Михаило Марковић српски и хрватски глумац (Ужице, Србија, 25. 12.1869 – Загреб, 2.5.1946).Глумио у путујућим дружинама, од 1889. био члан Српскога народнога позоришта у Новоме Саду, а од 1894. члан Драме Хрватског народног казалишта у Загребу. Био је водитељ Покрајинскога казалишта, Хрватскога приморскога казалишта и управитељ Хрватскога покрајинскога казалишта као и водитељ Концертне пословнице Хрватскога глазбенога завода. Организирао је турнеје и гостовања ХНК-а. Истакнуо се улогама у комедијама Нушића…”
И још много података из живота Михаила Марковића Ере, забележено је у Хрватским енциклопедијама, посебно у историји хрватске позоришне уметности. А о њему готово да се ништа није знало у Ужицу до недавног 21. Југословенског позоришног фестивала, када је у фестивалском билтену, ужички новинар Зоран Жеравчић, кроз фељтон објавио, своја истраживања о овом изузетном културном раднику који је делао на простору бивше Југославије. По речима Жеравчића, Марковићев живот је толико богат да не би могао ”стати” у неколико књига. Ипак, једна је у плану. Део сазнања преносимо и читаоцима “Слободе”. Са поводом, крајем децембра прошле године навршило се 150 година од његовог рођења.
Сасвим млад “заразио се глумом”
Михаило Марковић био је глумац, управник и организатор великог броја позоришта широм бивше Југославије. Педесет година трајала је његова богата уметничка каријера. Рођен је, по подацима ужичке цркве, децембра 1869. од оца Риста Марковића, бакалина, и мајке Марије. У родном граду Михаило је завршио основну школу и нижу гимназију, а затим га отац шаље у Београд не би ли изучио одговарајућу школу, и наставио породични трговачки посао. Михаило не види себе у бакалуку, те веома млад, са само 16 година, улази у глумачке воде, и за кратко време мења седам путујућих позоришта. Занимљив је могући одговор, на питање откуда младом Михаилу толико интересовање за глуму? Забележено је како је још 1856. Стојан Обрадовић, члан Окружног суда у Ужицу “установио театар” у овој вароши, те су долазиле путујуће позоришне трупе, а касније у кући Милана Каљевића, старешине Окружног суда у Ужицу, “склопљена је позоришна дружина, “ изводила се представа “Смрт Стефана Дечанског” на коју, бележе локалне новине, “најлепши цвет нашег грађанства са љубављу долази”. И претпоставка је да се Михаило у својој чаршији, као сасвим млад “заразио глумом”.
У загребачком позоришту, Аустро–Угарска
После низа путујућих позоришта, Михаило 1889. добија стални ангажман у Српском народном позоришту у Новом Саду, али ни ту се не задржава дуго. Оснива своју трупу под именом “Приморско позориште“, и са њом путује по Далмацији, и Босни и Херцеговини, по областима које су у то време биле део Аустро-Угарске монархије. У трупи су позната српска и хрватска глумачка имена попут Жанке Стокић и Богобоја Русовића. Ускоро стиже понуда од Стјепана Милетића, управника Хрватског народног позоришта, и 1894. Михаило одлази у Загреб. У то време, тамо је позоришни живот интензиван, гради се и велика зграда Земаљског позоришта коју је две године по Михаиловом доласку, отворио цар Фрањо Јосиф. При загребачком позоришту Михаило оснива нову путујућу позоришну групу, која под његовом управом и вођством, успешно ради скоро три године. Тадашња позната хрватска глумица, Марија Ружички Строци, Михаилово време у загребачком позоришту назива “златним добом”, и “најмилијом успоменом” своје уметничке каријере. Као један од организатора у загребачком позоришту, Михаило је имао обавезу да са трупом обилази Истру и северну Далмацију, а представе на хрватском језику у тадашњој Аустро Угарској значиле су много за националну ствар, како се тада говорило. То није било једноставно, постоји белешка како је Михаило у Задру добио “бибер и боксер” у очи, а његов коментар био је “мени је свеједно ко ће ме убити, да ли фукара, или господа у фраку…, ја ћу морати потражити заштиту од српске владе, као поданик Краљевине Србије”. После антисрпских демонстрација у Хрватској, 1902. Михаило на препоруку напушта Загреб и одлази у Београд, где почиње да ради у Народном позоришту. У Загреб се вратио после три године и ту радио све до пензионисања 1925. године. У хрватској престоници остао је све до смрти.
Буран уметнички живот уз надимак Ера
Михаило Марковић носио је надимак Ера током целог бурног живота проживљеног у смутним временима када није било слуха ни за живот, а камоли за глуму и позориште. Много је урадио као „казалишни дјелатник“, увек на највишим положајима, а његова биографија забележена у “Хрватском биографском лексикону” богата је попут Крлежине и других великана хрватске позоришне уметности, каже наш саговорник, новинар Зоран Жеравчић, који наставља да истражује живот Михаила Марковића. Говорећи о овом Ужичанину, каже:
“Изузетну улогу Михаило Марковић имао је у Ријеци , боравећи у два наврата, 1907. и 1912. године. На позоришним даскама Народне читаонице 1907. године његова група одиграла је прву представу на хрватском језику, а први пут у Ријеци штампани су двојезични, хрватски и италијански, плакати за позоришну представу. На то се у Ријечком новом листу, 30. априла 1907. осврнуо др Стјепан Милетић, реформатор хрватског позоришта: „Први пут је што на улицама ријечким гледамо хрватске глумачке плакате. Многи ће ово држати тек незнатном чињеницом, али нека помисле који ли се преокрет збио у Загребу кад је почетком шесдесетих година протјерано туђе стално-њемачко казалиште и почело се глумити искључиво на хрватском језику. Тако је сада и овдје учињен први корак, пак се не смије сустати. За неколико година Хрвати ће ријечки отворити позорницу новога глумишта, а временом ће почети и културни Талијани, не само као некоћ плашити се наших мишића, већ ће уважавати наше умјетничко прегнуће…”
Михаило у Књажевском црногорском народном позоришту
Није Михаило заобилазио ни Црну Гору, средином 1910. борави на Цетињу преговарајући о гостовању Краљевског земаљског хрватског позоришта, и договорено је да се прикаже пет представа, а да се на Цетињу премијерно изведе драма “Балканска царица” књаза Николе. Током боравка на Цетињу, Марковић је са управо формираним Књажевским црногорским народним позориштем, где је добио место управника, припремио и у Зетском дому извео Гогољевог „Ревизора“. Представа је најављена у „Гласу Црногорца“ 19. јуна 1910: „Сјутра се даје одлична комедија Гогољева “Ревизор”, у којој из наклоности према нашем позоришту гостује члан Хрватског земаљског позоришта у Загребу, господин Михаило Марковић. Оправдана је нада, да ће наша публика овај комад, у коме ће бити заступљене наше најбоље снаге, бројно посјетити, тим више, што у комаду игра главну улогу први гост на нашој позорници”. Представа, којој је поред црногорског краља, његових синова, снаха и кћери, присуствовао и руски велики кнез Игор Констанинович, испраћена је са великом пажњом, а највише комплимената заслужио је Михаило Марковић у улози начелника, о чему је „Глас Црногорца“, између осталог, писао: „Господин Марковић је са осталом господом члановима и чланицама, који су се те вечери представљали, више пута пожњео бурни пљесак. Његов звонки и разговјетни изговор ријечи учинили су те је публика лако могла да прати његову тешку улогу, коју је одиграо лако и природно, што је својствено правоме умјетнику“.
Добитник Даниловог ордена петог степена
Велики и тежак посао је имао Михаило у црногорском позоришту , требало је задовољити укусе и очекивања сасвим различите публике. Говорећи за београдски лист “Време”, по постављењу за управника Књажевског црногорског народног позоришта, Марковић о репертоару каже: „Најтежи проблем нашег позоришта је потреба сасвим различите две половине од целокупног репертоара. С једне стране уметнички захтеви приморских градова, а с друге стране црногорских. И једном и другом менталитету треба да угодимо. Па ипак, надам се да ћу и ту компромисно успети да задовољим обе врсте публике. Специјално треба да водимо рачуна о репертоару у Дубровнику, где ћемо сигурно гостовати у сезони дуже времена, јер ту треба не само да дамо репертоар за домаћу публику већ и за странце пред којима морамо и да презентујемо и да им дамо забаву коју они разумеју.” А за бројне успехе у цетињском позоришном животу, Михаило је добио тада значајно црногорско признање, Данилов орден петог степена.
Земаљско позориште у Сарајеву пред Први рат
Као добар организатор у свету позоришне уметности, Михаило је желео да се опроба и у Сарајеву па је 1913. године имао кључну улогу у покушају оснивања сталног позоришта у Босни и Херцеговини. Прво државно позориште на српско-хрватском језику, иницирано од аустро-угарске управе, требало је да сузбије рад српских путујућих дружина „које често штетно политички делују“, како је писао Фрањо Бродник, чиновник Земаљске владе у Сарајеву. За разлику од Бродника, Михаило Марковић покушава да оснује стално државног позоришта за Босну и Херцеговину, и не осврћући се на политичке прилике, у планираном Земаљском позоришту нуди “елитни репертоар” дајући предност домаћој драми и домаћим писцима, затим класичној литератури и изабраним делима модерне светске драме. Оперета и опера ће се, по Марковићевој замисли, „развијати према укусу и захтевима “опћинства, но свакако при избору дела треба строго пазити на децентност и моралну садржину истих“. У погледу глумачког ансамбла, Марковић инсистира да предност имају „домаћи синови“. После Марковићеве формалне молбе, Бански сабор је 17. јануара 1914. године одобрио формирање позоришта. За управитеља позоришта постављен је управо Михаило. Заједно са другим члановима управе, одмах је приступио формирању глумачког и певачког ансамбла, припремама за адаптацију Друштвеног дома, набавци декора и гардеробе, организовању административне и техничке службе. Видовдански атентат на престолонаследника и догађаји који су потом уследили, прекинули су активности и позориште се распада. Убрзо по избијању рата Михаило Марковић је интерниран у Швајцарску.
Глазбени завод
Један од најзанимљивијих детаља из Михаилове богате уметничке биографије је податак о руковођењу Хрватским глазбеним заводом. Иако музички формално необразован и Србин, Михаило је преко десет година, тачније од 1918. до 1929. водио пословницу Хрватског глазбеног завода. Организовао је од 120 до 140 концерата у сезони и Загреб ставио у ред престижних музичких центара. Често је био на удару, али увек су победили они који су препознавали његове организаторске способности.
Штампа о Михаилу Марковићу
Иако је скоро читав глумачки век провео у Хрватској, Марковић је био добро познат и у Београду, и београдска штампа “обавештавала је “ о Михаиловим јубилејима, које је, углавном, прослављао у Загребу.
…
Koмплетан текст у штампаној Слободи
