На суморну 25-годишњицу пада Крајине и етничког чишћења стотина хиљада Срба од стране хрватске војске и полиције, питање националне стратегије српске нације, на прагу треће деценије 21. века, намеће се као кључна тема.
Стратегија представља оквир и предуслов одговарајућег односа према свим другим питањима и изазовима, од очувања тапије на Косово и Метохију и јачања Републике Српске до озбиљнијег промишљања „европског пута“ саме Србије и биолошког очувања нације на обе стране Дрине.
Узалудно је траћење времена на потрагу за значењем националног интереса Срба као неке објективне датости. Те датости нема, већ је треба артикулисати. Стога нема ни националне стратегије као начина мишљења и као идеје-водиље деловања водећих институција српског друштва. САНУ је, примера ради, тек бледа сенка себе саме од пре три деценије.
Национални интерес кључни је појам у међуна-родним односима. У Европи, у сродном значењу коришћен је и тер-мин државни разлог. У оба значења, интерес подразумева сагласност доносилаца одлука и елите националне заједнице о циљевима њеног односа са окружењем. Ти односи могу бити политички, војни, економски, итд, али природа консенсуса је у принципу неспорна: циљ је јачање моћи, благостања, културне кохезије и безбедности државне заједнице чији је носилац истоимени народ.
Природа тог консенсуса у принципу остаје неспорна чак и онда када су припадници елите подељени наизглед непремостивим политичким и клановским баријерама. Пона-шање хрватских, муслиманских или албанских носилаца моћи у односу на Србе јасно указује на постојање консензуса о стратешким циљевима. Могуће су разлике на интерном плану, па чак и лична нетрпељивост политичких актера, али у односу на стратешко питање односа према Србима – стварних разлика нема.
Са друге стране, одсуство таквог консенсуса у српском политичком бићу траје већ дуже од једног века. Камен-међаш је 1. децембар 1918. У претходном периоду обновљене српске државности 1804–1918. вучени су и погрешни потези (нпр. рат против Бугара у који је непотребно ушао краљ Милан), али постојао је консензус о суштинским интересима српске нације чак и међу присталицама супарничких династија.
Стварањем Југославије, међутим, Срби су постали једине жртве сопствене кратковидости. Одрицањем од сопственог националног пројекта, омогућили су неслућено успешно остварење пројеката и интереса свих околних народа, а хомогенизацију Хрвата пре свега. Уједињењем су Срби престали да буду субјекти сопствене историје а постали су објекти туђих интереса. То се стање у знатној мери наставља и данас.
Превасходни национални интерес Срба данас јесте да се духовно, морално и демографски опораве и територијално поврате од удараца које су преживели током 110 година. Управо тим редоследом… Када наступи битна промена геополитичких односа, што следи и скорије него што мислимо, тај тренутак треба да се поклопи са опоравком расточеног бића српске нације, са обновом свести о себи и о интересима који су легитимни и оствариви.
Ова два империјална про-јекта – европски-мондија-листички и амерички, хеге-монистички – само су наизглед супротстављени. И европски мултилатералисти и вашингтонски хегемонисти деле исту ненаклоност према традиционалним, спонтано наста-јућим друштвима и културама. Међутим, зенит америчке моћи је прошао. Са друге стране Атлантика, ЕУ је прерасла у механизам за наметање идеолошких норми самоуништења Европе и налази се у стању латентне и структурно нерешиве кризе.
За жаљење је недовољна спремност носилаца власти у Србији да те две чињенице трезвено спознају и да сходно њима прилагоде своју велику стратегију, у складу са државним и националним интересима. Србима стога прети двострука опасност.
Прети им даље сужавање матичне територије, што амбициозни непријатељи (Албанци пре свега) уосталом отворено износе као свој стратешки циљ. Прети им истовремени захтев даљег приклањања културним обрасцима западне декаденције – од прихватања још незнаног броја миграната, до одрицања од традиционалних моралних норми и саучесништва у подривању темеља сопственог друштва, породице пре свега.
Притом идеолошка мотивација спољних душебрижника у Бриселу и Вашингтону није у тобожњој афирмацији разноликости и толеранције, нити у «заштити људских права»… а понајмање у промовисању стабилности и миру на Балкану. Њихов циљ је трајно преваспитавање Србије, сходно идеолошким стандардима постхришћанског Запада који је на путу демографског и културног суицида.
Да би Србија бројним изазовима успешно одговорила, њен останак ван НАТО савеза, али и ван Европске Уније, представља битан предуслов. Бити ван домашаја Брисела – било као седишта северноатланске алијансе, или као престонице олигархијске анти-Европе – уз ширење спољнополитичких опција и успостављање што тешњих веза са противницима глобалног хегемонизма свих боја, није само по себи довољна гаранција опстанка Срба и Србије; али свакако јесте услов њиховог опстанка.
…
Комплетна чланак у штампаној Слободи
