Шетајући нашим градова, имамо прилике да угледамо бројна имена улица, чак и читавих квартова која се зову по чувеним (пре свега) дубровачким писцима, научницима, професорима универзитета, за које је заједничко само једно: да припадају једном делу нашег народа, који нажалост, стицајем разних околности, више не постоји!
Од овог броја “Слободе” покушаћемо читаоцима, да представимо чувене дубровачке Србе, попут Руђера Бошковића, Валтазара Богишића, Меде Пуцића, Ивана Гундулића, итд. У сваком броју по једног!
Кренућемо од Матије Бана, по којем, један велики део Београда носи име (“Баново брдо”), филозофа и српског писца, рођеног 1818. у Петровом селу крај Дубровника.
Матија Бан, завршио је основну школу и гимназију у Дубровнику, а потом је студирао филозофију и педагогију. По завршетку школовања боравио је у Турској. Прво на једном острву, а затим у Цариграду и у околини Бурсе, где се једно време и скрасио, купивши кућу са имањем.
Свој боравак на “Оријенту” искористио је да пропутује и упозна, тада још увек, велику Турску империју. У Цариграду успоставља контакт са српском емиграцијом и на њен предлог одлучује да се пресели у Србију.
По доласку у Београд, постаје васпитач и учитељ деце кнеза Александра Карађорђевића. У исто време, постаје и близак сарадник Илије Гарашанина. После одређеног времена чувени српски политичар, одлучује да 1848. Бана пошаље у “мисију” обиласка српског народа који се налазио окупиран под влашћу Аустроугарске монархије.
Своју мисију започео је сусретом са Митрополитом Јосифом Рајачићем у Сремским Карловцима. После тог састанка са препорукама Митрополита обишао је наш народ по читавој такозваној “Војној Крајини”, Загребу, Дубровнику и читавој Далмацији.
Са посла коју му је поверио Гарашанин, Матија Бан вратио се пун утисака. За време његовог боравка у Аустро-угарској је букнула револуција (1848), из које су Срби, по први пут успели да за себе извуку посебан статус формирањем “Српског Војводства”.
У свеопштем националном заносу, Матија Бан је сковао реч “четник” и написао “Правила о четничком ратовању”. Самим тим, можемо га сматрати и творцем идеје “четништва”, које ће у наредном периоду српске историје и бројних ослободилачких ратова одиграти велику улогу.
Редовни професор београдског Лицеја, претече Универзитета, постао је 1850. После десет година рада у високом школству, Бан је прешао у Министарство спољних послова, где је на позицији чиновника дочекао пензију.
Матија Бан спада међу најплодније српске писце. Написао је велики број прозних и поетских дела, као и историјских радова. Сарађивао је са многим листовима у Србији, Турској и Аустроугарској. Сав свој књижевни и политички рад Бан је уложио у ослобођење и уједињење српства. На том послу био је неуморан!
Остаће запамћено да је први предложио да се на Врачару подигне храм Светом Сави. Његов предлог, тада је усвојен, а Храм је тек за нашег времена почео да се гради и тек сада близу је завршетка!
Матија Бан испевао је једну од најлепших песама о старој српској престоници Призрену.
Био је члан Српске Краљевске Академије Наука. Упокојио се у Београду 1903. Њему у част, читав крај изнад старе Чукарице, добио је име Баново брдо. Данас је то један од највећих и најлепших делова Београда.
…
Комплетан чланак у штампаној Слободи
