Оно што од почетка прати церемоније у Прањанима, јесте избегавање имена ђенерала Драже, па и самог помена његових четника, односно јединица Југословенске војске, које су изградиле импровизовани аеродром и омогућиле евакуацију из Прањана, а потом и из Коцељева и Бољанића
Спашавање оборених савезничких пилота у Другом светском рату, посматрано политички и медијски, није било никад актуелније него претходних седмица. На место највеће евакуације, у Прањанима код Чачка, већ 15-так година једном годишње редовно долази амерички амбасадор. Овај догађај је ’’оживео’’ управо један Американац, негдашњи ваздухопловни војни аташе у Америчкој амбасади у Београду, пуковник Џон Капело. Када се пензионисао, он је основао Фондацију ’’Халијард’’.
Уз америчког амбасадора, почели су да долазе и домаћи политичари, да би ове године дошао цели државни врх Србије. Том приликом, 26. септембра, отворен је и први део меморијалног комплекса у Прањанима.
Међутим, оно што од почетка прати церемоније у Прањанима, јесте избегавање имена ђенерала Драже, па и самог помена његових четника, односно јединица Југословенске војске, које су изградиле импровизовани аеродром и омогућиле евакуацију из Прањана, а потом и из Коцељева и Бољанића. Политичарима и медијима је и даље најдража формулација да је оборене пилоте ’’спашавао народ’’. Уз њих су, вероватно из дипломатске обзирности, ово почели да прихватају и Американци.
Зато ћемо укратко описати како су се ови догађаји заиста одиграли.
Крајем фебруара и почетком марта 1944. године, у Прањане су доведене прве две групе спашених пилота. О њиховој безбедности старао се 1. равногорски корпус капетана Звонка Вучковића. Претпостављајући да ће пилота бити још, Дража наређује Вучковићу изградњу једног импровизованог аеродрома, са ког би они могли бити евакуисани.
Заједно са америчким капетаном Џорџом (Ђорђем) Мусулином, Вучковић за градњу аеродрома одабира Галовића пољану, на северозападном крају села Прањани, према Равној Гори. Мусулин се иначе спустио падобраном 18. октобра 1943, недалеко од Чачка. Послат је као обавештајни официр, а сада му је поверена и координација послова око спашавања оборених пилота.
Градњом аеродрома руководио је резервни капетан инжењер Никола Веркић из штаба 1. равногорског корпуса. Вучковић сведочи:
’’Више од стотину копача и исто толико воловских кола сакупљено је за мобу. Због што веће тајности радило се углавном ноћу… Копање, нивелација и сеча пролаза стварали су нове жуљеве на прекаљеним сељачким рукама, а господским и да не говорим. Али и поред свих жуљева и тешкоћа, били смо врло срећни кад смо Врховној команди при крају месеца марта упутили извештај да су послови око аеродрома завршени.’’
На жалост, неколико дана доцније, пошто је једна савезничка комисија састављена од Британаца при Дражином штабу стигла да прегледа и одобри употребу аеродрома, од нашег весеља није ништа остало. ’’Исувише је кратак’’, гласила је њихова пресуда.
Извештај да је аеродром спреман за употребу Вучковић је, у ствари, послао Дражи 5. марта, и он гласи:
’’Оспособљени помоћни аеродром налази се два километра северозападно од варошице Прањани на месту званом Галовићи. Дужина 1.100 метара, ширина 300 до 500 метара. Летилиште је дужином север-југ. За спуштање и узлетање је погодан, пошто ветар стално дува са севера. Опширан извештај као и скица следи. За овај аеродром послат је извештај са скицом Врховној команди септембра прошле године.’’
Видевши да од аеродрома нема ништа, већина пилота молила је да крене пешице према Јадранском мору. Дража им је обезбедио пратећу јединицу и они полазе 19. априла, после свечаног испраћаја у Прањанима. Отишло је 11 пилота, док остали, због повреда и болести, нису били у стању да ходају. Један од ове једанаесторице био је Џон П. Девлин, који сведочи:
’’У околину Невесиња, које је имало јак немачки гарнизон, стигли смо 8. јуна 1944. године. Ту смо се задржали око месец дана; услови за даље путовање нису били безбедни….
На наше упорно наваљивање командант корпуса нам је ипак дао једног водича да нас спроведе између терена које су контролисали усташе и партизани. На пут смо кренули у зору. У три сата после подне упали смо у партизанску заседу…
Прво што нам је пало у очи било је да партизани имају много генерала. Само ту их је било петорица… Генерала који нас је саслушавао уопште није интересовало како се осећамо и како је поступано са нама тамо и овамо, већ су га једино интересовали подаци о људству и наоружању ђенерала Михаиловића, односно, његових јединица.
После две недеље, 20. јула 1944. године евакуисани смо из Берана авионом Ц-47 са америчком посадом. Тај авион нам је добро дошао случајно – партизанима је донео војну опрему и оружје, у повратку је превозио партизанске рањенике у Бари. Тако смо се и ми укрцали. Интересантно је да су то били сви до једнога лако рањени људи који се крећу без туђе помоћи; само по неко је имао повез преко руке. Још чудније је било да их није сачекало санитетско возило у Барију, већ су камионом пребачени у партизанску базу у Барију.
Кад смо се сетили оне болнице у Рудом (четничке – прим. аут), било нас је стид што амерички авиони евакуишу овако лаке рањенике у Италију, док тамо људи, који су нас чували и хранили месецима, беспомоћно умиру. А ми смо били савезници.
Пошто сам обећао својим пријатељима у Србији да ћу причати свима само истину о њима, то сам увек чинио па и сада то чиним. Сматрам да им се никада не могу одужити за оно што су за мене и моје другове учинили.’’
Крајем априла 1944. године на терен 1. равногорског корпуса стиже још неколико десетина спашених пилота. Ради безбедности, капетан Звонко Вучковић поделио их је на две групе. О првој, која се кретала у Таковском срезу, старао се наредник Бора Качаревић, предратни дипломатски чиновник. Он је завршио падобрански курс у Африци и вратио се у земљу 1943. године. Другу групу, која се кретала по Драгачеву, водио је Михаило Пауновић, избеглица из Босне. Он није говорио енглески, али га је Вучковић одабрао јер је пре рата похађао Ваздухопловну школу за резервне официре.
Према сведочењу капетана Џорџа Мусулина, аеродром у Прањанима је продужен, тако да су ноћу 29. маја слетели први авиони (били су британски). Одвезли су 40 спашених пилота и последњу групу од двадесетак чланова британских војних мисија. Те ноћи одлетео је и Мусулин, коме је у Барију најпре наређено да евакуише 11 америчких пилота који су се налазили код партизана у Црној Гори. Мусулин сведочи:
’’Нисам отишао у Црну Гору, јер су баш у то време због замашних ваздушних напада на петролејска поља у источној Румунији, амерички авијатичари у великом броју почели падати по целој Југославији тако да је пред нама био задатак много већег обима и увидели смо да треба да оснујемо једну агенцију за прикупљање тих људи растурених по Југославији.’’
Агенција је основана по хитном поступку а читава акција спашавања пилота оборених иза линија фронта у Југославији тада добија име – Мисија ’’Халијард’’. За њеног првог руководиоца на терену одређен је управо капетан Џорџ Мусулин.
Мусулин се вратио у Прањане, падобраном, 2. августа. Замолио је Дражу да се сви спашени пилоти окупе у тој области, ради скоре евакуације. Још једном се уверио како је ’’учињено све што је могуће’’ да се пилотима олакша ситуација, као и да им је дата ’’најбоља лекарска нега’’. Увек су имали оружану пратњу, тако да ни један није пао у руке непријатеља.
У међувремену, због могућег немачког напада на Прањане, Дража је наредио да се изгради и један резервни аеродром, у Драгачеву. Такође, при штабу капетана Вучковића образован је одбор од пет америчких официра, ради решавања ’’проблема који се буду искључиво њих тицали’’. Вучковић пише:
’’Поред осигурања и исхране, питање лечења рањених авијатичара пало је искључиво на нас. Тај проблем је био толико акутан да смо скоро све паре, које је корпусна каса добијала из Врховне команде, делили куририма, упућујући их на разне стране да траже завоје, ињекције, сулфа-лекове и све друго што је могло користити рањенима и болеснима. Од две стотина златника којима је располагала корпусна благајна и за које сам покушавао да набацим муницију, утрошио сам у ту сврху више од половине већ пре краја јуна. Захваљујући све већој деморализацији немачких војника, црна берза је била у пуном јеку, не само у Београду, него и у свим њиховим гарнизонима.’’
До највеће евакуације са Галовића пољане долази ноћу 9. августа и ујутру следећег дана. Ноћу су дошла четири авиона типа Ц-47, а ујутру још 12. Ове велике транспортне авионе пратило је 50 америчких ловаца. На копну, за безбедност операције старала се Западноморавска група корпуса капетана Александра Милошевића.
Пилоти транспортера рекли су Мусулину да су из Италије полетели крцати оружјем, муницијом и ратном спремом. Све су то успут избацили ’’разним партизанским групама’’. У Прањане су слетали празни. Нешто опреме четницима су, из захвалности, давали сами пилоти.
Према Мусулиновој евиден-цији, током 9. и 10. августа из Прањана је евакуисано 237 спашених пилота, већином америчких. Операција је потом поновљена 12, 15. и 18. августа. Тада је евакуисано још око 210 пилота.
Мусулин је одлетео из Пра-њана 29. августа. Он то не прецизира, али свакако је и тога дана евакуисана једна група пилота.
После 29. августа операци-јом спашавања оборених авија-тичара руководио је капетан Ник (Никола) Лалић, који је допутовао у Прањане 9. августа.
По повлачењу четника из Прањана, направљен је нови импровизовани аеродром за евакуацију спашених америчких пилота, код Коцељеве у Мачви. Овај аеродром био је намењен мањим транспортним авионима, типа ДЦ-3. Био је дуг око 400 метара а радови су трајали од 15. до 17. септембра.
Према Лалићевом сведо-чењу, из Коцељеве је 17. септембра евакуисано 20 америчких пилота, један Француз, неколико Италијана и два америчка санитетска официра.
По преласку Врховне команде у Источну Босну, саграђен је трећи импровизовани аеродром, недалеко од Бољанића. Послови су обављени у периоду од 22. октобра до 1. новембра 1944. године. Тога дана, у пратњи четири ловца, овде слећу два транспортна авиона, који одвозе шефа последње америчке мисије у Дражином штабу, пуковника Роберта Мекдауела, као и 15 спашених пилота. Ови пилоти искочили су из два оштећена бомбардера јуна месеца у области Милиног Села. Били су смештени у куће Луке Панића и још неколико добростојећих домаћина у Бољанићу, а спасили су их и чували четници Озренског корпуса мајора Цвијетина Тодића.
Са овог аеродрома је 27. децембра одлетела група од још 20 спашених пилота, са неколицином Француза, Италијана и двојицом четничких официра. Тога дана отпутовали су и капетан Ник Лалић и његов везиста Роберт (Артур) Џибилијан, последњи савезнички официри у четничким редовима.
Један од пилота евакуисаних из Бољанића, Марвин Столоф, чији авион је оборен 19. новембра код Добоја, сведочи:
’’У Италију смо евакуисани 27. децембра 1944. године нашим транспортним авионом Ц-47 са импровизованог аеродрома код села Бољанићи, испод планине Озрен, у Босни. Место одакле смо евакуисани удаљено је 15 миља од места где сам се ја приземљио приликом искакања из оштећеног авиона.
За време евакуације аеродром су обезбеђивале јаке снаге бораца ђенерала Михаиловића. Питање је колико се то узлетиште уопште могло назвати аеродромом. Био је то обичан пашњак, мало поравнат и дотеран за слетање и полетање из нужде… У то време када смо ми одатле полетели, све је изгледало врло запуштено. Терен је био под ледом и снегом. Најпре смо морали да га очистимо и припремимо за слетање авиона.
…
Комплетан чланак у штампаној Слободи
