О вансеријском таленту младог ужичког виолинисте, о престижној српској музичкој школи, о одрицању због љубави према музици, о родитељској бризи, о погледу упртом ка Москви и “Чајковском”
Ужице сваке године током обележавања Дана града, 9. октобра, додели награде појединцима за изузетне резултате у раду. Овог октобра међу награђенима нашао се и млади виолиниста Матија Спасојевић, а у образложењу награде између осталог пише: “Он је вансеријски таленат који је предложен за студије на Конзерваторијуму “Чајковски” у Москви…“ Међу тридесетак Ужичана са признањима, повељама и наградама, Матија је најмлађи, има само шеснаест година. То му није била препрека да се снађе у кругу старијих награђених, не, Матији то није проблем, од малих ногу “суочен “ је са публиком. Виолина му је главни адут, виолином тера страх, она му служи да покаже да није мали, да је дорастао свом таленту и инструменту. Матија и виолина. Ово је прича о једном несвакидашњем српском таленту.
Од кога и од чега да кренемо? Матија, родитељи, директорка школе, професори, наде, очекивања… од виолине ! Ипак… од последње награде у Ужицу, јер то је била прилика да упознамо Матију!
Таленат са само пет година
Матија је матурант чувене Школе за музичке таленте у Ћуприји, а пишући препоруку за јавна признања и награде Матијиног родног града Ужица, директорка ове школе, госпођа Данијела Јовић, написала је и следеће: “Велико нам је задовољство да препоручимо младог виолинисту Матију Спасојевића, ученика завршног разреда наше школе у Ћуприји. Матија је своје школовање у овој школи од посебног националног значаја, започео са само 5 година, јер је његова даровитост запажена од малих ногу. Овај млади професионалац у својој биографији има велики број награда на домаћим и међународним такмичењима, велики број солистичких концерата, као и оних у камерним ансамблима и оркестру, у најзначајнијим салама у Србији, као и у иностранству, у Чешкој, Румунији, Италији, Монаку… свуда је у најбољем светлу представљао своју Школу и Србију. Током свог музичког образовања учествовао је на бројним радионицама, семинарима и мастер класама, радећи са реномираним професорима и признатим педагозима из земље и иностранства. Матији је указано поверење да наступи као солиста уз пратњу оркестра школе и на инаугурацији председника Републике Србије. Ученик је, какав се само може пожелети, не само због високих свирачких способности, већ и као личност, добар је друг својим вршњацима, и предусретљив сарадник у школи и интернату у коме је одрастао. Поносни смо што је Матија наш ученик и биће част да добије награду Града Ужица, како би био подржан у реализацији његових даљих планова, јер он то заиста заслужује”, написала је директорка ћупријске школе.
Ученик престижне школе за музичке таленте
Са само шеснаест година, Матија има иза себе бројна признања, награде, али да “идемо редом”: рођен је у Ужицу претпоследњег дана децембра 2004. у свештеничкој породици. Са пет година постао је ђак Школе за музичке таленте у Ћуприји, у класи професора Драгутина Младеновића. Ова школа је једна од три овакве школе у свету. Сличне школе постоје у Лондону и Москви, карактерише их посебан план и програм. У историји школе Матија је најмлађи ђак и најмлађи дипломац Србије и школе која има опште образовну и музичку школу са интернатом. Сада са шеснаест ипо година, Матија је професионални извођач класичне музике, одсек виолина. Добитник је бројних признања и награда, а стипендиста је Првог ранга Министарстава омладине и спорта, просвете и културе. Веома млад, Матија је отварао бројне фестивала великог оркестра и Гудача Светог Ђорђа. Наступао је на бројним међународним такмичењима и добијао награде. Члан је и Интернационалног европског оркестра младих талената у Италији. Усавршавао се на бројним мајсторским курсевима, код професора који раде широм света. Тако је радио са Стефаном Миленковићем, Романом Симовићем из Лондона, професором Дејаном Мијаевим из Белгије, Игором Кралхом такође из Белгије, српским виолинистом Јованом Кулунџијом, Робетом Лакатошем из Новог Сада, Дором Шварцберг из Аустрије….. Матија је иначе концерт мајстор Великог оркестра ћупријске музичке школе, и тренутно се припрема за први део дипломског рада.
А Матија сам о себи овако говори и одговара на питања репортера “Слободе”
О првом сусрету са виолином, зашто баш виолина, како су прихватили родитељи?
“Иако сам био јако мали, сећам се свог првог сусрета са виолином. То је било на првом АРЛЕММ-у (Ариљска летња школа младих музичара). Моја старија сестра Николија свира клавир, увек када је вежбала ја сам за њом понављао мелодију и певао све што свирам… Сасвим случајно, код нас кући дошао је мој каснији професор, Драгутин Младеновић и чуо ме како чисто интонативно певам. Тада је професор питао маму и тату да ме доведу на АРЛЕММ и проба са мном да ради на инструменту који ни слутио нико није да ће бити саставни део мог живота и будуће професије. Виолину сам изабрао због мог професора. Одмах сам заволео виолину која је била тако малецка, као играчка. Нисам се одвајао од инструмента. Са њим сам спавао, то ми често причају родитељи. Зашто виолина? То само Бог зна и отвара пут сам. Моји родитељи су тешко прихватили предлог да одем у Школу за музичке таленте у Ћуприји јер сам био јако мали. Њима је било тешко, а ја сам у школи био срећан. Увек су ми родитељи били подршка највећа, а мама се није одвајала од мене. У школи имају собе за родитеље и могу увек да дођу и буду са својом децом. Мама се свега одрекла како би била увек не само уз мене, већ уз целу породицу.”
О школи и новој средини
“Одлука да се посветим музици одузела ми је свакодневно присуство породице на окупу. Не знам како бих објаснио, али нисам осећао да ми је нешто друго музика одузела у детињству и сада у тинејџерским данима. У школи имам пуно другара и колега музичара. Ми смо посебна школа и сви се бавимо истим, музиком. Заједно растемо, заједно проводимо време и имамо иста интересовања. Помажемо једни друге, бодримо и радујемо се успесима. Ја сам у мојој школи срећан и тешко ми пада када помислим да ћу ускоро дипломирати у њој и да ће моје другаре и мене животни пут одвести на различите стране света. Ми смо као једна велика породица у школи. Ја сам већ 11 година у овој школи, а мама често долази да буде са мном. Морам да нагласим да сви запослени у школи, професори, наставници, васпитачи, помоћно особље и директорка школе, професорка Данијела Јовић … сви су посебни и јако пажљиви према нама ученицима. Они су много више од просветних радника, они су и наши родитељи, јер постајемо део њиховог живота и брину о свему што је везано за нас ученике. Одговорно тврдим и кажем то, јер сам своје детињство провео у мојој вољено школи.”
Најдража признања и награде
“Сва признања и награде су ми драге. Када би морао да издвојим то су “Охридски бисери” у Македонији, где сам се такмичио са 9 година старости за златни гранд-при са студентима који су били старији од мене 15 година. Тада сам први пут свирао Паганинија. Друга најдража награда ми је “Grumiaux 2018” интернационално такмичење виолиниста у Бриселу, Белгија. Ту нисам био представник само Србије, већ целог Балкана. Младих виолиниста било је са свих континената. Тада сам освојио 3. место и пресрећан сам јер је конкуренција била веома јака. Треће најдраже признање ми је “Таленти Европе” у Словачкој, на том такмичењу сам освојио друго место, ни мало није било лако. Знате, од свих гудачких инструмената, виолиниста увек има највише и увек је од 25 до 40 такмичара виолине који свирају најбоље и представљају своју државу. Четврта и посебна награда ми је ове године 17. октобра на интернационалном такмичењу и сусрету виолиниста у Новом Саду. Овде сам освојио лауреат, као најбољи виолиниста испред свих 10 категорија, са освојених максималних 100 бодова. Посебно ми је у срцу признање од мог родног града Ужица ове године за Дан града, добио сам признање за посебне резултате у раду.”
О узорима
“Давид Ојстрах, руски класични виолиниста и диригент ми је узор. Сматра се једним од најистакнутијих виолиниста 20. века. Као и ја почео је да свира виолину са 5 година. Од домаћих виолиниста највећи узор ми је наш професор Стефан Миленковић са којим сам сарађивао и имао мастер клас. Посебна је личност, посебан педагог и музичар. Речима не може да се опише рад са професором Стефаном, један час од једног сата траје као 5 минута. “
Шта најрадије изводи
“Најрадије волим да изводим Ysaye (Исаи) сонате. Исаи је писао сонате само за соло виолину. Оне су јако виртуозне и једине речи које би могао употребити су “леже ми”. Поред Исаија, омиљени композитор ми је Бах. Његова музика је ванвременска и не може да се надмаши. Он је барокни композитор који је компоновао испред свог времена и дан данас не може у потпуности да се схвати.”
Шта је теже, одвојеност од родитеља и сестре, или учење, а шта највише недостаје
Понекада је тешко и једно и друго, поготово када имам припреме за солистичке концерте, са камерним саставом, оркестром и за испит. Тада радимо и учимо по 12 сати са паузама од 30 минута. Одвојеност од родитеља ми мање тешко пада, јер мама јако често долази и некада остаје више од једног месеца. Највише ми недостаје цела породица на једном месту. Као и ја и моја сестра је отишла од родитеља у средњу школу, па на факултет. Дешавало се да се са сестром не видим по годину дана. Кући сам увек био за зимски распуст и божићне празнике. Ретко када сам на летњем распусту био кући и за Васкрс. Лети учествујем на фестивалима, а за Васкрс сам увек ван државе на такмичењима. Посебно ми недостаје црква и Света Литургија.
О плановима
Што се тиче даљих планова имам заиста доста понуда у земљи и иностранству. Ја много волим Русију волео би тамо да живим и школујем се у Москви на конзерваторијуму “Чајковски”.
Свакодневна родитељска брига, о поносу…
Млади талентовани виолиниста, Ужичанин, Матија рођен је у свештеничкој породици. Отац Миле Спасојевић рођен је у Бајиној Башти. Завршио је вишу теолошку и богословску школу. Православни је свештеник у Ужицу са чином Протојереја. Мајка Марина, рођена Ужичанка, је графички дизајнер. Матијина сестра Николија рођена је четири године пре Матије, студент је треће године одевног инжењерства у Зрењанину. Завршила је нижу и средњу музичку школу упоредо са гимназијом. О Матијином одласку на школовање, о свакодневној бризи, овако говоре Матијини родитељи:
“Када смо сазнали да ће Матија рано морати да се одвоји од куће, били смо препуни различитих емоција, од среће, туге, великог страха, бриге, а највише патње за дететом. Наши телефонски разговори су увек били више пута у току дана по један сат и све тако док не заспи. Најчешћа питања су била да ли му је лепо у школи и да ли је срећан? Срећа се осећала у његовом гласу. Имали смо са једне стране неописив страх, а са друге стране, сигурност, јер сви запослени у школи понашају се као родитељи према деци, посебно према Матији јер је био јако мали. Увек смо пресрећни и поносни када чујемо за Матијино ново признање. Знате, сви мисле “благо вама какво дете имате” , у ствари људи не знају колико одрицања ми као родитељи имамо, увек спремни да будемо уз њега са великом финансијском подршком и огромним улагањем себе и жртвом….
Кажу, музички таленат се наслеђује, а Матијини родитељи имају објашњење:
Да, то је случај и код Матије. Ми, родитељи имамо савршен слух. Отац као свештеник мора да има добар глас, ја сам тенор, каже мајка Марина, додаје, ишла је у музичку школу и свирала флауту. Она је сопран и алт, пева у црквеном хору: “Матија има велико музичко искуство и већ сада са непуних 17 година, он је професионалац. Просто, његов пут је сам Бог отворио, ништа није било усиљено. На нама је да му будемо подршка и сугеришемо понешто што мислимо другачије, али увек се прво посаветујемо са професором и другим сарадницима. Матијина је коначна одлука, јер ипак се ради о његовој будућности. Матију видимо на светској сцени, као солисту, са камерним ансамблом у симфонијском оркестру у земљи и ван ње, али и као врхунског професора, јер већ сада показује када слуша неког од млађих ученика да има одличну методу и радо преноси своје знање”, рекли су Матијини родитељи.
…
Koмплетан текст у штампаној Слободи
