Петар Перица П. Совиљ је рођен 9 јула 1929. године, у селу Кијани-Грачац, где је завршио основну школу. У Другом
светском рату, пред опасношћу од окупатора, усташа и комуниста, отац Петар, који је био командир чете у четницима, га
је повео са собом и дао му пушку у руке. То је било 1. марта 1943, када је Перица имао само 13 година и седам месеци.
Тако се и он нашао у Грачачкој четничкој бригади Првог личког корпуса Динарске четничке дивизије, под командом
прослављеног војводе Момчила Р. Ђујића.
Од онда је Перица прошао све борбе у којима је његова бригада учествовала, од Грачаца,
Жегара, Полаче, Пахова Брда и других, у Далмацији. Повремено је обављао и опасну дужност
курира, носећи поверљиву пошту, често и кроз непријатељске линије, од команде до команде.
Онда су, 6. децембра 1944 године, четници напустили Грачац и Велебит и, под борбом се
повукли према Попини, Србу, Лапцу, преко Коране, Гацке Долине, Жуте Локве, Сушака,
Випавске долине и Горице, у Словенију. Тридесетог априла 1945. године прешли су преко
моста реке Соча. Последњу борбу против комуниста водили су 2. маја 1945, само шест дана
пре завршетка Другог светског рата.
Тада су настале дуге године Перичиног избеглиштва. Петог маја 1945. године четници су у
Палманови разоружани од лажних савезника, Енглеза, да би 6. маја кренули пут
логораЋезена. И Перица је прошао логоре у Ћезени и Еболију, у Игалији, уз сталну опасност
изручења титовцима. Ту је завршио два разреда гимназије, коју су организовали избеглице-
професори. Онда су их пребацили у логоре Мунстер, Гросен-Броде и Хамбург, у Немачкој. У
Оснабрику је завршио енглеску школу и распоређен је на дужност војног полицајца, на
аеродрому у Дизелдорфу.
У Америку је дошао 12. новембра 1949. године и населио се у Хибингу, Минесота. Две године касније, преселио се у
Милвоки, држава Висконсин, где је живело доста његових ратних другова и команданта. Ту се одмах укључио у Месни
одбор Организације српских четника, који су водили ратни командант Ђоко П. Марић и истакнути четнички интелектуалац
Божо Соколовић. У том Одбору провео је многе следеће године, 22 године као секретар, 17 година као председник и пет
година као шеф хумане секције. Као делегат милвошког одбора, учествовао је и на првом Четничком конгресу у
емиграцији, 31. маја 1952. године, у Јужном Чикагу.
У Централној управи Покрета српских четника војводе Момчила Ђујића, био је шеф њене хуманитарне секције. У
Организацији српских четника, којој је на челу био Ђоко Марић, био је прво помоћник секретара, а од 1970. године
секретар Централне управе и члан политичког одбора. Сличне дужности је обављао све до данашњих дана. Заједно са
мајором Младеном Костићем,. ратним ађутантом војводе Илије Бирчанина, и уз помоћ своје супруге Милке, био је
годинама спикер радио часа “Српске вести и мелодије” Цркве “Свети Никола” у Милвокију, преко кога су Срби северног
дела Америке сваке недеље могли да слушају четничке песме и вести.
Тако је Перица Совиљ сав свој живот посветио борби за ослобођење и добро свог Српског народа. Крепког здравља,
дуго је неуморно радио, пратио догађаје у свету и Србији и не пропуштајући ни један црквени сабор или политички
састанак, на коме се трезвено српски, четнички и антикомунистички ради и говори.
Испустивши душу на Крстовдан (27. септембра) 2025.г придружио се својим саборцима у строју за Крст Часни и
Слободу Златну. Сахрањен је после у опела на манастирском гробљу манастира Пресвете Богородице – Нове
Грачанице.
Вјечнаја памјат.
Српска народна одбрана
