на снимању били Драгачевци, Ужичани и Чачани.
Најтеже је било наћи статисте за усташе и међу њима је било највише плаћених, из удружења статиста. Додуше, и њихова улога је била најтежа, јер су много падали, услед експлозија или од метака, па су за то посебно спремани. Реч је о екранизацији Битке за Рогатицу, од 13. октобра 1943, у којој су јединице мајора Рачића савладале 1. усташку бригаду.
Овим бројкама треба додати 40-так глумаца и неколико десетина људи ‘’иза камере’’. То значи да је у продукцији филма, на овај или онај начин, до сада учествовало око 750 особа.
На челу овог народног покрета, после наше екипе из Крагујевца, која чини језгро, нашла се Српска народна одбрана из Чикага – њена управа, одбори и чланови. Од СНО је стигло највише донација, тако да ће се грб СНО наћи први на уводној шпици филма, управо пре почетка филма. Још једном велико хвала целој СНО, а посебно Добрани Комненић, Радету Раковићу, Душану Мандићу, Драгану Ћирићу, Ранку и Влади Бјелопетровићу, Павлу Јововићу, Стиву Гајићу, Винку Мандићу, Николи Марићу, Милети Солујићу… Бог зна шта би било без ваше подршке!
Као што се и очекује при снимању ратног филма, било је физички веома захтевно. Историјска Битка за Вишеград, која се одиграла 5. октобра 1943, када су четници ослободили овај град од Немаца и усташа, већим делом била је ноћна. Тако смо због ове битке имали три ноћна снимања. Падала је ситна киша, температура је пала на осам степени, а блато је било до колена. Статисти четници пузе по блату да убаце бомбе у немачки ров и бункере, а статисти Немци се смрзавају у блатњавом рову. Било је више прехлађених.
Сашили смо око 350 униформи за седам војних формација које се виде у филму, али, за четнике, било их је који су доносили униформе од куће. Углавном им служе кад иду на Равну Гору, с тим што је један сачувао део униформе од деде четника. Материјали су тада били квалитетни, не види се да је тај део толико стар.
Последњих дана добар део екипе уплашио се за наставак снимања. Снимали смо у селу Леушићи испод Равне Горе, на међи са атаром села Прањани. Погодило се да је за 21. септембар у Прањанима била заказана велика прослава 80. годишњице Мисије ‘’Халијард’’, током које су Дражини четници спасили више од 500 оборених савезничких авијатичара. Био је најављен долазак неколико стотина високих званица, од председника Србије до америчког амбасадора. Датуме снимања утврдили смо још током пролећа и ово нам није било познато.
Тако, најпре смо 20. септембра морали да се иселимо из Еко села ‘’Рајски конаци’’ у Леушићима. Још пре него што смо ми најавили долазак, 20. и 21. септембар били су резервисани за америчку делегацију и друге госте.
Безбедњаци су почели да обилазе овај крај неколико дана унапред. Баш на том правцу, између еко села и травнатог аеродрома у Прањанима, ми смо свакодневно пуцали из митраљеза, аутомата и карабина, а било је и доста експлозија – ручних бомби, минобацачких граната и авионских бомби. Као шлаг на торту дошло је ноћно испаљивање светлећих ракета, а онда и дизање камере на дрону, управо 21. септембра.
Било је предлога да је боље да сами обуставимо снимање, него да дођу безбедњаци. Имали смо и реплике оружја, али све што је пуцало било је право, од пушкомитраљеза ‘’шарац’’ и ‘брен’’ до аутомата ‘’шмајсер’’ и ‘’томпсон’’ и много карабина. Наравно, пуца се филмском муницијом, што су заправо ћорци, направљени да изгледају као прави меци. Права је само муниција за ракетни пиштољ. И прави је експлозив за бомбе и гранате. Све то донела је фирма ‘’Степски соко’’ из Чајетине, која је радила велике пројекте, од филма ‘’Краљ Петар’’ до ‘’Олује’’. Они су и копродуценти филма ‘’Ђенерал’’. Велики су професионалци и никада им се нису десиле инцидентне ситуације. Подразумева се да имају одговарајуће дозволе и сертификате. Али, када су ванредне околности, све то може пасти у воду, макар док се не провере папири, што уме да потраје.
На срећу, све је прошло без проблема. Вође статиста рекли су ми да смо последњег дана снимања, 21. септембра, када су Прањани били пуни званица, имали двојицу статиста које нико не познаје. Дошли су, стали у ред за четничке униформе, па за оружје, и онда су радили што и други. Кажу да су то били безбедњаци, убачени да проверавају ситуацију. Тога дана на снимању смо имали скоро сто људи и ја нисам приметио ову двојицу. Ако су заиста били безбедњаци, немам проблем с тим. Свако треба да ради свој посао.
Међу силним проблемима, уобичајеним у овако великом послу, горак утисак остао је када нам је јављено да Гаврило Јовановић, један од најбољих глумаца Републике Српске, не може да уђе у касарну Војске Србије, јер је ‘’страни држављанин’’. Тешко је разумети да је Гавра из Бијељине страни држављанин, упркос силним споразумима и уговорима између Републике Србије и Републике Српске. Тако смо канцеларију муслиманских легионара брзо морали да направимо на другом месту, а Гавра је после два дана поново дошао у Крагујевац. Иначе, у касарни негдашњег 11. пука ‘’Карађорђе’’ у Крагујевцу, у којој смо снимали три дана, имали смо сјајне услове за рад. Сви су били љубазни и професионални, као и јединица из Краљева која нам је изнајмила минобацаче старог типа, какве су користили четници у Другом светском рату.
У филму се појављује 40-так глумаца, с тим што њих барем 12 има велике улоге. Никола Ракочевић, као Дража, све нас је задивио начином уласка у улогу. Он се и на паузама, и током обеда, понашао као Дража. Усвојио је карактеристичне Дражине покрете, на основу америчког филмског снимка из 1944. Овде је Дража другачији него на снимцима са суђења из 1946. Од свих досадашњих, пет или шест филмских Дража, Никола је једини градио лик према снимцима из 1944. Али и према тексту који је Дража заиста изговарао, тј. према документима из Војног архива у Београду. Исто важи и за друге четничке официре, као и за остале главне јунаке. Британски официри у филму говоре према документима из Хуверовог института, немачки официри према документима из Бундес архива (ратни дневник Вражје дивизије из овог периода), итд.
Другим речима, филм ‘’Ђенерал’’ од почетка до краја прати догађаје из септембра и октобра 1943. године онако како су се заиста одиграли. Овај документаристички приступ не угрожава уметничку вредност филма, напротив. Глумци свакако морају имати текст, а боље је да то буде оригинално, него да се нешто измишља. И сами глумци кажу да је улазак у улогу лакши кад знају да снимамо нешто конкретно, потковано, него кад је реч о некој апстракцији.
Последњих дана снимања све је одушевио Игор Боројевић, у улози мајора Драгослава Рачића. Сцена саслушања заробљеног усташког водника изгледала је више него аутентично. Додуше мора се одати признање и глумцу Милошу Станојевићу, у улози усташког водника. Он је показао да су епизодне улоге само условно мале. Ако се заиста схвате као мале, могу да покваре цели филм. У филму ‘’Ђенерал’’ свих пет-шест епизодних глумаца одлично су обавили посао.
Што се тиче осталих улога, биће доста пријатних изненађења. Неки глумци су мање познати нашој јавности, а још мање се зна за ликове које тумаче, мада су значајни за српску историју. На пример, пали су у заборав британски генерал Чарлс Армстронг (тумачи га Стеван Мрђеновић) и мајор Бил Хадсон (Никола Васиљевић). То је упоредиво са ситуацијом када наша историографија не би бележила водеће НАТО официре на нашем тлу 1990-тих година. Јер, ситуација после 1945. била је таква да су се форсирали западни официри који су били код партизана, док се они код четника готово нису помињали, због пропаганде да су код четника заправо били Немци.
Цела ова прича из преломне 1943. године, којој је посвећен филм ‘’Ђенерал’’, скрајнута је од очију српске јавности. Зато ће ‘’Ђенерал’’ имати и своју историјску мисију.
ФОТО:
Дража и Солунац Живојин (Никола Ракочевић и Милић Јовановић)
Мајор Рачић и његови официри (С лева: Ненад Петровић, Игор Боројевић, Костадин Стојадинов)
Британски официри (Лука Миљковић као мајор Бејли, Стеван Мрђеновић као генерал Армстронг и Никола Поповић као мајор Арчи Џек) Рачић и Словић на коњима (Ненад Петровић, Игор Боројевић)
