Српско коло је специфичан национални симбол, записано је у УНЕСКО-вом списку нематеријалног културног наслеђа човечанства. Игра се свуда – два десно, па у месту и исто то назад, али уз украсе постаје „рај за очи и душу“
Једна информација из Загре-ба летос забавила је многе у Србији, а Ужичане, богами и обрадовала. А информацију наводимо у целини: “Начелница Полицијске академије у Загребу поднеће захтев за покретање дисциплинског поступка против одговорних особа из Полицијске школе `Јосип Јовић` због обја-вљеног снимка на којем кадети играју ужичко коло. Ка-деткиња која је иницирала снимање и објаву искључена је из полицијске школе. Снимак је настао 15. јула на Полицијској академији, у касним вечерњим сатима, када је иначе одмор за полазнике школе”, јавља РТЛ.
Ужичко коло на Полицијској академији у Загребу
А после неколико дана преокрет у случају ужичког кола, па из Хрватске стиже следећа информација: “Начелница По-лицијске академије у Загребу поништила је педагошку меру којом је девојка која је снимала кадете који играју ужичко коло, била искључена из Полицијске школе „Јосип Јовић“, јавља РТЛ. Млада кадеткиња је у жалби, коју је поднела због те мере, истакла како није знала да се ради о ужичком колу и да није имала намеру да повреди ичији углед или част”. Поводом догађаја на Полицијској академији, тамо-шњи редитељ и активиста, Дарио Јуричан упитао је да ли је у Хрватској непримерено само играње ужичког кола, или кола у општем смислу?
Коло у свакој прилици, и на свим странама
Није ово први пут да ужичко коло буде “хит” у Хрватској. Уз њега хрватски навијачи пре пет година прославили су победу своје фудбалске репре-зентације над Турском, а да је савладао кораке, показао је и Ћиро Блажевић, познати хрватски фудбалски тренер. Златну медаљу на Европском првенству прославиле су српске одбојкашице, па се ужичко коло чуло и играло у Азербејџану. Нису само свадбе и вашари резервисани за ужичко коло, већ увек када је прилика за весеље, било да се слави лични, породични, професионални, или национални успех. Због тога ужичко коло, видимо и чујемо на свакој страни. Игра се и у Босни и Херцеговини, у Црној Гори, а гледали смо га на интернету, свуда по свету где се окупи мало већа група Срба. Једна од таквих прилика била је прослава Кинеске Нове године у кинеском контигенту Мировних мисија Уједињених нација. Тада су српски мировњаци у Либану поносно представили најпознатији српски плес познат као ужичко коло, иако је то заправо назив музичке нумере, објашњавају стручњаци:
„И поред многобројних музичких нумера уз које се игра народно коло, мелодија ужичког кола до данас је опстала као најпопуларнија, због чега је извесно дошло до поистовећивања ове музичке нумере са плесом“, каже Здравко Ранисављевић, наставник Етнокореологије на Факултету музичке уметности у Београду. И тако је ужичко коло постало национално обележје Србије. Вероватно је то један од разлога због којег су хрватски десничари и њима наклоњени портали негодовали због извођења ужичког кола у Пули и Ровињу, наводећи да су истовремено у том региону отказивани концерти Марка Перковића Томпсона. Међутим, етно друштва из Србије су на фестивалу у Истри поздрављена аплаузом, а како су пренели локални медији, у коло су се „ухватили“ и пролазници, као и туристи. И тај видео снимак погледало је десетине хиљада грађана бивших република.
Да ужичко коло повезује, а не раздваја људе и народе, потврђено је више пута. Видео-снимак на којем хрватски фратри играју ужичко коло постао је веома популаран на друштвеним мрежама. Већина је имала проблем са корацима, али је, како преноси један дубровачки лист, бискуп цупкао „као од шале“. Зато не треба да чуди ни када “ужичко” поведу мештани и мештанке Фојнице у БиХ. Осим у земљама региона, српско коло чује се и у дијаспори. За промоцију српске народне игре у иностранству задужени су домаћи ансамбли и културно уметничка друштва, али то понекад раде и ужичке комшије. Тако су младићи и девојке из Пљеваља, носећи црногорску заставу и народну ношњу, заиграли “ужичко” усред Пољске.
Два корака десно, па у месту и исто назад
У Србији свако весеље почи-ње и завршава ужичким колом. Прошле године све је било утихнуло због епидемисјке ситуа-ције, али овог пролећа и лета поново се игра на свадбама, рођенданима, а заигра се и без већег повода. Ужичко коло се, очито, игра свуда и у свим приликама, а мање или више спретно га “заплићу” генерације, па изгледа као да је самоникло у народу, али пак није старо колико неке друге игре, тврде упућенији.
Према речима Снежане Томић, етнолога у Музеју “Старо село” у Сирогојну, у питању је новија, млађа игра: “Ужичко коло бележи се између два светска рата и највише се игра после Другог светског рата“, дода-је Томићева. А ужичко коло, скра-ћено га зову “ Ужичанка” игра ко како зна и уме. Кореографи и стари фолклористи кажу, за праву „Ужичанку“ пожељни су опанчићи и неколико основних корака – два десно, па у месту и исто то назад. Препознатљива мелодија и једноставни кораци обја-шњавају зашто је ова народна игра тако популарна: “Ужичко коло је једноставно, ритмично. Спада у групу “кола у три” – у три корака, најједноставнији облик кола. У ту групу спадају и Моравац, “Жикино коло”…. Ужичко коло једноставно је и за свирање, и за игру, и тако се одомаћило на свим весељима“, објашњава Александар Степић, шеф оркестра КУД „Лола“. Нема добре свадбе док не засви-ра „ужичко“. А, за хватање у коло потребна је само добра воља, додаје етнокореолог Ранисављевић. Познато је да коло подједнако изводе вешти и мање вешти играчи, што указује на примарну социјалну функцију овог плеса. У том смислу, узимањем учешћа у извођењу кола ,појединац даје својеврстан допринос весељу“, истичу фолклористи.
Велика популарност ужичког кола присутна је у Србији, али и региону, деценијама уназад. Међутим, деведесетих година прошлог века ова врста плеса добија националну димензију, каже Ранисављевић: „У процесу редефинисања етничких идентитета у региону, коло међу Србима добија својеврсно хибридно национално значење, третирајући се као специфичан национални симбол. Временом је, захваљујући посебној медијској пажњи, овај елемент културног наслеђа добио на својој друштвеној видљивости и, самим тим, на општој популарности“, додаје овај етнокореолог. И данас је српско коло, на челу са ужичким, одраз српске традиције и културе. Младићи и девојке, у народним ношњама и у опанцима, често уз осмех и игру дочекују у Србији стране делегације, светске званичнике.
Странци тешко могу да “разиграју” ужичко коло
Кораке „ужичанке“, радо уче играчи из света уз српске доајене фолклора на фестивалима, али и код нас, најчешће током лета, у школама фолклора. Једна таква одржавала се читаву деценију у златиборском селу Трипкови, најчешће су је похађали Французи, односно Францускиње, које су одлично савладавале кораке “Ужичанке”. И наши фолклористи одлазили су у свет да покажу игру ужичког кола. Велимир Тосанић, ветеран ужичког фолклора, присећа се првог обучавања странаца: „Моје прво искуство с обуком ужичког кола датира још из 1975. године на једном великом фестивалу у Бремену. Основну шему они лако `капирају, али да разиграју коло, да разиграју кораке, да направе те неке мале, ситне украсе које ужичко коло чине тим што јесте, то им је тешко“.
После кадрила – ужичко
Нема добре свадбе док не засвира „ужичко“. А, за хватање у коло потребна је само добра воља, каже етнокореолог Ранисављевић. А ко боље чува традицију – него млади. Чим се заврши „Плес матураната“, када млади широм света играју кадрил, плес четворке, матуранти у Србији се одмах ухвате у коло, које друго, до „ужичко“. Поведу они, прикључе се пролазници, а славу често однесе онај ко се најбоље покаже. Обично то буде коловођа. У Новом Саду, једне године после кадрила, упоредо са матурантима, своје коло повео је радник-алпиниста ангажован на поправци Катедрале на Тргу слободе. Висећи на зидинама, „оплео“ је „ужичко“ и добио највећи аплауз, забележили су медији.
Игра се тако деценијама ужичко коло. А када је настало, не зна се тачно. Можда када су настајала и прва културно уметничка друштва. Прве јасне назнаке, културно уметничка друштва имају у годинама Првог светског када се у Ужицу и околини играју игре које су познате и у другим крајевима земље, али и оне које су карактеристичне само за овај крај.
Све се играју у отвореном колу, измешано мушкарци и жене, на разним свечаностима. Неке игре су се изводиле уз песму играча, друге уз пратњу музичких инструмената, док су ређе, како се наводи у појединим истраживачким радовима историчара, биле извођене уз пратњу свирке и песме играча. Коло се увек креће на десно, а игре се уче на прелима, комишањима или чобанским састанцима. Према оцени историчара, између два светска рата, у Ужицу је био развијен културно-уметнички живот. Поред значајних култур-них институција у то време, као што је Народна књижница и читаоница, радио је и Народни универзитет, биоскопи, деловало је више културно-уметничких и хуманитарних друштава која су тада имала васпитно – образовну улогу и приређивала су концерте, приредбе, забавне вечери. Играло се, да ли су то били елементи ужичког кола, или нешто слично, не зна се тачно.
Донето из Грчке – можда
Вељо Тошанић, ужички фолклориста који је као руководилац фолклорних ансамбала био широм Србије каже, о историји ужичког кола нема познатих податка, али додаје: “Знам причу да је ужичко коло, заправо, грчка мелодија и да су је играли Грци на њихов начин. Српским војницима из ужичког краја, који су боравили на тим просторима у време Солунског фронта, она се допала, јер се заправо та мелодија поклапала ритмички са нашим традиционалним колом. Када су дошли кући, донели су и ту мелодију која је, играјући се овде, у ужичком крају, израсла у ужичко коло. Сада је то једно од најпопуларнији српских кола, игра се на читавом Балкану”, закључује Тошанић.
Деца, чувари традиције
И тако ужичко коло, коло наоколо, остаје да се игра свуда, радује да ће се ова игра наставити и продужити. Говори то и овогодишња манифестација “Лицидерско срце” у Ужицу, одржана половином августа, по тринаести пут. Овогодишњи Међународни дечји фестивал фолклора окупио је децу из Украјине, Молдавије, Грузије, Египта, Мађарске, Бугарске, Северне Македоније, Босне и Херцеговине и Србије, а њих 700 продефиловало је главном улицом града на Ђетињи у својим народним ношњама, са осмехом на лицу.
Своју игру ови мали чувари традиције својих земаља показали су и на Златибору бројним гостима, али и у Вишеграду. А током пет дана колико је трајао фестивал фолклора у Ужицу, деца из других земаља имала су прилику да науче кораке ужичког кола, за узврат показали су игре и ношњу својих земаља.
“Фестивал је својеврсна про-моција фолклорне баштине народа са различитих подручја и прилика да се размене искуства и стекну нова пријатељства. Зближавање младих људи који поштују традицију и своју и других народа, права је вредност овог фестивала. Ужичани се труде да буду добри домаћини, традиционално гостољубиви и да упознају учеснике фестивала са културно историјским наслеђем.
…
Koмплетан текст у штампаној Слободи
