Мање познато о историји и „животу“ неслужбене српске химне
Не постоји познатија и извођенија песма на целом Балкану од чувеног „Марша на Дрину“. Ова песма актуелна је више од сто година и свако њено извођење увек побуђује јака осећања и емоције код српског човека. По мишљењу многих, песма „Марш на Дрину“ је због тога и више од музичког дела. Сматра се да је неслужбено, химна српског народа у коју је уткана наша вера у победу, слобода, храброст, пркос, част. „ Ја не знам да ли има нека песма која ме може тако узбудити као мелодија `Марша на Дрину`, јер све ми се чини да чујем топот оне српске коњице која напредује ка Дрини, да чујем онај звук кад се ваде сабље….“ рекао је једном приликом познати писац, Бранко Ћопић. Многи су делили Ћопићево мишљење, па је о овој песми између осталог записано: „Заиста не постоји песма која више одише победничким духом, и боље одражава тадашњу моралну снагу малог сељачког народа, који је нашавши се у ратном вртлогу, остварио велике победе над надмоћнијом аустроугарском војском. Рекло би се да је читава историја српског ратовања сабрана у тој једној песми….“ „ Она је мач и крст, она је наша веза са небом, али и са собом самима… песма нас подсећа шта је све наш народ истрпео, а није поклекао…. У време када нам је била забрањена национална историја, за ову песму смо се очајнички хватали као за ретку, преосталу копчу са својом светлом традицијом…“
Како је настала песма „Марш на Дрину“
Ово величанствено музичко дело настало је у славу храбре српске војске која је херојским маршем журила ка реци Дрини на границу своје отаџбине, нападнуте од вишеструко јачег непријатеља, војске која је журила да својим моралом и жељом за слободом, заштити нападнуто становништво Мачве у којој је аустроугарска војска већ чинила страшне ратне злочине. Српски композитор, Станислав Бинички, надахнут јунаштвом српских ратника у Церској бици, која је и прва значајна српска победа у Великом рату, компоновао је моћни „Марш на Дрину“. Посветио га је легендарном „Гвозденом пуку“, једној од најславнијих српских јединица, односно њеном храбром команданту, пуковнику Миливоју Стојановићу, званом Брко, који је на Текеришу предводио своје ратнике у јуришу до победе. Три месеца касније, Брко је херојски погинуо, на челу свог пука, командујући „За мном“, у познатој Колубарској бици. „Марш на Дрину“ Бинички је компоновао 1914. у Ваљеву, а први пут је концертно изведен у Крагујевцу 1915. у присуству војводе Путника и других високих војних и државних личности. Међу њима био је и Арчибалд Рајс и доста страних дипломата. Изведен је у згради данашњег суда, према документацији Архива Града Ваљева, а дириговао је сам композитор Бинички. Касније, током рата, често је извођен међу српским трупама, код којих је будио велико одушевљење и борбени полет. Током пробоја Солунског фронта, као и у време турнеје српске војне музике по Француској, „Марш на Дрину“ је достигао такву популарност да су га интерпретирали и оркестри савезничких армија. Касније, у периоду између два рата био је невероватно популаран, и кажу, имао је скоро култни статус код Срба.
„Марш“ у комунистичкој Србији
Након доласка комуниста на власт 1945. „Марш на Дрину“ је скрајнут, на ову песму се гледало са великим подозрењем, и разне идеолошке комисије су га оцењивале као вид великосрпског деловања. Практично, ова песма је прећутно била забрањена као националистичка, чак за њено јавно извођење ишло се на робију.
А онда се десио један преокрет после кога је „Марш на Дрину“ постао хит у западној Европи, и то захваљујући књижевнику, нобеловцу, Иви Андрићу. Наиме, када је Андрић 1961. пошао у Стокхолм да прими Нобелову награду, са собом је понео једну предратну грамофонску плочу како би „Марш на Дрину“ том приликом био изведен. Аутентични тактови ове песме одушевили су публику на гала приредби током доделе награде српском књижевнику. Неколико високих званичника Шведске академије одмах је затражило да им Андрић поклони ову плочу. Он је учтиво одбио, обећавши да ће им послати накнадно, што је и учинио, по повратку у Србију.
Три године касније, 1964. на педесету годишњицу Церске битке, на Пулском фестивалу приказан је филм Жике Митровића „Марш на Дрину“ са истоименом музичком темом, а иако је филмска критика неблагонаклоно гледала на филм, наводно нису испуњени уметнички критеријуми, филм је доживео велику популарност и гледаност. Тако је глумац Александар Гаврић у улози капетана Косте, постао веома популаран, и овај филм је имао пресудну улогу да се „Марш“ врати у јавни живот, па је песма све чешће извођена у кафанама, по свадбама… изузев на јавним манифестацијама, а 1964. композиција је добила и текст из пера новинара, публицисте, песника, Милоја Поповића.
Од те године почиње и нови живот „Марша“, овај у Србији, и много популарнији у иностранству, о чему се у Србији мало знало. Наиме, после Андрићевог геста у Стокхолму, та музичка тема постала је невероватно популарна у целој Скандинавији. Прво је један шведски гитариста објавио „Марш“, затим и Шведска краљевска гарда, која га је уврстила у свој редован програм. Тада је „Марш на Дрину“ одједном постао велики светски хит са бројним обрадама и снимљено је више од 25 плоча са разним адаптацијама. Све те композиције под називом „Марш на Дрину“, или само „Дрина“ изводили су неки од најпознатијих светских солиста, музичких састава и оркестара тог времена, као што су британски „Шедоузи“, белгијски „Џокерси“, шведски „Спотникс“, Јирген Ингман, Џејм Ласт. Снимио га је и поп звезда, Клиф Ричардс, и Чет Еткинс, Френк Сицилијано, чувена Мери Лафорт. Опробао се и виртуоз оргуља, Чери Вајнер, музичка икона Америке Пети Пејџ и направила са „Маршем“ велики успех. Наравно, и бројни домаћи музичари имали су своје обраде „Марша“ попут групе Смак, Џонија Штулића, Душана Јакшића, Предрага Гојковића Цунета, Боре Дугића… а најизвођенију, маестралну верзију снимио је виолиниста Властимир Павловић Царевац, који је био и сам војник Великог рата. Када је Царевац преминуо 10. јануара 1965. на вечни починак испратило га је двадесет хиљада поштовалаца и оркестар од десет виолина уз звуке „Марша на Дрину“.
Ко је Станислав Бинички, творац “Марша на Дрину”?
Станислав Бинички био је српски композитор, диригент и педагог. Сматра се једним од најзначајнијих представника српске класичне музике, аутор је прве српске опере “На уранку”. Рођен је у месту Јасика код Крушевца јула 1878. године. Отац Стјепан Бинички боравио је неколико година у селу Јасика где је службовао као војни инжењер градећи понтонски мост преко Мораве. На официрском балу у Крушевцу упознаје будућу супругу, бароницу Марију Фон Рехингешр. Добили су сина Станислава кога је, претпоставља се, мајка упућивала на музичко образовање, а отац на војску и технику. И те две линије, касније, водиће га кроз цео живот. Станислав је прво музичко образовање стекао током школовања у Београду, Нишу и Лесковцу. Свирао је виолину и флауту и обрађивао композиције за ђачки оркестар током гимназијских дана. Мање је познато да га је привлачило и соло певање. Иако је имао музички таленат, по жељи оца, по завршетку Гимназије, уписао је Природно-математички факултет на тадашњем Филозофском факултету у Београду. Као студент активно учествује као певач у певачком друштву “Обилић” и “Београдском певачком друштву”. Такође, током студентских дана на Великој школи оснива Академско музичко друштво у циљу неговања инструменталне музике. По завршетку факултета 1894. одлази у Лесковац где предаје математику. Поред математике, у слободно време држи часове виолине и флауте као и соло певања и током једногодишњег боравка у Лесковцу пише своју збирку песама и музику за хор коју тада изводи певачко друштво “Бранко”. Овде почиње да се бави и компоновањем, направио је оркестарску минијатуру познате лесковачке песме “Зашто Сике, зашто”, која се задржала још из турског времена.
Музичко образовање у Минхену
Како је Станислава Биничког музика више привлачила од математике, успео је да добије стипендију и обезбеди четворогодишњи боравак у Минхену, на Музичкој академији, где је студирао композицију и соло певање, код познатог контрапункта, Јозефа Рајубергера. У Минхену Бинички компонује за мешовити хор на стихове немачких песника, а његови нотни записи из тог периода нису сачувани. У Минхену упознаје Фриду Бланк, која је студирала соло певање, а после венчања са Фридом, која постаје Мирослава, и завршетка студија, враћа се у Београд. Ту је постављен за војног капелана и референта за музику при Министарству војске. Оснива велики симфонијски оркестар под именом “Београдски војни оркестар” којим руководи и диригује до 1903. У исто време са Стеваном Мокрањцем и Цветком Манојловићем оснива Српску музичку школу у којој ради као наставник певања, а та школа и дан-данас ради као музичка школа “Мокрањац”. Када се вратио из Минхена у Београд, Београђани су често имали прилику да уживају у популарним концертима које Бинички приређује на Коларцу. Приређује симфонијске концерте на којима су извођена дела старих аутора, а активан је и у Народном позоришту, а занимљив је податак да је током 1901. Бинички дириговао у 82 представе. Три године касније, Бинички оснива “Музику Краљеве гарде” у којој ради као диригент, све до 1920. У исто време активан је и као хоровођа у Београдском певачком друштву, “Обилићу”, “Типографском певачком друштву”, “Друштву Јакшић и у Певачкој дружини “Станковић”. Културно- музички живот Београда постао је видљив и у Европи, захваљујући Биничком и његовој посвећености музичкој култури, а године 1911. Бинички је постао први директор Музичке школе “Станковић”.
Велики рат – композитор на Крфу
Први светски рат и Оркестар Краљеве гарде одвели су Биничког на Крф, где је у том тешком периоду са својим оркестром активан организујући хуманитарне концерте на Крфу и у Солуну. После страдалног пута и Албанске голготе и низа концерата на Крфу и савезничкој војсци, рањеницима у пољским болницама, Врховна команда га шаље 1916. на турнеју по Француској, те је имао три запажена концерта у Паризу, затим у Бордоу, Лиону, Марсеју, Тулону, Ници… Због великог интересовања Француска је тражила од Србије да дозволи Биничком и Оркестру Краљеве гарде, да продужи боравак, и наредне 1917. Удружење композитора и музичких извођача Француске прогласили су га својим почасним чланом. По повратку у Србију, Бинички од 1920. руководи Сталном опером која је тада, као и данас, функционисала у оквиру Народног позоришта. Од 1924. Бинички ставља већи акценат на компоновање и све до своје смрти 1942. компоновање му остаје саставни део свакодневних активности.
Мирослава (Фрида) и Станислав
Значајну улогу у животу Биничког имала је његова супруга Мирослава, која је завршила соло певање, такође у Минхену. Доласком у Београд брачни пар Бинички су готово све своје време посвећивали музичком образовању будућих генерација, па Бранислав Нушић у листу “Политика”, својим, добро познатим стилом, пише о брачном пару Бинички, који су живели на углу Молерове улице и Булевара Краља Александра:
“Замислите све куће око мене музикалне, а на свима отворени прозори. Право према мојим прозорима, прозори Сташе Биничког, и то вам је ваљда довољно, па да знате што патим. Од шест до седам неке госпође уче певање код госпође Бинички, од седам до осам, док Бинички вечерају, некакав приправник долази у сутерен, доле и дува у хорну. Одмах после вечере, госпођа Бинички седа за клавир и пева пратећи себе, а после десет тек седа Сташа и компонује….”
Данас осамдесет година после смрти Станислава Биничког, са правом се може рећи да је брачни пар Бинички основао музичку педагогију у Србији. Мирослава је активно учествовала у отварању Српске музичке школе и школе “Станковић”, где је радила као професор соло- певања. Наступала је на концертима, и радила као хоровођа и редитељ, помажући супругу. Њих двоје су оснивачи Оперског одсека Народног позоришта, а иако Мирослава није јавно била активна, неоспоран је њен допринос на пољу музичке педагогије коју је развијао њен супруг, утемељивач српске класичне музике. А колико је Станислав Бинички био уважена личност у Београду и Србији крајем тридесетих година прошлог века говори и податак да је позван да по први пут чује новопостављена звона на управо завршеној цркви Светог Александра Невског на Дорћолу у Београду. Према запису у црквеном летопису, Бинички је слушајући у одушевљењу узвикнуо: “Ето, коначно и Београд доби права црквена звона!”. Године 1997. издата је поштанска марка СР Југославије са његовим ликом. У родној Јасици код Крушевца сваке године се одржава музичка манифестација “Дани Станислава Биничког”, снимљен је тв филм “Бинички”, а по Биничком су названи певачка дружина “Бинички” и Музичка школа “Станислав Бинички”.
Текст песме
„Марш на Дрину”
У бој крените јунаци сви,
Кренте и не жалте живот свој,
Цер нек види строј,
Цер нек чује бој
А река Дрина,
Славу, храброст, и јуначку руку оца, сина.
Пој, пој, Дрино водо хладна ти,
Причај, памти кад су падали,
Памти храбри строј,
који је пун огња силне снаге,
протерао туђина са реке наше драге.
Пој, пој, Дрино причај роду ми,
Како смо се храбро борили,
Певао је строј, војево се бој крај хладне воде,
Крв је текла, крв је лила Дрином због слободе.
Фотографија из збирке Историјског архива Града Ваљева.
