У прошлом броју „Слободе“ донели смо текст о Слави СИКД Његош у Кливланду, а овога пута да се подсетимо и једне значајне личности Друштва и не заборавимо какви су национални дивови били у емиграцији. Аутор +Вујица (1939-2020) био је и уважени члан СНО.
Скромна академија приређена је 1965. године у част и славу два скромна, неразметљива, али врло вредна и заслужна недавно (1964.г) преминула српска јавна радника, Новице Поповића и Михаила Поповића. Ова два човека била су на челу Српског историјског и културног друштва “Његош” седам година и својим радом помогла да Срби у емиграцији, у слободном свету, имају један одличан часопис као што је ГЛАСНИК СИКД “Његош”.
Вујици Аковићу, члану „Његоша“ и СНО у Америци је стављено у дужност да те вечери каже неколико речи о једном од њих, о Новици Поповићу, кога је познавао тридесет година, чије је пријатељство веома ценио, а чији је рад на народном послу са симпатијама пратио, као што су и сви они који су га познавали.
Политичар и национални радник
У почетку сам казао да је покојни Новица био скроман човек. Ова врлина га је красила и издвајала од многих савременика, ужих и ширих земљака његових, који су више говорили о себи него он, а који нису ни издалека дали оно што је он дао.
Новица је рођен у кршу, где орлови свијају своје гнездо, у селу Велици, под самим Чакором, у срезу андријевичком, у Црној Гори, 1886 године. Његово детињство било је мучно и тешко, као што му је био и цео живот тежак и мучан. На граници према Пећи, која је била под Турском, његово село Велика имало је честе и крваве бојеве са руговским Арнаутима, бранећи голе животе, част и образ. Још као дете и ђак основне школе у Велици, Новица види и осећа тежак живот, који ови горштаци, његова породица и остали сељани, имају да воде да би живели у слободи и сачували своја огњишта.
Кад је Новица завршио основну школу у томе малом брдском селу, српски народ изван Србије и Црне Горе био је под влашћу две окрутне велике силе: Аустро-Угарске и Турске. У српским крајевима Турске империје, Старој Србији и Македонији, српски народ је био изложен оштрици бугарске каме и арнаутског ханџара, незаштићени, најчешће гоњени од званичне државне власти, уништаван у маси и прогоњен као звер. У таквим приликама, које су владале у Старој Србији и Македонији, школовао се питомац Краљевине Србије, Новица Поповић, мали горштак из кршне Црне Горе, пун идеала и наде да ће се његов српски народ ускоро ослободити тлачитеља и постати господар на своме прагу.
Новица је свршио четири разреда гимназије у Солуну, где се тада школовала одабрана српска омладина из Старе Србије и Македоније, Црне Горе и Србије, која се спремала да води народ тих земаља после уједињења.
За мало сељанче из црногорског крша, Солун, – са својим пристаништем, Бејас-Кулом, конгломератом од становништва, Олимпом чији се врх бели од снега у даљини, позориштима и циркусима, – престављао је нешто што његова машта није могла ни да замисли.
У српској гимназији у Солуну били су најбољи српски професори, а ђаци су одабирани из познатих националних породица, који су сем тога морали показати успеха у учењу. Та деца су спремана за службу у народу, за рад у српским масама, нарочито у крајевима који су још били под туђином. Отуда је њима посвећена сва пажња да се добро спреме за задатке који су их очекивали кад заврше школу. Код њих је развијан национални дух, распаљивано национално осећање, предавана им српска историја и српски језик више него математика и физика, а поред тога имали су специјалне часове, на којима су учили руковање оружјем.
Такву нижу српску гимназију завршио је Новица Поповић у Солуну.
По завршетку гимназије послат је у српску богословско – учитељску школу у Призрену. Младић је из града Боланог Дојчина отишао у престони град цара Душана. Солун и Призрен били су контрасти: Солун космополитски, медитерански, левантински град, Призрен, пак, брдски, патријахалан, примитивни град, у коме се сукобљавају два национализма, српски и арбанашки.
У доба Новичиног школовања у Призрену, у Старој Србију и Македонији беснела је четничка акција у пуном јеку. Српске чете су имале три непријатеља: бугарске комите, арнаутске качаке и турски низам. Ни качаци ни турски низам нису нападали Бугаре. Из тих година су чувене борбе на Челопеку, Четрцима и Великој Хочи. Ова последња борба је прешла у легенду. Ту су Арнаути примили на бесу чету Војводе Саватија и Лазара Кујунџића, па их потказали Турцима у Призрену, који су их опколили већим снагама и уништили целу чету. Та јуначка борба дала је Иву Војновићу надахнуће за комад “Лазарево Васкрсење”, а Милосаву Јелићу за сјајну песму “Кујунџића Стана”.
Новица и његови другови, учитељи и богослови из Призрена, усхићено су слушали приче о четничким подвизима и борбама и сами се прекаљивали за предстојећу борбу. Њихове генерације су биле уверене да ће скоро доћи време за коначан обрачун са непријатељима српског народа и да ће они у томе великом делу учествовати. Они су осећали мирис барута, слушали дах поробљене раје, која ће се једнога дана дићи као један човек у борби за слободу; они су чули у ваздуху тутањ топова, који је само њихова машта могла да замисли и очекивали нестрпљиво да буду позвани у велику борбу за ослобођење. Ти млади људи су се напајали подвизима Војводе Мицка, Војводе Богдана, Бране, Бабунског, Довезенског, Петка, Глигорија, Саватија, Лазара Кујунџића и толиких других јунака. И онда није чудо што је Новица Поповић, школован и подизан у томе духу, провео најбоље своје године у борби против непријатеља српског народа.
Кад је завршио Призренску богословско – учитељску школу, Новица је постављен за учитеља у Пивским црквицама. Ту је остао свега петнаест дана, јер се није могао навићи на пустињски живот, како сам каже у својој аутобиографији. Младић из ђачке клупе замишљао је живот другачије него што он у ствари јесте. Идеалиста, сусрео се са животном стварношћу, наишао на људе какве раније није познавао и – разочарао се. Напустио је учитељско место у селу и отишао на Цетиње. Није отишао да тражи боље место, бољи положај или бољу плату, отишао је да се прикључи борби за демократију, која је у малој брдској краљевини била започета са једним патриотским али аутократским краљем.
Са једва навршених двадесет година, млади Новица је пао на Цетиње у време када је почела да бесни права партиска борба између праваша, краљевих пријатеља, и клубаша, присталица демократије и пријатеља најтешње сарадње са Краљевином Србијом, која је, после промене на престолу, пошла гигантским кораком напред у свим правцима државног и народног живота. Како је Новица, као већина Срба из Црне Горе, лепо говорио и врло лако се изражавао, то су његову реч радо слушали старији Црногорци, који иначе имају велико поштовање за школоване људе. Новица је имао пријатеља свуда, па су га они препоручили те је посао административни секретар Народне скупштине. На влади су били клубаши, чији је и он био присталица. Али, то није дуго трајало. Краљ Никола је желео да их се ослободи, у чему је, најзад, и успео.
Са падом клубашке владе, Новица је изгубио свој положај у Народној скупштини. Постављен је затим за учитеља у Лијеву Ријеку, где је остао кратко време, па је одатле по молби дошао у своје родно место Велику, што му је био давнашњи сан. То је било 1908 године, у доба такозване “Колашинске афере”, у којој су изгубили главе неколико Новичиних пријатеља.
На крвавој турско – арна-утској граници, Велика је била стално борбено поприште. У њој је Новица био не само учитељ већ још више четовођа. Више се налазио с пушком у руци на терену него што је учитељевао, како сам каже. Та га је борба с Турцима и Арнаутима била просто занела и није му дала мира. У тој борби су му погинули брат Миливоје и стриц Максим, што га је још више раздраживало и гурало у борбу.
То су били крвави дани, тешки и неизвесни кад се омркне а не осване, кад се не зна шта носи дан а шта ноћ, и из тих тешких дана није било лако живу главу изнети. Руговски Арнаути нису давали мира селима на граници, и све са српске стране што је могло пушку носити четовало је, борило се и бранило. Како сам Новица вели: “Ко у оно вријеме, на граници, није у тим борбама учествовао, тај је био презрен као војник, човјек и Србин.”
Ово страшно стање трајало је годинама, а нарочито се погоршавало пред Турски рат, када су и Турци појачали зулум према Србима, који су им били на домаку и све чешће ударали на незаштићену црногорску границу. У то време, косовски и метохиски Арнаути били су у завади са турским властима са којима су и они водили борбе. Младотурци су подгревали турски национализам и гушили арнаутске аспирације, гонили њихове прваке и наметали државну власт, макар како неправедну, тамо где је она, под арнаутским притиском, била ишчезла. У једној потери за косовским и метохиским арнаутским првацима, после неуспелог арнаутског похода на Скопље, Турци су их пребацили преко границе у Црну Гору. Они су се повукли кроз Руговску Клисуру, дочепали се Чакора и спустили у Велику, где је био створен центар за прихват ових бегунаца. Међу овима је био и чувени Иса Бољетинац, познати арнаутски главар из Бољетина, који је тада био познат у целом турском царству.
Учитељ у Велици, Новица Поповић се упознао са Исом Бољетинцем, који је тада сматран за једног од највећих пријатеља Црне Горе и Срба. Цетињска влада је на њега рачунала као на савезника за борбу против Турске, јер је Исо Бољетинац био много препатио од турског прогона. С друге стране, краљ Никола га је био много задужио. Кад је Арнаутима била престала опасност од Турака, вратили су се из Велике својим кућама са богатим даровима краља Николе.
Дошло је лето 1912. Балкански савез је већ био направљен и тражио се само повод па да балкански Хришћани објаве рат Турској. Краљ Никола и његова влада желели су да имају Ису Бољетинца на својој страни у случају сукоба с Турском. Сем тога, желело се сазнати право расположење арнаутског живља, стање турске спреме, број трупа и све друго што је потребно обавештајном одељењу Министарства војног.
На Цетињу су мислили о погодној личности, која би могла пријатељски разговарати са Исом Бољетинцем и видети његов став, а која би, поред тога могла сазнати све што треба да се сазна. Нашло се да је најпогоднија личност за тај задатак млади велички учитељ, Новица Поповић, коме је тада било нешто више од 24 године. Млад, сув, аскетског изгледа благог говора и гласа, са извесним севом у очима, које су га још тада у раној младости кадкад болеле, јер је имао катаракт, – Новица није личио на “изванредног посланика” и “поклисара”, или корпулентног, у срму и злато окићеног црногорског војводу и главара, који, у име краља Црне Горе и Брда, свршава неки важни државни посао у страној земљи. Он је својим скромним изгледом личио на оно што је тада био: на сеоског учитеља, свесног свог задатка, озбиљног у пркос својој младости, одлучног у извршењу налога од своје владе са Цетиња.
Новица није имао дипломатски пасош нити нарочита пуномоћја, нити су му стављена на располагање превозна средства. Он је имао да се пробије кроз непознате терене, опасне и непроходне, да се клони од пута да се не би срео са представницима султанових власти и да ни с ким не говори о свом задатку. Његова су пратња за дивљи Бољетин била два његова ујака, Милован и Јован Симоновићи. Преобучени у арнаутска одела, натуцајући нешто арнаутски, ови чудни дипломати су стигли у Бољетин после великих мука и напора.
Иса Бољетинац није био оно што су на Цетињу веровали и за кога је Сердар Јанко Вукотић једном рекао: “Кад би нам Бог био пријатељ као Иса Бољетинац, ми би са Турском лако рашчистили.” Препредени и сирови Арнаутин био је једино свој пријатељ. Он је заборавио црногорска доброчинства кад је био бегунац испред турског низама. Његове политичке амбиције, амбиције не само барјактара једног фиса, већ сада шефа свег арнаутског живља ван Албаније, биле су јаче од пријатељства према краљу Николи и његовој Црној Гори, од пријатељства према Новици Поповићу или ма ком другом Црногорцу. Он је гледао себе пре као шефа Арнаута, – вођу народа простог и примитивног, али народа, – него што је гледао себе као агента једног страног краља. Он је већ водио преговоре са Цариградом за помирење. Није било природно да он буде савезник Црне Горе и Србије, стога је на вешт начин отклонио Новичине предлоге о сарадњи. Без икакве школе, по природи бистар, лукав и препреден, сељак ишчаурен у народног вођу и војсковођу, – Иса Бољетинац је нагонски осећао да му пријатељство и савез са краљем Николом неће донети корист као што ће му донети верност султану, против кога је био устао и дошао са побуњеним косовским Арнаутима до Скопља, али са којим се трудио сада да се измири.
Новица се тада био разочарао због свог неуспеха код Исе Бољетинца. Но ипак је однео на Цетиње драгоцене податке о животу Срба на Косову и Метохији, о војничком стању и војним припремама у тим покрајинама.
Када је настао Балкански рат, Новица је отишао у добровољце. Није био мобилисан, пошто је био слабог вида те није био оспособљен за службу у војсци. Но, стари четник и четовођа из Велике није могао остати код куће, “код жена”, како се то у народу говорило за оне који нису ма из ког разлога отишли у рат.
Кад је ослобођена Пећ и успостављене грађанске власти, Новица Поповић је постављен за секретара Обласне управе у Пећи, а пред рат 1914 године постављен је за учитеља и управитеља основне школе у Плаву. Кад је рат почео, Новица је био постављен за чиновника Обласне управе Андријевица. Није овај положај примио, јер није хтео да остане ван борбе са непријатељом, у којој је тада учествовало све што је могло пушку носити. Новица се прикључио Величком батаљону црногорске војске и остао стално у борбеној линији до краја.
Новичин брат Стеван био је капетан и командир чете. Новица је прешао код њега у чету и био му од велике помоћи. При одступању кобне 1915, чета Стевана Поповића наиђе у Кастратским Вировима на ђенерала Митра Мартиновића, бив. Председника владе, и Лакића Војводића, који саопште капетану Поповићу да су Аустријанци ушли у Скадар и да не вреди ићи на ту страну. Новица пише да му је то био најстрашнији дан у животу. Вели: “Крв нам се ледила а памет мутила”. Предаја је била неминовна.
Године 1916, по доласку кући у Плав, Новица са братом Стеваном отпочиње тајну акцију за устанак у споразуму са ђенералом Радомиром Вешовићем. Кад су Аустријанци открили Вешовићеву заверу, ухваћен је и Новица. Ухапшен је и спроведен за Подгорицу. Стари курјак, он је познавао све стазе и богазе, па је, на путу између Братоножића и Биоче, успео са једним другом да побегне и да се опет нађе у свом родном крају.
Поново на терену који у прсте познаје, Новица је наставио планове за отпор. Те је планове спремао са неколицином пријатеља, од којих је један поверио и аустриском командиру жандармерије, Томпалском. Овај поаустријанчени Пољак био је велики србождер, који је сутрадан опколио Велику, ухватио Новицу и његове пријатеље, извршио претрес села и нашао сакривено оружје. Цело друштво, са Новицом на челу, бачено је у затвор у Колашину, где су провели четири месеца. Из Колашина је ова, глађу и терором намучена група, спроведена пешке преко Подгорице на Цетиње а одатле у Котор. Ту су укрцани на теретни брод којим су дошли до Ријеке. Са Ријеке су спроведени у т.зв. логор смрти у Нађмеђеру, у Мађарској, за који се, за време аустријске окупације, певало: “Нађмеђеру, сам те Бог убио, у теби сам младост изгубио”.
После ослобођења, Новица је акламацијом изабран од народа за посланика Велике народне скупштине, која је прогласила уједињење са Србијом.
Новица је у својој чинов-ничкој каријери био учитељ, администрати-вни секретар Народне скупштине на Цетињу, члан кварта, секретар Обласне управе, начелник срески и шеф рачуноводства и благајне Народне скупштине у Београду. Учествујући у политици, Новица је био биран за председника општине у Плаву, 1926, за обласног посланика, 1927, за народног посланика 1935 и 1938. У Обласној скупштини био је прво секретар, а потом потпредседник. У Народној скупштини у Београду, Новица је био секретар Скупштине и члан Финансијског одбора.
Као посланик, Новица се истицао својом ненаметљивошћу, скромношћу и вредноћом. Он је неуморно радио за народ свог краја и увек инсистирао да се створе веће комуникационе везе између Србије и Црне Горе. Новица је говорио врло лепо и своје говоре спремао пажљиво. Његови су говори слушани у Скупштини са пажњом, – у једној средини где се слушају само говори великих говорника. Природно обдарен, уз то познавалац народа, његових потреба и тежњи, Новица је говорио садржајно, без фраза, ни суво ни китњасто, тако да га је човек могао звек слушати. Он се није дизао да говори за сваку ситницу, већ само кад је имао нешто стварно да каже. Међу посланицима из Црне Горе, међу којима је било и школованијих људи од њега, Новица се истицао и бивао запажен, што није било лако.
У нашој националној трагедији после 27. марта 1941, Новица је напустио Београд и нашао се понова у својој родној Велици под Чакором. Кад су државне кочнице попуцале, кад је нестало легалне власти, албанска мањина у његовом крају, а потом комунистичке банде, постале су господари ситуације. Новица се нашао у истом положају као пре скоро четрдесет година кад се морао с пушком у руци, бранити од турских и арнаутских упада. Један је од првих био у организовању националног покрета отпора против окупатора и против комуниста у том крају. Био је командант батаљона Величког и Шекуларског, са којим је, и ако већ у одмаклим годинама, учествовао у више борби. Четнички команданти су слушали његове речи и савете и ослањали се на његово мишљење.
Ђенерал Михаиловић је овластио Новицу да успостави везе са албанским првацима и предложи им стварање заједничког фронта против комуниста и окупатора. Војвода Павле Ђуришић га је слао на састанке са Марк Ђонием и Даут Каном, албанским првацима, 1943 и 1944, где је успео да Албанци уклоне своје посаде са наше границе и омогући пропуштање избеглица из беранског и андријевичког среза за Србију да их не би комунисти заробили.
И ако слабог и трошног здравља (имао је у млађим данима акутну плућну болест), Новица је препешачио целу Босну и провукао се кроз пегавац. Учествовао је у битци у Лијевчем Пољу, почетком маја 1945, где је четничка војска, у унакрсној ватри између усташа, Немаца и комуниста, готово сва уништена; био је на превару ухваћен, бачен у логор у Новој Градишки, из кога се чудом спасио и побегао, опет пешке, преко Словеније у Аустрију. У избегличком логору, у Аустрији, није такође нашао мира. Денунциран од народних изрода, он је, са својим синовцем Владимиром и групом избеглица, хапшен и мучен од енглеских логорских власти. Најзад је емигрирао у Америку и у њој нашао мира, али је живео веома скромно.
Кад човек види овај напаћени живот једног човека, који се није одморио од свог детињства до смрти, који је био готово непркидно у смртној опасности, мора се запитати: Како је могао све те опасности проћи и остати жив? После великих катаклизми, ратова и револуција људи се често чуде како су их поједини активни учесници у њима могли преживети. Кад је завршен терор после пада Робеспјера за време Француске Револуције, кад је под Директором свет почео да излази на видело из мишијих рупа, неко је једном познатом револуционару поставио питање: – “Шта сте радили под терором?” – “Преживео сам”, гласио је одговор.
И Новица је, иако у сталној борби, стар и слабог здравља – преживео све борбе са Турцима и Арнаутима, Бугарима, Аустријанцима, Немцима, Италијанима, комунистима…
Новица је у Америци са својим пријатељима развио највећу активност за политички и културни рад у српској емиграцији. Он се види међу оним Србима, који теже да створе у емиграцији један дух слоге, да организују добронамерне и просвећене Србе у једно друштво са циљем да се уређује и издаје један српски политички, културни и историјски часопис. Пријатељи га, при стварању Српског историјског и културног друштва “Његош”, бирају за председника на коме положају остаје седам година, од оснивања друштва до своје смрти.
Као председник “Његоша”, Новица је био беспрекоран и као радник, и као саветник и као пријатељ. Он је обишао готово све српске колоније пропагирајући идеје друштва и прикупљајући чланове за организацију. Он иде и држи предавања, убеђује људе у потребу културног, а не само политичког окупљања и успева да створи пододборе свуда где има Срба који умеју да цене овај национални рад.
Новица је лепо говорио. Благим, ненаметљивим гласом, он је успевао да убеди и оне тврдокорне, које није било лако убедити. Он је знао да постави проблем, да развије тезу и да логичан закључак без гестикулирања, али ипак не монолитно. У својим говорима и написима, он је био интелектуално поштен, није говорио што није био у стању да докаже. Његови чланци и полемике, којих је објавио доста откако је у емиграцији, показују озбиљног писца, увереног да пише смо оно што зна да је истина. Његово јужно наречје одјекује фино и намамљује човека да сваку његову ствар прочита до краја. Његови чланци објављени у Гласнику СИКД “Његош” остаће сигуран извор за доцнијег историчара народне борбе против комуниста у Црној Гори за време Другог светског рата.
Као човек и патриота, Новица Поповић је био одличан Србин. Он никада није помислио да подвоји Србију и Црну Гору, већ их је увек рачунао као једно. Још у раној младости, он је био са оном групом Црногораца који су били за најтешњу сарадњу са Србијом, па је као посланик Велике народне скупштине у Подгорици био међу првима, који су тражили безусловно уједињење са Србијом.
Такав је био Новица Поповић. Слава му!
Послао Вујица АКОВИЋ, Охајо – САД; Издање: СРПСКО ИСТОРИСКО И КУЛТУРНО ДРУШТВО “ЊЕГОШ” – Хамилтон, Онтарио, Канада 1965
