Академик Радомир Смиљанић, на промоцији књига Момира Крсмановића у Храму Светог Саве у Београду, изрекао је оцену да „у страхотној историји страдалништва Срба, постоје три најзначајнија српска писца која су свеобухватно и непосредно исписивала романескно-историјска факта овог страдања“ и да је, уз Иву Андрића, нобеловаца (који је писао о периоду турске окупације и репресије), Добрицу Ћосића (који се у својим делима овом темом бавио нарочито за период Првог светског рата), у том друштву и књижевник Момир Крсмановић (и то за период Другог светског рата, поратни период и страдања Срба у ратовима деведесетих година прошлог века).
А ко је Момир Крсмановић?
Прошлог месеца срели смо се у Матарушкој Бањи, где је после 82 године дошао да обиђе Дом за децу избеглице у којем је, током туробних, ратних дана 1942. године био смештен са млађим братом. Рођен је, званично, у децембру 1933, али заправо је на свет дошао у пролеће 1932. године. У матичним књигама „подмладили“ су га да би после Другог светског рата имао право да настави школовање.
Написао је више од 20 књига о времену страдања Срба. Писао је о ономе што га је прогањало деценијама.
„Све што сам доживео и видео као дечак од девет година и сазнао, оних ратних дана и касније, претворило се у неизлечиву отворену рану. Годинама сам бележио сећања, прикупљао и проверавао податке. Моје родно село су Бурсићи код Вишеграда, у подножју планине Сјемећ. Отац Миливоје био рабаџија. Воловима је вукао балване са планине на Дрину и издржавао шесточлану породицу. Сиромаштво је било тешко, али није болело. Некако смо се мирили.. Страхоте почињу с ратом…”, присећа се Момир
У јесен 1941. године и у том крају кренули су прогони, затирања читавих породица… Момирову мајку Јоку и петогодишњег брата Радомира заклале су усташе, заједно са стотинама људи у српским збеговима. Тај покољ, запамтио је, догодио се 3. октобра 1941. године у Клисури испод Сјемећа (Подриње). Осим њих, страдало је и много Момирових рођака. Његов отац остао је жив, заједно са још 40 мештана који су бранили село од усташа, али су у тој борби потиснути. Непосредно пре покоља Момир је, стицајем околности, побегао у брда изнад села. Био је заједно са старијим комшијом, младићем који му је рекао да се морају раздвојити, јер Момир није довољно хитар. Када се утучени Момир после масакра вратио у село, затекао је мртве брата и мајку, а тугу је ублажила само чињеница да је шестогодишњи брат Милорад преживео дивљање усташа, шћућурен испод неке поњаве.
„Вапаји, преклињања, јауци постали су део мог крвотока. Збег, логори, дом за децу избеглице у Матарушкој Бањи, занат у Борском руднику, посао машинбравара у предузећу „Иво Лола Рибар“ у Београду. И ови записи, као проклетство рата који убија дечије снове и гаси светлости. Ништа није вредније од људског у људима и њихове солидарности, ни топлије од узајамне љубави и разумевања“, опомињућа је порука мог саговорника.
„Деца око мртве мајке“
Није као дете Момир могао да буде спреман за страшне слике своје мајке распорене утробе. Прича ми како је од две комшинице које су биле са његовом мајком сазнао да су његовој мами, након рањавања, црева буквално испала из утробе. Била је у несвести у подруму неке планинске куће у коју су усташе затвориле жене и децу, а пробудила се кад су кољачи су већ били отишли. Веровали су да клање нико од жртава није преживео.
– Једна од те две комшинице ускочила је у сандук са брашном, а друга је, иако и сама рањена, затрпана лешевима других жена успела да превари усташе да више не даје знаке живота. Од њих сам сазнао како су изгледали последњи сати моје сироте мајке која је, када се освестила, својим рукама враћала црева у стомак. Молила је једну од њих да јој стомак зашију. Нису смеле, плашиле су се да је још више не повреде, па је затражила иглу и сама почела да шије сопствену кожу! Успела је, али кад је стомак отекао још више – конци су попуцали и није јој више било спаса – прича Момир.
Следеће страшне слике у Момировим тешким сећањима су из марта 1942. године, када се под налетом офанзиве Црне легије Јуре Францетића поново нашао у српским збеговима на Дрини у Подрињу са оцем Миливојем и преживелим братом.
У збегу је било око 10.000 Срба. Отац Миливоје добио је дозволу од Немаца, јер дечаци нису имали мајку, да се са њима укрца на теретни воз који их је одвео у логор Сајмиште. Брат и Момир после тога стигли су у Дом за децу у Матарушкој Бањи кроз који је прошло 3,445 деце избеглица. Домове је основала Влада генерала Милана Недића. Од глади или болести, умрло је педесет шесторо деце. Почивају испод споменика (рад архитекте Спасоја Крунића) који, у селу Конарево (у близини Матарушке Бање) симболизује кров куће коју су током Другог светског рата изгубила. Деца, од предшколског узраста до 14 година, у домовима у Матарушкој Бањи су дочекивана, удомљавана, храњена, лечена, од 3. јуна 1942. до 29. новембра 1944. године. Било их је из готово свих крајева тадашње Југославије, а најбројнија су била деца из Босне и Херцеговине, Хрватске (са територије НДХ), али и из Црне Горе, Словеније, Македоније, Војводине. Свима је заједничко било то да им је, пре доласка у дом, детињство било прекинуто на најсуровије начине: губитком дома, страдањем једног или оба родитеља и одвајањем од већине или свих чланова породице.
Момир је непогрешиво, после 82 године, препознао зграду у којој је био смештен. Брат Милорад био је у другој згради, али Момир ће и њу лако препознати, јер се живо сећао догађаја када је, док је био код брата у соби, у зграду улетела усплахирена васпитачица. Момир је једини био од старије деце, па се обратила њему и рекла:
– Јури ме пијани Немац са пиштољем, хоће да ме убије! Молим те, реци му да сам изашла на друга врата, рекла је и улетела у један дечји кревет покривши се преко главе – присећа се Момир.
Убрзо за њом улетео је тај „домаћи Шваба“, очигледно фолксдојчер из Баната а Момир га је, послушавши васпитачицу, погрешно усмерио. И данас је уверен да јој је спасио живот, зато што се случајно задесио ту, јер девојка не би мога да објасни млађој деци каква јој опасност од тог човека прети.
Прва прича коју је Момир објавио звала се „Деца око мртве мајке“. Било је то у листу „Омладина Југославије“. Он је данас потпредседник управног одбора Академије „Иво Андрић“, члан Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Републике Српске. Пензионисан је и живи у београдској општини Железник.
Први део Миомировог романа „Тече крвава Дрина“ објављен је тек 1983. године, иако га је написао скоро 20 година раније. Штампање романа је финансирало девет стотина запослених предузећа „Бора Кечић“ у Железнику, у којем је Момир Крсмановић у то време био запослен. За роман је материјал сакупљао деценијама, базирајући га на чињеницама, аутентичним личностима и сведочењима преживелих.
И кад је 1983. године коначно објављен, роман Тече крвава Дрина је, због теме злочина над Србима током Другог светског рата узбуркао јавности тадашње Југославије. Третиран је као „атак на братство и јединство“, а у Београду је, чак, основана и комисија за „случај Крсмановић“.
Са најновијим, трећим делом, роман Тече крвава Дрина који је Крсмановић посветио „својој мајци Јоки и свим мајкама света да не дозволе да се икада више нешто слично догоди“, ово дело доживело је своје тринаесто издање. За књигу Крсмановић тражи издавача који би књигу објавио на енглеском језику.
Крсмановић је 1992. године објавио је први део трилогије Крваве руке ислама, који је преведен и на енглески језик. Роман је написан у манастиру Велика Ремета на Фрушкој гори. Ова трилогија је употпуњена романима Трагови мртве браће и Клетва мртве браће.
Роман И бог је заплакао над Босном, у коме описује страдања српског народа у Босни 1992-1994, објавио је 1994. године, а за његово писање користио је 120 аудио-касета које садрже сведочења о страдању Срба на простору од Брчког до Невесиња.
– Ми ћемо сигурно изненадити европске владе научивши их нешто, а то је да злочини остају злочини; да ни владама, као ни обичним појединцима није дозвољено да буду убице, да све што се у Европи ради, сама Европа ради, и да се према свакој дивљачкој влади, ако постоји, мора поступати као према дивљој звери; показаћемо да се у овом тренутку, сасвим близу нас, готово на наше очи, врше покољи, пали, пљачка, истребљује – каже Момир Крсмановић.
Како сам упознао великог Иву Андрића
„Причу „Визија”, којој сам касније изменио наслов Туговање», однео сам 1950. године са још осам кратких прича Иви Андрићу У Удружење књижевника… Пришао сам му и рекао да сам из Вишеграда, те да сам донео неколико кратких прича да их прочита. Гледао ме је право у очи. Питао ме како се зовем и из ког сам села код Вишеграда.
– Родом сам из Бурсића, од породице Крсмановића. Име ми је Момир – одговорио сам. Видео је да сам узбуђен, да ми рука којом држим приповетке подрхтава.
– Дај ми то да видим — изговорио је. Пружио сам му приче, стојећи укочен пред њим. Прочитао је наслове, прегледао количину страна и рекао ми:
– Дођи за петнаест дана. Рећи ћу ти своје мишљење.
После петнаестак дана дошао сам у Удружење. Извадио је из фиоке моје приче.
– Седи – рекао ми је, показујући руком на сто око кога су биле поређане столице.
Приче је ставио преда ме, а једну издвојену задржао је у руци.
– Због ове приче, „Визија», посаветоваћу те, иначе, ја не волим да помажем младима. Гледао је зид на којем се налазила уметничка слика. На њој je на левој страни била насликана кућа, десно иза куће зелена ливада, а иза ње жито са зрелим класјем. У доњем делу, испод њиве и куће, текла je речица над коју се са обале наднело неколико разгранатих стабала са зеленим лишћем.
– Видиш, ова твоја прича је само ова кућица, Када будеш написао књигу која ће имати целину, као ова слика, онда ћеш постати књижевник. Читај, стално читај, и то само класике. Немој свашта да читаш, да губиш време. Читај само. Носи оловку и папир увек са собом и кад ти нешто дође у мисли, одмах запиши, иначе, то се никада више неће поновити.
Светачка рука Јоке Крсмановић
За крај, из романа Тече крвава Дрина издвајамо причу о дану када је Момир сахранио тело свог оца поред скелета мртве мајке:
„Попустило је намучено срце мога оца. Сахрањујем га, а чујем мајчин зов из планине, да дођем да јој пренесем кости и да је сахраним поред њега. Отишао сам на Клисуру, у вртачу. Са гране јелке поред гроба прхну ластавица, направи круг изнад моје главе, веверица узлете уз стабло, а гавранови на врховима оморика гачу. Бојажљиво притискам ногом ашов, као да ће његов врх да ми повреди мајку. Вилица ми дрхти, срце се узнемирило и учестано говорим Милошу и Момчилу да полако откопавају. Моје опомињање нервира их и препустише мени да сам скидам земљу с мајчиног скелета. Чистим рукама земљу између костију, око лобање, налазим њене плаве косе и плетеницу којом је повезивала сплетене кике, узимам лобању у руке, гледам мајчине репке зубе, приносим њено чело уснама и љубим је. Сузе ми кануше у дупље њених очију, дрхте ми руке и полако спуштам њену лобању у сандук.
Одгурнуо сам рукама земљу са њених ребара, и, одједном Господе Боже, угледах њену леву руку, целу, непромењену, савијену на срце. Подигох је са грудног коша и угледах, бело као снег, платно њене кошуље величине руке коју сам подигао. И платно је испод руке остало непромењено, као да је тек сада отцепљено од нове блузе! Држим мајчину руку, кожа јој се жути, само је мало сасушена, на длану и савијуцима прстију оцртавају се линије, нокти се сијају. Гледам руку сузним очима и приносим је уснама, љубим мајчину руку после тридесет четири године, извађену из земље, сахрањену без сандука између две даске, ту, у планини.. Рука јој мирише на тамјан, удишем тај мир.
Ох, мајчице мила, твоје предивно, мученичко срце у своје окриље и посветило те, сачувало ти руку да јe твој син послије тридесет четири године извади из земље целу, непромењену, да је љуби, да је види твоје цијело село Бурсићи, да ти се народ поклони као светици. Твоја непромењена рука, српска рука, показује ЗОВ цјелокупном човјечанству ове планете за спас од уништења.. Зов твоје руке, сачуване на ТВОМ племенитом срцу, мајко, порука јe свим нацијама и вјерама, да не прекраћују неприродно животе једни другима, да не остављају дјецу без родитеља, родитеље без дјеце, да сва људска бића живе у љубави и слози, без крваве Дрине, Јасеновца, Варшаве, Аушвица Маутхаузена, Стаљинграда, Берлина.. Сахрањујем мајчине кости у гроб поред оца.
Народ прилази сандуку и гледа непромењену руку Јоке Крсмановић, моје мајке. Узимају је једни од других, загледају, крсте се усне им шапућу, призивају Бога и моле се да њена рука чува село од свих будућих зала..
Споменик који сам довезао из Србије, из Косјерића, поставља мајстор изнад глава гробова мог оца, мајке и брата. Сви гледамо у црни, сјајан мермер како је раширио анђеоска крила, као да ће да полете изнад села у планину Сјемећ, натопљену људском крвљу.
