Антоније Ђурић: Слобода!
Славко Б. Пановић: Поздравна реч поводом јубилеја
Михаило М. Дучић: Како је све започело
Петар Д. Бубрешко: Сећање члана првог Уредничког одбора „Слободе“
Проф. Др Срђа Трифковић: Првих 50 година „Слободе“
Проф. Др Димитрије Ђорђевић: Србија и демократија, некад и сада
Проф. Др Душан Т. Батаковић: Пола века Слободе
- Преузето из јубиларног броја «Слободе» поводом 50-годишњице оснивања листа, 1. октобар 2002.г
Слобода!
Лист с тим именом и поштанским жигом Чикага као да је добио крила. Окрилаћена СЛОБОДА летела је преко свих мора и свих гора, улазила, без куцања, у српске куће, тајно уношена у поробљену отаџбину, позивала Србе на окуп, упозоравала да је отаџбина у опасности. Постала је миљеник, члан породице, саговорник и покретач акција на корист вере и отачаства.
Пише: Антоније Ђурић
Та мила, та драга, та слатка реч због које су људи гинули у мору властите крви и за којом су Срби чезнули, колико и за хлебом насушним, кроз дуге векове робовања. Њено је име исписано на свим српским ратним заставама: СЛОБОДА ИЛИ СМРТ!
СЛОБОДА, којој посвећујем ове редове, рађала се из грча, из бола, из неодољиве чежње; рађала се у изгнанству, на туђој земљи, у вапају за родном грудом, која је после четворогодишње немачке окупације прешла у вишедеценијски комунистички пакао.
Родила се у Српској народној одбрани.
Имала је и умне и честите и различите очеве, али је имала само једну мајку: ОТАЏБИНУ, за коју су сви њени очеви, сви њени уредници, сви њени песници, сви сарадници били спремни да гину за њену СЛОБОДУ.
Они који су је стварали нису се колебали како да је зову, узеће њено име са српске тробојке, ношене рукама барјактара у свим ослободилачким ратовима.
Заклињали су се њеним именом да ће истрајати у борби све док не буде тријумфовала у отаџбини. И гинули су, али су млади изданци, орни за битку, даље носили заставу с најлепшим именом : СЛОБОДА.
Лист с тим именом и поштанским жигом Чикага као да је добио крила. Окрилаћена СЛОБОДА летела је преко свих мора и свих гора, улазила, без куцања, у српске куће, тајно уношена у поробљену отаџбину, позивала Србе на окуп, упозоравала да је отаџбина у опасности. Постала је миљеник, члан породице, саговорник и покретач акција на корист вере и отачаства.
Хитала је СЛОБОДА, сваке среде, да преплашене осоколи, снене расани, клонуле подигне, обездуховљене обожи.
СЛОБОДА је постала видар рањене српске душе. Али, постаје и огањ, ватра жива, вулкан чија ужарена лава опомиње и пржи непријатеље Српства, а топло греје искрене пријатеље и савезнике.
Умела је СЛОБОДА да загрми проклетством на оне који издадоше завет својих предака, који зарад лагоднијег живота продадоше душу ђаволу и постадоше слуге комунистичког режима.
И данас СЛОБОДА грми са својих стубаца као што је грмела пре пола века.
Почетком педесетих година прошлог века, кад се рађала чикашка СЛОБОДА, Србија је увелико стењала у комунистичком јарму, прошириване су и грађене нове тамнице, а свака приватна кућа са подрумом и решеткама била је затвор за непослушне, за оне који се нису одрицали Бога и своје православне вере. Сви медији, све радио-станице и целокупна штампа били су у служби режима: ко није хтео да служи том режиму био је отуђен и осуђен на сваку врсту оскудице и понижења. Србија је распињана на крст. Али, упркос томе, Србија се одупирала тиранији, њени најбољи синови трунули су по Брозовим казаматима, радије су и смрт прихватали него живљење по цену највећег понижења. Апсане су у то време биле препуне: за првих пет година комунистичке страховладе било је утамничено око четири милиона душа!
СЛОБОДА је била осматрачница са које се пратила трагедија српског народа – њени ступци испуњени су оптужбама комунистичких тирана па се комунистичка сила, преко тајних агената, професионалних убица, сручила на њу и њеног издавача – Српску народну одбрану. Мало људи данас зна да је њен Дом, као стожер српске политичке емиграције, био претворен у буктињу – било је планирано да све у њему изгори : и људи, и њихов отпор комунизму, и њихови писаћи столови, и телефони и сва техника којом се праве новине. Тако је планирала Брозова УДБА, али Бог није дао да изгоре они који су уређивали СЛОБОДУ.
СЛОБОДА није била трн у оку Брозовим агентима и убицама, она је била нож у њиховом срцу. Мислили су: ако оном дугом списку српских емиграната у европским метрополама, побијених с леђа, мучки и кукавички, зверски и крвнички, придодају још једну српску главу, овог пута у Чикагу, да ће и најсрчаније уплашити и ућуткати. Али, не било чију, не било коју главу, него главу најсрчанијег витеза политичке емиграције Драгише Кашиковића. Он им је, као уредник СЛОБОДЕ највише јада задао. Он није носио ни бомбе, ни пиштоље, ни експлозивне направе, он их је осакаћивао речима, он их је убијао истином. Истином коју је објављивао на страницама СЛОБОДЕ. А духовно их је осакаћивао тако што је од Брозових дипломата правио – буздоване!
СЛОБОДА је обојена крвљу Драгише Кашиковића и крвљу деветогодишње Иванке Милошевић: убица се наслађивао убодима сечива у њихова тела. Пао је, пред свитање, најмлађи српски изданак, мала Иванка која је волела и читала СЛОБОДУ, као што је волела и свог поочима.
Пале су две српске главе, али није пала СЛОБОДА – она је, пуна грча и бола, наставила да излази, да обелодањује истину, да се бори за правду, да протестује против насиља, да прати живот српске емиграције, да чува и негује најдрагоценије: православну веру, језик, културу, традицију, патриотска осећања; да материјално помаже свој народ у поробљеној отаџбини. СЛОДОДА не мрзи људе, она мрзи зло у људима, а комунизам је највеће људско зло.
СЛОБОДА је била и остала бич у рукама праведника.
И тако – педесет година!
Иако је дама у зрелим годинама, још је виспрена, борбена, снажна, елегантна, не трпи шминку, не улагује се, не клеца пред земаљском силом, не моли. СЛОБОДА заповеда. Зна да је воле, једва чекају да им у кућу уђе, да их озари, разведри, оснажи, упозори на опасности, да их позове да и даље помажу српској сиротињи у отаџбини, да припомогну обнављање храмова и манастирских светиња, да се одупру свакој сили која угрожава национално и духовно биће српског народа.
СЛОБОДА је и светлост и радост у многим српским кућама расутим на свим континентима. Читаоци јој узвраћају љубав и помажу да дуго траје на радост слободара.
Не заборави, СЛОБОДО, да си никла из непоклека оних који у туђини, далеко од родне груде, наставише битку за слободу отаџбине.
Не заборави оне који су твоје име својом крвљу исписивали. И упамти: ко се данас велича слободама и слободарима а узмиче пред неслободама и тиранима – не чује онај разговетни шапат будућности и у њему страшну опомену да ће се данашњи грехови сутра спирати покајничким сузама.
Поносити се својим прецима а не бити их достојан – чин је вредан само презрења.
Нека те зову како им је драго, нека те мајком зову, нека те сејом зову, нека те драгом зову, али те молим, само те то молим, одазивај се на име: СЛОБОДА.
Срећан Ти педесети рођендан, СЛОБОДО!
Поздравна реч Председника СНО поводом јубилеја “СЛОБОДЕ”
Поводом златног јубилеја, 50-годишњице излажења нашег листа “Слобода”, изражавам дубоку захвалност и признање свима онима који су током свих ових деценија уређивали, сарађивали, помагали и читали нашу данашњу “слављеницу”, која је и својим правим значењем и именом стигла у Отаџбину, на радост својих оснивача који су чезнули да угледају светло праве слободе у некад поробљеној родној груди.
Ово је посебна прилика да се сетимо оних који данашњи велики јубилеј не дочекаше да поделе са нама: оснивачи, уредници, многи чланови уређивачких одбора и сарадници. Свима њима нека је вечно хвала за велику инспирацију коју су уметнули у овај лист и живот целе српске емиграције у Америци и свуда по свету. Они су били ти који су пронели “Слободу” кроз народ који је живео да прочита истину и ослушне мисли водећих људи о лучама надолазеће слободе за српски народ. То је свима било окрепљење и мелем за напаћену српску душу, расејану широм земаљске кугле, остављену да сама спасава себе на светским ветрометинама.
“Слобода” је била и биће део овог српског народа у расејању, са којим ће она поделити још многе акције за утемељење Српства, ма где требало. Од слања добровољаца у Првом св. рату, преко довођења десетина хиљада људи у Америку после Другог св. рата, па до данашње, на шта смо врло поносни, доделе стипендија српским студентима да остану и граде Отаџбину – Српска народна одбрана и њена Слобода увек су биле одушак америчког Српства. И биће још, на многаја љета!
У име Редакционог одбора, свесрдно се захваљујем на помоћи приложницима и читаоцима, а драгим сарадницима желим да здање “Слободе” надограде и распростране како би СЛОБОДА увек била на уснама васколиког Српства.
ЖИВЕЛА СЛОБОДА У СРПСКОМ РОДУ НА МНОГАЈА ЛЕТА!
Славко Б. Пановић
ПРЕ ПЕДЕСЕТ ГОДИНА: КАКО ЈЕ СВЕ ЗАПОЧЕЛО
Проглас српској јавности
Чикаго, Ил. 15. августа 1952. године
Браћо Срби и сестре Српкиње,
Једанаести Конгрес Српске народне одбране у Америци установио је да би СНО могла много успешније обављати своје патриотске и хумане дужности, које је узела на себе, помоћу једног свог листа. Делегати су сматрали да се само преко једног озбиљног и добро уређеног органа могу бранити и америчка демократија и интереси српског народа. Зато је Конгрес донео једногласну одлуку о покретању листа. Централни одбор Српске народне одбране, на првој седници после Конгреса, донео је решење да се одлука Конгреса о покретању листа одмах приведе у дело.
Српска народна одбрана, као слободна и демократска организација Срба у Америци, помагала је свим средствима српску борбу коју је водио српски херој генерал Дража Михаиловић са својим борцима и српским народом. Поред тога, она је помагала сваки ратни напор Америке и њену борбу за слободу света.
Кад је под притиском Совјетског савеза и трагичне одлуке савезника скрхан српски национални отпор, Српска народна одбрана продужила је да брани Дражу Михаиловића и Србе од новог комунистичког поробљавања. Дража Михаиловић није спашен и српски народ је поново заробљен. Тим самим дужности Српска народне одбране нису престале, нити могу престати све док Срби не буду ослобођени и уједињени.
Да би се наш народ ослободио, ми смо дужни уверавати и уверити оне, од којих зависи судбина слободног света, да је комунизам један исти и да у њему неможе бити разлике. Он је свуда диктаторски и тирански, свуда је противу личне слободе и личног достојанства; свуда је за уништење приватне својине, за ропски рад и за бесправље грађана. Он је недељив и свуда подједнако негација и слободе савести и вере. Стога, он се не може помагати.
Само ни комунизам није једини непријатељ српства, Америке, слободе. Њихови непријатељи су сви тоталитарни режими, па ма како се звали; сви остаци нацизма, фашизма и усташтва. Ови последњи, помогнути опскурним силама, спремају, се, кад падне комунизам, да наставе свој крвнички посао и истребе и оно што је остало Срба живих у извесним српским крајевима. Противу остатака ових подивљалих делова тоталитаризма, као год и противу комунизма, СНО је дужна да се бори до краја.
Поред национално политичких дужности, Српска народна одбрана је вршила и мора вршити и друге, хумане и добротворне дужности. Она је довела на хиљаде наших људи из европских логора, сместила их и нашла им посао. Она је послала на стотине хиљада долара, у роби и новцу, по логорима за наше људе. Она их и данас помаже. Овај рад мора се продужити. Поред тога, из несрећне Југославије беже људи да нађу слободу. Ове бегунце, које трпају по логорима, Срби не могу препустити судбини. И о њима СНО мора водити рачуна старати се да им помогне, у колико јој то буде могуће.
Лист којега покреће Српска Народна Одбрана зваће се СЛОБОДА. Овај лист пружаће сваку моралну потпору организацији. А да би је што успешније помогао, он мора бити уређен тако да се недвосмислено види да, бранећи Србе, брани слободу и демократију; да брани амерички начин живота; слободу вероисповести и слободу савести; да увек лично потчини општем; да буде изван партизанства и партија. Једном речју, да буде српски лист, који опште српске и демократске интересе ставља испред свих других; али ни мало не претендујући да браћи својој у Отаџбини даје упутства како ће уредити своју будућу кућу. Срби напољу могу имати своје мишљење о томе, али не могу претендовати да они одлучују о ономе што припада народу на дому. Ми се морамо борити за ослобођење и уједињење свих Срба.
Циљ листа у емиграцији неће бити да распирује кавге, већ да окупља родољубиве Србе. Лист ће мерити све ствари са високог српског и америчког гледишта. Он ће помагати све националне, просветне, добротворне, верске и хумане српске установе, које исповедају демократска начела и бране слободу људског достојанства од свих диктатура, па ма какву боју 8 назив оне имале.
Да би овакав лист могао постати, потребна су велика средства и жртве, појединаца и организација. Зато упућујемо овај апел Србима и српским патриотским организацијама, да прилозима, претплатама и сарадњом помогну лист “Слободу”. Надамо се да ће Срби свуда где год се налазе, било на овоме континенту, било даље, схватити наше добре намере и помоћи да се створи до сада најбољи српски лист у иностранству.
СРБИ НА ОКУП!
ЦЕНТРАЛНИ ОДБОР СРПСКЕ
НАРОДНЕ ОДБРАНЕ У АМЕРИЦИ
МИХАИЛО М. ДУЧИЋ,
претседник
Потпретседници
Илија Гашић Милан Обрадовић
Петар Кокотовић Недељко Плећаш
Данило Ковачевић Глишо Рапаић
Лука М. Пејовић, тајник
Миленко Живановић, благајник
Чланови
Милутин Аранђеловић Божо Милојевић
Чедо Грахам Јанко Мрмић
Богдан Драгишић Милан Мудринић
Станко Драгосављевић Стево Орлић
Ђорђе Жужић о. Душан Поповић
Бошко Јанковић Коста Радосављевић
Јован Контић Миленко Трипковић
Анђелко Мандушић Милан Цветичанин
СЕЋАЊА ЧЛАНА ПРВОГ УРЕЂИВАЧКОГ ОДБОРА ”СЛОБОДЕ” 1952. ГОДИНЕ
У Први Уређивачки Одбор изабрани су угледни сарадници, стручни и родољубиви, дорасли деликатној мисији, удостојени представници америчког и старокрајског Српства • СЛОБОДА је соколила, крилатила Србе са обе стране Океана Пише: Петар Д. Бубрешко “Ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинитог.” Оснивање Слободе пре пола века било је историјско прегалаштво Срба Американаца и старокрајских устаника. Након ратне ломњаве и неизбежне пометње, осетила се прека потреба да се покрене орган Српске народне одбране у Америци, како би се организација идеолошки оснажила, обзнанила. И да би ослободилачке напоре прожела, ускладила. Година 1952. била је погодна да се тај подвиг оствари после Свесрпског Конгреса у Чикагу о Видовдану 1947. године, када је изабрано Српско Народно Представништво историјског значаја. Тада се осетила извесна политичка кристализација у нашим заједницама са обе стране Океана. Такође и јачање Одбране приливом огромне борбене снаге усељавањем Срба из европских логора. Политички и културно, увидело се да би гласник допринео утицају установе на светском плану. Изабрани су угледни сарадници, стручни и родољубиви, дорасли деликатној мисији, удостојени представници америчког и старокрајског Српства у грчу. Слобода је тада искрсла као “буктиња с којом се збори кроз тмине”. Непосредно после рата, више него икада раније, чезнуло се за слободом, осакаћеном у ратном вихору. Искорењење насиља било је споро, мучно под отежаним околностима, економским, политичким и културним. Требало је дубоко заорати на травној њиви, како би се троскот искоренио. У том стремљењу успело се завидно, јер су на окупу били људи, који су оличавали двојни патриотизам. Борци који су се у предратним и ратним деценијама оснажили, духовно прибрали у опречним срединама. И стекли драгоцена многострука искуства, која су их оспособила да се лате деликатне уредничке улоге. СЛОБОДА је соколила, крилатила Србе са обе стране Океана и другде. Разбијала кобне заблуде, подло сковане у кукавичлуку. Притицала побратимски у помоћ страдалницима при уживљавању у вулканско тло након јадовлука и чамотиње у збеговима. Све живље оживљавала давнашњу витешку прошлост, четнички и заробљенички удео у домовинском прегнућу. СЛОБОДА је доприносила повезивању ослободилачких трзаја, формулисању демократских протеста и захтева да се тиранија презре и искрчи. Била је убојито оружје против султанске хегемоније, којој је зликовачки било стало да Стари Крај духовно очерупа. Срећом, све се збило да би се стигло, где се смело наумило. Отуда је утицај СЛОБОДЕ израстао, мелемно деловао на родољубе обострано. СЛОБОДА је зрачила, обавештавала, оружала, оплемењивала, што и данас чини.
ЈОВАН ЂОНОВИЋ
Из ока му је зрачило искуство, а из речи избијала мудрост. Не она књишка, сувопарна, напаљеткована као привела јагода у обраном винограду. Већ наједрала на коренитој, грозданој лози. И једно и друго благо Ђоновић је набрао на свом каменитом друму куда га је судбина провела. Од ране младости до смираја био је учесник у историјским догађајима у земљи и на страни. И то увек у улози неимара, никада плитког посматрача и шићарџије.
У друштву Јована Ђоновића човек се осећао лагодно. Био је увиђаван, одмерен и смеран, уметник у измени мисли и изливу осећања. Никога није оптерећивао обимним знањем, али свак је знао да разговара са мисаоним човеком стваралачког духа. Осећало се да је саговорник извајао свој живот у разнородним поднебљима, која су оплодила његову душу и затрла урођену људску ускогрудост у заметку.
Борба за уједињење Црне Горе и Србије био је његов животни идеал. Све своје младалачке снаге залагао је за остварење тога далековидог државотворног сна. Никада није презао ни од погибељних тегоба, које би се на том путу испречиле.
Чињеница да је у раној младости делегиран 1912. године да у Америци организује добровољце у Балканском рату, у присној сарадњи са угледним америчким Србином Јовом Радановићем, оцем моје Лепосаве, убедљиво доказује до које је мере углед Јована Ђоновића, као патриотског гласника, дорастао у престоничком круговима на почетку јавног рада.
У међувремену између два светска рата, у Београду, Ђоновић је деценијама предњачио као народни посланик, адвокат, даровит писац, плодан новинар, учесник у толиким видовима културног живота престонице.
Чим је рат избио, ступио је у борачке редове Драже Михаиловића. У емиграцији, Југословенска Влада у Лондону наименовала га је за посланика у штабу ђенерала Де Гола на Блиском Истоку. У Каиру и другде обављао је деликатне дипломатске мисије након успоставе радио везе са Дражином Врховном командом. И енергично се супростављао савезничким политичким скретањима и заблудама. Тај контакт одржавао је годинама. Телеграми, одаслани и примљени, драгоцени су документи за проучавање тадашњих догађаја. Ради бољег увида у ситуацију у земљи, Ђоновић је упутио падобраном и неколико стручних извиђача у слободне српске планине.
КОНСТАНТИН ФОТИЋ
Професионалан, даровит дипломата, Фотић је био Амбасадор Југославије у Вашингтону 1935-1944 године.. Ауторитативан и интелигентан, успевао је да продире у америчке званичне кругове. И да, за време комунистичке владавине у Југославији, оцрњује тиранију. Али, уврежене заблуде о прихватљивом виду комунизма услед тобожњег раскида са Москвом – тоталитарног, перфидног маневра – онемогућавале су његове интервенције.
Та вештачка брана није зауставила Фотића у старању за родни крај. Завидно енергичан, био је импресиван у заузимањима која је зналачки формулисао у својој документованој студији. Даровит говорник наступао је учестано на видовданским конгресима и важнијим зборовањима широм Америке и Канаде.
Стално се борио за ојађени завичај као аналиста у америчкој штампи, која је уважавала његове погледе.
Као члан Српског Народног Представништва, и председник
Српског Националног Одбора уживао је углед домаћина у српској и америчкој средини. Улагао је напоре да се Српска Народна Одбрана, Епархија и Савез уједине у ослободилачким стремљењима. Сматрао је да је окуп Срба спасоносан по Стари Крај. Оштро је нападао разбијаче српске слоге и кукавне средоње, подлаце. Путовао је учестано, далеке стазе нису га замарале. Напротив, даљине су га освежавале, соколиле. Омогућавале му присност са борцима полетним.
Класичним стилом и наједралим садржајем, Фотићеви уводници у СЛОБОДИ придавали су листу политички значај. И осветљавали замрачене углове званичне политике, која је из наивности или кукавичлука заћорила. У сарадњи био је неуморан. Ретко је СЛОБОДА штампана без његове умне речи. Очински је пратио израст листа и бринуо се за активност Одбране у појединостима. Радознао, није презао од дугих, скупих, телефонских разбистравања… Изданак традиционалне србијанске породице, удостојио се предака, Отачаства. Написао је познату књигу “THE WAR WE LOST’ Yugoslavia’s Tragedy and the Failure of the West.
НЕДЕЉКО ПЛЕЋАШ
Млад, полетан, Личанин, авијатички официр, ступио је без оклевања у борбене националне одреде при избијању рата.
Склештен, убрзо је избегао на Блиски Исток, где су се родољуби окупљали за одмазду. Државник Јован Ђоновић. Дражин представник, посланик у штабу ђенерала Де Гола, одаслао је Плећаша падобраном у завичај са саборцем Јованом Трбојевићем. Лет у горде планине био је неописиво опасан. Изискивао је чврсту петљу и хајдучку нарав курира. И једно и друго својство Плећашу је било својствено. Отуда је подвиг извршен успешно. Падобранци су провели неколико месеци на угроженом терену. Померали су се од једног до другог равногорског одреда. Стратешки прикупљали обавештајне податке, које су радиом достављали команданту.
При повратку на Исток наставио је борбу користећи драгоцено стечено искуство на трновитом терену. Тада, као и раније, Плећаш је убедљиво посведочио своју отаџбинску приврженост и урођену животност. Касније у Чикагу био је на бранику Српства као члан Српског Народног Представништва, изабраног 1947. године о Видовдану. И што је похвално, започео студије на Универзитету где је стекао титулу инжењера. Након академског успеха на Техничком Факултету срећно се задомио са Олгом (Љусом) дивном кћерком угледног београдског адвоката Васића. Изнурен ратним тегобама, рано је преминуо, окончао плодан живот.
Чланци Плећашеви у СЛОБОДИ, осенчени ратним прегалаштвом, били су запажени по обиљу утисака из Отаџбине и оригиналности стила смелог падобранца. Обиловали су изворским подацима о герилском ратовању, замкама непријатеља, о стању у земљи у шкрипцу и о млазу родољубља равногорских устаника.
БОЖИДАР ПУРИЋ
Негде уочи рата, пре добро пола века, др Божидар Пурић, посланик Југославије у Паризу, приредио је пријем у част “Обилића”, хора београдског Универзитета. Тога дана славна певачка дружина одушевила је “град светлости” својом уметничком интерпретацијом одабраног програма. Речено је тада у једном угледном листу да Марсељеза није никада била боље отпевана. Успех концерта одјекнуо је у јавности уз најпохвалније коментаре о омладинцима и диригенту Ловру Матачићу, директору престоничке Опере. После триумфа банкет код Пурића био је заслужен и веома успео. Била је то награда певачима и пажња према скупу париске уметничке и универзитетске елите.
Не би се претерало када би се рекло да југословенско посланство није никада доживело веселију ноћ. Стотинак београдских девојака и младића галванизирало је дипломатски дом. Тој младалачкој раздраганости, поред наше универзитетске омладине, понајвише је допринео ондашњи посланик Божидар Пурић. Није било кола у које није момачки заскочио, ни распеване групе којој се није придружио. Просторије су се тресле, одјекивале од попевке, грозданог смеха и брзоплетог ритмичког покрета. Уз све то незаборавно усхићење доживео сам радост при изненадном сусрету са Др. Миодрагом Ибровцем, шефом катедре француске књижевности на Универзитету у Београду. И писцем докторске тезе, посвећене Парнасовцу Jose-Maria de Heredia, која се у књижевним круговима сматра ненадмашним ремек – делом по документацији и утанчаности естетске анализе.
Било би тешко присетити се човека Пурићева кова са толиким значајним звањима: песник, књижевни критичар, новинар, уредник Америчког Србобрана у Питсбургу, првак Радикалне странке, министар и председник југословенске Владе у Лондону, егзекутивни секретар Српске народне одбране у Америци и члан Српског народног представништва. Уз све то: зет Николе Пашића, што указује на изузетан углед човека који се удостојио историјске породице. Поред свега наведеног, што заиста задивљује, он је целог живота био веома скроман, духовит, човечно приступачан и поред учесталих тегоба у предпотопски окрутном времену. Утисци Пурићеве посете 1958. године нашем срећно утемељеном дому у Окланду у Калифорнији, очувани су у сећању носталгично запечаћени. У политичким бурама, при невиђеном прелому историје у ратним годинама, он је увек био доследан и непоколебљив, као и његов сарадник, умни Др. Милан Гавриловић, док се за извесне политичаре тога времена у Лондону то не би могло рећи. При осврту на Пурићев живот, из птичјег лета, види се да је његова битка кнежевски извојевана. И верује се да ће она моћно соколити српска поколења на судбинском друму у будућности.
Приврженост Дражи Михаиловићу његовог следбеника сажето, песнички је изражена у апологији:
У младости један од осветника Косова, биће то и у смрти. Није чуо “гласове” као Орлеанка, али је он сам био глас и одјек косовски, кандило које ће као пламен запалити попало лишће Шумадије, као и све српске земље. Јер Србија, мада од животне стварности издељана, имађаше свега једно чудо и једну неодољиву и страшну мистику: косовску и националну, коју издиже до религије.
Божидар Пурић, многоструко талентован, песник сушаствено, красио је СЛОБОДУ интелектуалним и емоционалним узлетима у стиху и прози обимно.
ЛУКА ПЕЈОВИЋ
Типичан омладинац Црне Горе, досељеник се одмах уживео у америчко-српску средину. Наследно склон родољубивој делатности, убрзо је допро до завидног положаја у Српској народној одбрани, до егзекутивног секретаријата. Његов нагли успон својски су подржавали организовани саборци. На одговорном месту Пејовић је дејствовао успешно захваљујући бистрини и урођеној енергији. Активност организације се стално гранала у протицању времена и променљивим условима. Бивала је борбенија, политички зрелија, просветно снажнија. Увек у двојном патриотском прегнућу: америчко-српском и старокрајском. Захваљујући полетном трудбенику месни одбори су изницали, релифна активност јачала, везе са Старим Крајем множиле. Оживљавала се српска славна прошлост, сарадња са званичним америчким круговима продубљавала се смишљеније. Значајан је Пејовићев однос према Јовану Дучићу, омогућен посредством Михаила Дучића, председника организације. Био је један од бројних пријатеља, обожавалаца, генијалног песника, духовног утемељача Српске народне одбране. Најзначајнији подухват Пејовића био је усељавање дванаестак хиљада Срба из европских логора. Српска народна одбрана предузела је ту хуману и патриотску акцију у сарадњи са Church Nјorld Service и уз помоћ Епархије и Савеза. У Њујорку је страдалнике побратимски дочекивао Милан Обрадовић, неимар Одбране. У Чикагу Лука Пејовић је збрињавао досељенике уз помоћ месних одбора и Митра Булатовића, сарадника. Захваљујући тој човечној подршци прегаоци су се снашли у Новом Свету, презрели тиранију и одолели завичајној чежњи. У одмаклим годинама, умировљен, Пејовић је покренуо лист “Српско Јединство”, у коме је стајао на бранику Српства. Његови доприноси СЛОБОДИ у својству члана Редакционог Одбора били су одјек дугогодишњег искуства на америчком тлу и у послератним кризама. Обимни у локалној боји, моћни у отаџбинском аманету.
ПЕТАР КОКОТОВИЋ
У својим Говорима и Чланцима негде је Цвијић рекао да мало кога паланачки млин не премеље, ако на себе не навуче вучју кожу, па био и јагњеће нарави. Петру Кокотовићу није требало да наступа као курјак. Његова племенита природа била је непробојан штит против малограђанске учмалости, смутње и политиканства. У људском раду страсти лако плану, понекада се разорно разбукте. Тако, повремено личне размирице поремете прибраност. Разуларене амбиције тада букну, подрију сабраност, закуже средину. На данашњој ветрометини где се људи ковитлају као сламке, ретко се сретао човек његових урођених својстава. Доброта и ведрина, складно испреплетене, одликовале су Петра Кокотовића у завидној мери. Као председник Месног одбора у Чикагу, био је члан Централног и Извршног одбора. Годинама сам осматрао његов осмех без трунке злобног пренемагања, слушао оптимистички поклик при поздраву: Јеси ли га видео! У превирању и сазревању мисли, лишен ускогрудости, злобе и окамењених погледа на проблеме, Петар Кокотовић је увек био утицајан посредник и мудар саветодавац. У његовом ставу никада није било колебљивости, напраситости, ћудљивости, нити препамети која се, како народ каже, своди на непамет. Све се заснивало искључиво на здравом разуму и демократском увиду у поједине случајеве живота у сталном кључању. Он никада није био јахач на огради, како би се у Америци рекло за превртљивца, нити јадо са седам застава у џепу, како би наши Дубровчани окарактерисали преливоду, средоњу. Његов олимпијски мир омогућавао је да се ускогрудост и грозничавост затру у зачетку. И да се крене напред у раду, тренутно засталом услед људских слабости.
ПЕТАР Д. БУБРЕШКО
У животном ковитлацу на два континента, једини преживели члан оснивачког Редакционог Одбора СЛОБОДЕ, поодавно сам забродио у десету деценију, благодаран Богу на Његовом давању… У рату, после своје преломне тридесете године, хајдуковао сам, патио у избеглиштву, хапшен у Требињу, Дубровнику, Лападу, Старој Градишци, паклу на земљи, заробљен у Хрватској – увек избављен захваљујући милости Сведржитеља…
Члан пропагандног дела штаба Ђенерала Михаиловића, командант требињког среза, ратовао сам у Херцеговини, Боки Которској и Источној Босни (Вучјаку и Дрежници ). Учествовао у спасавању дванаесторице оборених америчких авијатичара… На Свесрпском Конгерсу о Видовдану у Чикагу 1947. године изабран за члана Српског Народног Представништва… Страдалник у логорима у Аустрији (Бисофсхофен, Салцбург, Марк Понгау, легендарно национално упориште) и Немачкој (Минхен, сибирски Бад Ајблинг и Ландсхут) до усељења у Америку 1950. године…
У Чикагу хотелски радник (Sherman Hotel), новинар, издавач посмртних дела Јована Дучића у сарадњи са министром Јованом Ђоновићем 1951. године; потом егзекутивни секретар Српске народне одбране, члан Редакционог Одбора СЛОБОДЕ од 1952 до 1957. године.
У Окланду, у Калифорнији, фабрички радник (Cable Company), у Меривилу, у Минесоти, у Нортфилду, професор Француског у Сент Олаф Калиџу, пореклом норвешкој академској установи. У Канади, у Квибеку где је опстанак породици омогућавала моја супруга предавајући енглески у Бизнис Калиџу. На Лавал Универзитету студирао савремени француски роман (Master’s Degree), довршио студије о Јовану Дучићу…У Тексасу, на Тек Универзитету у Лабаку предавао петнасет година… Director of Master’s Degree Thesis: L’ Orientalisme de Lecomte de Lisle; Deudž Heros edžistentialistes: Candide et Meursault; Le theme de solitude dans l’oeuvre de Julien Green; Surrealisme: ses origines et sa contribution audž arts et audž letters de France; member of the Doctoral Committee: Ernesto Sabato as a literary critic. American – Serbian Literature
Мој допринос СЛОБОДИ био би у европском академском искуству, стеченом на студијама у Греноблу у Француским Алпама, нарочито у Паризу, на Сорбони, где сам провео три године као стипендиста Француске Владе након дипломског испита на Универзитету у Београду. И потом понајвише у учешћу у Равногорском Покрету и чемеру европских збегова… Умировљен 1977. године, окућио сам се срећно са својом домаћицом, Спаситељком, Лепосавом, у калифорнијској питомини, патриотски активан уз ваздашњу подршку своје благородне сапутнице.
ВЛАСТА ПЕТКОВИЋ
Угледан београдски новинар одликовао се изузетним својствима у свом знању: бистрином, стручношћу, непристрашношћу и књижевним даром.
У емиграцији је неуморно сарађивао у штампи, учествовао у народном прегнућу одрешито. Због тих завидних особина, стручних и карактерних, Краљ Петар га је наименовао за тутора своме сину Принцу Александру. Годинама је Петковић надзирао и подучавао Краљевог Првенца, који је предњачио у школи и задивљавао својим урођеним способностима.
У то време Српска народна одбрана у Америци припомагала је школовање Принца Александра. Посредник у тој часној акцији био је његов саветник, талентован и неприкосновено поштен, страсно одан своме Питомцу. Узгред речено, Српска народна одбрана је притицала у помоћ нашим студентима на европским универзитетима у послератним годинама.
Петковић нас је стално и подробно обавештавао о штићенику у Швајцарској, чије су врлине биле уочљиве. Тако, овај поборник је, поред бројних родољубивих заслуга, допринео напретку Династије Карађорђевића, што је историјски знаменито.
Члан оснивачког Редакционог Одбора СЛОБОДЕ, Власта Петковић био је плодан сарадник и уман саветодавац, одан Српској народној одбрани занесењачки. И уживљен у ослободилачку борбу америчких Срба, који су се обилићевски понели у добровољачком подухвату у Првом светском рату. Његово обимно политичко искуство било је драгоцен допринос листу при узрасту у домовинском подвигу. И свеж дах са европских страна, где су Срби витешки војевали под косовским крсташем Равне Горе. Учестана Петковићева сарадња у СЛОБОДИ ширила је новинарску тканину листа. Обавештавала нас о збивањима у српским заједницама, где се србовало заносно. Та изаткана идеолошка спона била је моћан подстицај у домовинском залагању.
СТАНКО ДРАГОСАВЉЕВИЋ
Чим је букнуо пожар на Тромеђи, Драгосављевић се одметнуо у хајдуке. Није јалово мудровао као многи јадови. Нити је оклевао у судбоносној одлуци. Злу се одупро свесно, устанички. У Динарској Четничкој Дивизији хероја Момчила Ђујића био је један од најистакнутијих интелектуалаца. Искуство професора и политичка делатност народног посланика придавали су челнику углед и драж. Условљавали његово отаџбинско подвижништво, прометло у неразрешив чвор.
Послератни доживљаји у туђини, Италији и Немачкој, где је у суморним логорима годинама чамио, допринели су његовој зрелости и непресушној енергији. Нешто академско, емигрантско, горштачко зрачило је из његових поступака. И довитљивости у јаду и чемеру, одакле се вешто искобељао. Чврст као камен станац, одолевао је невољама, душманским насртајима и савезничком окорелом равнодушју. Поносио се светосавским наслеђем, које му је прожимало душу Православца.
Просветитељ, народни вођа, заверен и избеглица и ватрен. Равногорац – сва та својства су се слила, ускладила у његовом бићу. И распламсала под окрутним ударима судбе, која га је окрилатила. Обистинило се да нас ништа не охрабљује као голема невоља. Тада изненадно снага навре из петних жила, крши препреке у победном замаху.
Његова улога у СЛОБОДИ, уредничка и сарадничка, била је замашна… Пресађивање животне драме у књижевну баштину било је дирљиво, сугестивно и оригинално. У учестаним чланцима, стилски сажетим, живописним, васкрсавао је прохујале дане, ратне и избегличке, страначке. Увек уз локалну боју и космополитанску сенку. Драгосављевићеве организацијске идеје биле су плодоносне. Припомагале су асимилацији менталитета опречних средина и раздобља, америчких, старокрајских, ратних мирнодопских. У органу Српске народне одбране секирачки је сасецао злобу, а врлине окивао у звезде, суочен са хаотичним стањем у земљи и сумрачном свету, предпотопски колебљиву. Измучен ратним и изгнаничким тегобама, упокојио се у тек поодмаклим годинама, не сагледавши остварење свога животног идеала.
СЛОБОДА И БУДУЋНОСТ СА СЛОБОДОМ:
Првих педесет година Слободе
Слобода после пола века излажења тек прераста у значајно и цењено гласило српске заједнице у расејању, а и у радо цитирани ауторитативни извор у самој Србији, што је здрава основа за предан журналистички аналитички рад и у следећих педесет година.
Пише: Срђа Трифковић
За једну људску установу већ сама чињеница да постоји и да активно делује пола века представља велики успех. Штампа је поготову подложна неумитним законима тржишта и условима борбе за опстанак на њему: доказ се огледа у нестанку читавог низа угледних и познатих листова са америчке медијске сцене током протеклих деценија. Утолико је већи успех Слободе што на прагу овог јубилеја она има пред собом будућност. Слобода после пола века излажења тек прераста у значајно и цењено гласило српске заједнице у расејању, а и у радо цитирани ауторитативни извор у самој Србији, што је здрава основа за предан журналистички аналитички рад и у следећих педесет година. Додуше, пола века није ни трен са становишта вечности — али је читава вечност са становишта наших кратких живота. Пре пола века Јосиф Висарионович Стаљин још је био међу живима, Јосип Броз није био ни на четвртини своје 35-годишње страховладе, корејски рат још није био окончан, а Труман се тек спремао да Белу Кућу уступи Ајзенхауеру. Берлински зид још није био ни изграђен, да о његовом паду не говоримо, а последњи слободни четнички борац, Радивоје Косорић, још је био страх и трепет комуниста у пљеваљском крају. То нам све данас звучи као далека историја, а у међувремену свет се изменио вртоглавим темпом.
Дођоше телевизори, млазњаци, свемирски летови, компјутери, биоинжењеринг, Интернет; једино шта је остало непромењено јесте људска природа, исто онако несавршена и склона греху, као и пре 2000 година. Ипак, од свих промена које су наступиле, можда је најважнија у ових 50 година пораз комунизма, и као идеје и као светског процеса. Слобода је такав исход здушно заговарала од самог свога настанка и дочекала је испуњење једног дела аманета својих оснивача и раних сарадника. Нажалост, док је Источна Европа збацивала окове, крај двадесетог века донео је и Србима још један у низу пораза који су почели фаталног 1. децембра 1918. са стварањем Југославије. Рат наметнут Србима 1991. довео је до српског пораза – не војног, већ пре свега политичког и моралног пораза, оличеног у Слободану Милошевићу јуче и у ДОС-овској власти данас. Тај пораз своје корене вуче из црва југословенства, преко самоубилачки неодговорног чина од 27. марта 1941, и крвавог расплета грађанског рата 1945, до Дејтона 1995. и Куманова 1999.
Пре него што се окренемо будућности, пре него што кренемо у размишљања о задацима Слободе за следећих пет деценија, треба да сумирамо све српске поразе, јер само тако можемо да избегнемо понављање истих грешака у деценијама које тек следе. Већ деценијама коментатори Слободе су на правом трагу дијагнозе нашег усуда, сагледавајући чињеницу да корен наших пораза у протеклим веку није комунизам, већ југословенство; комунизам је само био отровни плод болесног југословенског стабла. Излечење од те болести представља важан предуслов српског националног освешћења и опоравка. Сада је коначно, па макар под страним притиском, тај оков уклоњен: сходно плану Европске Уније и та злосрећна државна творевина и њено име стављају се ад акта. Ослобођени југословенске хипотеке имамо прилику да се вратимо коренима, јер без свести о томе ко смо и шта смо не можемо ни бити господари одлуке о томе куда идемо. Међутим, политичког и економског опоравка нема без духовног — а ту је улога заиста независних медија, дакле медија који нису под страним патронатом, под страном финансијском и уређивачком контролом, заиста огромна. Има бивших Срба, на власти и при власти у Београду, који ће се таквом опоравку супротстављати тврдњом да треба заборавити на наводно застареле појмове нације, вере, рода, крви, тла, части. Они веле да такозвана митска свест мора већ једном да устукне пред тзв. информатском свешћу, чије ће прихватање, наводно, одвести Србе у храбри нови свет: у Савет Европе, у Партнерство за мир, у Светску банку, Међународни монетарни фонд, НАТО, Европску унију и остале конклаве постмодерног Запада. Само тамо, кажу, можемо да живимо “као сав остали нормалан свет”. За њих је српски идентитет рецидив митоманског мрачњаштва, а нормалан им је свет који је Београд засипао бомбама у седам наврата током 20. века, који троши више на дроге него на лекове, који биолошки одумире. Под фирмом тзв. денацификације, од Срба ће се у годинама које предстоје захтевати десрбизација. За редакцију Слободе и за њене сталне сараднике нема пречег задатка него да спознамо да је тако, да одгонетнемо зашто је тако и да размотримо како се том злу одупрети, пером, мишљу, јавном речју. На том плану потребно је успостављати и везе са Отаџбином, са личностима сличних опредељења у Матици, јер Србија више нема времена за експерименте. Само ако после предстојећих председничких избора у Србији дође до стварних промена, што значи до одласка бивших или само прерушених кадрова Савеза Комуниста са власти, остаће нам нада да ће пре или касније српски народ бити спреман да одлучно приступи измени наметнутих му решења током катастрофалне последње деценије ХХ века. Трку треба издржати а притом не изгубити себе.
Слобода је на прагу своје шесте деценије рада спремна да том изазову одговори. Као водеће гласило српске дијаспоре у Северној Америци, свесна је да ако се Срби не врате идеалима Видовдана и Равне Горе, 21. век не доноси ништа добро: да ће без повратка својим коренима нација наставити да умире, демографски, економски и духовно. Та спознаја носи са собом велику одговорност за сваку написану и изговорену реч. Ту одговорност Слобода прихвата; а да ли ће бити на висини задатка можда ће тек наши потомци моћи да пресуде.
УПОРЕДНА ИСТОРИЈСКА АНАЛИЗА С ПОВОДОМ:
Србија и демократија, некад и сад
Са радошћу и поносом “Слобода” прославља педесету годишњицу свога постојања. Као што јој име казује она је у току пола века заступала, бранила и објашњавала на својим страницама тежњу српског народа за слободом. У томе је она била спона између Новога Света у Америци и старе постојбине окупљајући под своје крило сараднике са свих континената. Овај кратки приказ поређења старе и нове слободарске Србије намењен је овој прослави, уз топле честитке за даљи успех и рад наше “Слободе”.
Пише: Др Димитрије Ђорђевић
Уведена почетком двадесетог века, демократија је у Србији наново устоличена на почетку новог миленијума. Занимљиво је поређење ова два историјска раздобља и њихових сличности и разлика. На почетку XX века као и на почетку XXI века, демократију су омогућили преврати који су оборили стари режим и увели нови. У Србији је преврат 1903. године извршен официрском завером и убиством краља Александра Обреновића. Преврат 2000. године остварен је политичком победом опозиције која је поразила Милошевићев режим и потом његовог носиоца одвела у Хаг. Први преврат је извршен официрском завером одозго, убиством последњег Обреновића, други је остварен одоздо у бескрвној, народној побуни. Оружје у првом заменио је багер у другом. Монархистичка Европа је осудила Србију 1903, међународна заједница је једнодушно одобрила и прихватила чин 2000. године.
Оба преврата довела су на власт у Србији коалицију опозиционих политичких странака. Она се 1904. године подвојила у супарништву две водеће странке, Радикалне и Самосталне. Слично се одиграло у ДОС-у, који је дошао на власт 2000. године да би ускоро потом углавном поделио на две водеће странке, Демократску и Српску демократску. У оба случаја разлог поделама није лежао толико у начелима колико у начину њихове примене. У разлазу 1904. године испољио се сукоб генерација оснивача и настављача старе Радикалне странке и младих Самосталаца, интелектуалаца и “чистунаца”, који су тражили морални препород земље и друштва. Слично су се данас у ДОС-у испољиле разлике између “легалиста” и “прагматичара”. Тако се у процесу развојне демократије постепено од центра издвајају десница и левица. Од раније неопходног јединства у обарању Милошевићевог режима чланице ДОС-а су утонуле у међусобне сукобе у освајању власти. На челу политичких странака некада су били прекаљени народни трибун Никола Пашић насупрот академику и професору Љуби Стојановићу. Данас су се сукобили дидактички, опрезни професор Коштуница и продорни практичар Ђинђић, коме се придружио економиста Лабус. Док Коштуница ужива већу популарност у широким слојевима народа, Ђинђић има већину у владајућим странкама ДОС-а, а Лабус поверење међународне заједнице.
У току целог двадесетог века такозвана “међународна заједница” је играла и данас игра значајну улогу у развоју Србије и Југославије. Њу су на почетку века оличавале Централне силе, Антанта и Русија, данас су то Америка, НАТО и Европска Унија. “Центри моћи” некада су били Лондон и Берлин, сада су то Вашингтон и Брисел. Као што је то случај са свим малим државама, суверенитет Србије и Југославије, међународно признат, у пракси је ограничен. У раздобљу 1903-14, Србија је у неколико наврата била принуђена да жртвује свој суверенитет ултиматуму великих сила. Одбијање аустријског учешћа у истрази Сарајевског атентата на српској територији изазвало је инвазију Србије 1914. и почетак Првог светског рата. Године 1999, Југославија је, после изгубљеног рата, морала да прихвати међународни протекторат на Косову. Захтеви Хашког суда да се изруче ратни кривци дубоко је засекао у суверенитет СР Југославије. Уставни нацрти за државу Србије и Црне Горе кроје се данас у Европи и Америци. То су чињенице о којима се, неизбежно, мора водити рачуна.
Мудри државници Србије на почетку ЏЏ века добро су разумели неопходност компромиса са међународним захтевима да би придружили Србију силама победницама у предстојећем ратном сукобу. Највећи српски државник тога доба, Никола Пашић, рекао је да “пропасти нећемо, али ако пропаднемо, пропашћемо у добром друштву”. То су заборавили српски мегаломани, аутократски Титић и његови крони у току ратова деведесетих година. У данима наступајућег америчког века и политичког прекрајања света по завршетку хладног рата, они су Србију довели, усамљену, у сукоб не само са њеним окружењем већ и са укупним светом. Очајник у Хагу, заслужио је стога и пре свега пресуду историје српског народа чију је судбину печатио и запечатио.
Наравно да у овим поређењима прошлости и садашњости има сличности и разлика. У складу са идејом једнонационалне државе која је била примењена у Европи од Француске револуције и током целог деветнаестог века Србија је развијала своју унитарну, централизовану, државу. Ову идеју унитаризма она је пренела у Југославију 1918, у којој би са Црном Гором и расутим деловима Српства били уједињени са осталим Југословенима у једној држави (троимени народ). Међутим, даљи развој је показао да овај експерименат није успео и да је био погубан за Србе. То се показало у брзом слому земље 1941. године, потом у револуцији и анти-српском устројству комунистичке Југославије 1945. године. У међувремену су се измениле не само унутрашње већ и спољне прилике. Балкан је почетком века под влашћу две умируће империје, Аустро-Угарске и Отоманске, са четири балканске државе у повоју. На крају века Балкан је прекројен у девет независних држава. Током овога века у пет наврата су мењане границе у којима су Срби живели (1912, 1918, 1941, 1945. и коначно 1991-2). Такође су на југословенском подручју данас израсле нове “унутрашње” граничне препреке, са неизвесним, могућим променама у будућности (Косово). Док је српска држава постала вишенационална, Срби су истерани из национално “чисте” Хрватске, укључени су као саставни део независне Босне и Херцеговине и расејани су са Косова и Метохије.
Посматрано у ширим оквирима и насупрот подвајањима јављају се нове интеграционе тежње које се од Европске Уније протежу на шире балканско и некадашње југословенско подручје. За Србију су од посебне важности очување државне заједнице са Црном Гором, као и неговање присних односа са Републиком Српском, као и водећа улога у доприносу стабилности на балканском простору. Све ово тражи времена, посебно у кризи насталој преласком од старог на нови државни, друштвени и демократски систем. Нова визија српског народа је одбрана, чување и јачање стеченог национално-духовног јединства и његовог даљег развоја укљученог у модерни свет данашњице.
* Димитрије Ђорђевић, доктор историјских наука, члан Српске академије наука и уметности и професор у пензији на калифорнијском Универзитету. Живи и ради у Санта Барбари, Калифорнија.
НА БРАНИКУ СРПСТВА
Пола века “Слободе”
Пише: Душан Т. Батаковић
Када једнога дана буде написана свеобухватна историја српске дијаспоре – лист Слобода који излази већ пола столећа – несумњиво ће бити историјски извор важних, чак незаобилазних података, о њеном политичком и културном раду, а још више кладенац података за биографије њених истакнутих људи. Када буде написана историја српске штампе у расејању, Слобода ће у том прегледу заузети, сумње нема, истакнуто место. А када буде написана историја политичких идеја заграничних Срба, у Слободи ће се наћи добри путокази за читав спектар разноврсних опредељења, и документарна грађа о њиховој упорној борби против комунизма – уз фашизам, највећег зла двадесетога века.
Укупно узев, Слобода, премда гласило једне од највећих и најугледнијих организација Срба у Америци, Српске народне одбране, остаје и данас, када је комунизам поражен, а подела на подобну и неподобну дијаспору нестала, важан показатељ расположења и активности једне велике и значајне организације.
Прелиставајући рана годишта Слободе данашњи читаоци би могли да нађу, у чланцима, анализама и коментарима многа упозоравајућа, често и пророчка предвиђања о стрампутицама на које је наш народ навео комунизам, који је и заједничкој држави Југославији променио не само политички систем него и њену основну структуру, супротну намерама њених првобитних оснивача. У листу који је, од самог оснивања 1952, у свом уређивачком одбору имао врхунске интелектуалце и политичке људе – од Константина Фотића и Јована Ђоновића, до Божидара Пурића и Властимира Петковића, инсистирало се на неправдама и манипулацијама из Другог светског рата, упозоравало на пошаст тоталитарне комунистичке диктатуре и, бранила – сагласно основним начелима Српске народне одбране – српска идеја у свом изворном виду.
Отуда је Слобода од самих почетака, пре свега политичко гласило, али и једна велика трибина на којој су се размењивала мишљења, више и мање стручна, боље или слабије образложена, о многим кључним питањима епохе. Срби су, свуда, па и у дијаспори, били и остали веома подељени. Одсуство националне дисциплине коју је озбиљним нацијама давао пажљиво устројен школски систем и недостатак строге друштвене хијерархије, створили су једну анархичну демократичност код Срба, која је у кризним ситуацијама и ванредним околностима, посебно после горких искустава пораза и изгнанства, прерастала у једно посебно осећање озлојеђености. У таквим околностима, али и у спокојнијим ситуацијама, ауторитети се нису довољно, или нису уопште поштовали, а потреба да се искаже и афирмише сопствено мишљење, како је то одавно наш народни обичај, често се свршавала у жучним расправама препуним тешких речи и, неретко, претераних или неоправданих оптужби на рачун сваког заступника другачијег мишљења. Лични сукоби били су понекад јачи од одбране општих начела, док је различито постављање према појединим политичким изазовима, стварало, по правилу, нове расколе и неспоразуме, који су водили уситњавању политичког фронта.
Ни сама Слобода, премда је окупљала углавном људе окупљене око очувања основних идеја Српства – са снажним нагласком на краљевом ауторитету, оданости Цркви и неговању успомене и политичког наслеђа покрета ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића, разумљивог због великог прилива његових бораца и поштовалаца у редове Српске народне одбране – није била имуна на такву врсту расправа, ужарених, мање или више аргументованих. Све су те расправе, треба нагласити, биле не само пресек једног дугорочно незавидног политичког контекста у којем је била приморана да делује дијаспора, него и одраз оног тешког осећања изневерености у којој су се нашли нови исељеници, претежно из редова поражене краљевске војске у отаџбини. Слобода је, повремено, умела да превазиђе постојеће поделе и да остане затворена, за разлику од неких других заграничних гласила, за све присталице оних политичких опција које су, у разним околностима, симпатисале или сарађивале са окупаторима, правећи јасну разлику између вође покрета отпора и оних који су, из својих разлога у Другом светском рату били на другачијим позицијама од апсолутне оданости младоме краљу Петру и команданту његове војске. Отуда је, политички гледано, Слобода била најближа идеалима Равногорског покрета, премда су се, несложне по разним питањима, и многа друга гласила и организације позивале на право да тумаче аутентичност тога покрета.
С протицањем времена, Слобода је постала поуздани хроничар живота једног значајног дела наше америчке дијаспоре, њених напора да се очува идентитет, потврде темељна политичка опредељења и учврсте морални темељи борбе за српску идеју, као и да се не посустане у неравноправном надметању са комунистичким провокаторима и удбашким ликвидаторима, са усташким екстремистима и свима онима који су, зарад сопствених, често личних и сасвим уских интереса, били спремни да искораче на другу страну, напуштајући стазу оданости изворном Српству.
У отаџбини се, често с неразумевањем али и неодобравањем, пратио рад патриотских удружења, јер је темељна, истрајна и свеобухватна комунистичка пропаганда чинила огромне напоре да борце за Српство окупљене око Слободе и Српске народне одбране, представи широј јавности као непоправљиве екстремисте и злочинце, огрезле у наводној издаји националних интереса, све у намери да искорени сваку могућу опозицију Титовом режиму који се посебно бојао моћне и уједињене српске дијаспоре у Америци. Црквени раскол с почетка шездесетих година 20. века, превазиђен тек на његовом концу, био је још један велики изазов који је, створивши нове поделе, чак у оквирима истих породица, унео додатну пометњу у редове антикомунистичких активиста из дијаспоре, док су, с јачањем комунистичког ређима у блоковски подељеном свету, многа друга искушења, наилазећи као неочекиване олује, стално претиле да угрозе борбу за идеје којих се оснивачи и следбеници Српске народне одбране нису одрицали.
Време је већ показало да су многе од њихових процена штампаних у Слободи биле тачне и далековиде, да је, упркос повременим западањима у крајности, стална критика режима у отаџбини била оправдана, а упозорења да ће се братство и јединство, изаткано на погрешним темељима, распасти после смрти диктатора, више него уверљива. Као и већина српских заграничних листова, Слобода је била окренута сопственом народу, усмерена на живу и непрекидну расправу о најважнијим питањима садашњице, о кључним проблемима прошлости, а с много мање слуха за јавну реч која би била усмерена на лобирање за српске идеје у Вашингтону, на Капитол хилу или за наступ према утицајним политичким групацијама. За уреднике и сараднике Слободе, приоритет је – у време када је свака америчка администрација безрезервно подржавала Титов режим у Југославији – био расветљавање недоумица и стрампутица у властитим редовима, у сопственом дворишту, с јаком потребом да се пошаљу одговарајуће поруке народу у отаџбини, како би се разбила гвоздена завеса која је деценијама демонизовану дијаспору раздвајала од матице у којој се народ после више деценија, свикао на комунистички систем титоистичког типа, различит од осталих земаља источног блока – на благостање без слободе.
Уредници и сарадници Слободе су, нашавши оазу демократије, грађанске равноправности и државе благостања у окриљу Сједињених држава, стално настојали да поруке о ослобођењу Српства споје с идејама политичких и грађанских слобода. Упркос биолошком осипању прве, интелектуално супериорне генерације сарадника и уредника, Слобода је и у последњим деценијама двадесетога века наставила уходаним путем неговања и промоције традиционалних вредности српскога друштва, његове културе и фолклора. Политичке анализе, историјска сећања, историографски радови, поетски и путописни записи, биографије истакнутих чланова, хроника разноврсних активности Српске народне одбране, хуманитарни подухвати, и праћење многих других активности, остали су заштитни знак Слободе, која и данас, као осведочени светионик Српства у Сједињеним државама, просипа јасну светлост на путању која је, уз свесно наглашени традиционализам, остала непромењена.
Слобода је, вреди истаћи, остала у сталној, динамичној комуникацији с нашим народом у расејању, отворена за различита мишљења, док је упоредо, успоставила и живе везе са матицом, које су сталном у успону, од раздобља ратова и криза, када се драматично преживљавао распад Југославије, па све до коначног сламања комунизма године 2000 када су падом Милошевића срушени темељи поретка који је више од пола века, дуже од постојања Слободе, гушио српски народ. У ери глобализације, у доба интернета и сателита, много ће бити лакше да се избегну замке асимилације, а да се постигне интеграција у којој ће свака етничка заједница, без обзира да ли живи у САД или некој другој земљи ван матице, моћи да ефикасно сачува сва своја традиционална обележја, пре свега веру, језик и културу. А Слобода је, и у штампаном и у интернет издању, поуздан чувар ових национални вредности. Многаја љета!!!!
Атина, на Малу Госпојину 2002.
Атина, 21. септ. 2002.
Г. Славко Пановић
Председник СНО у Америци, Чикаго
Драги г. Пановићу,
Због раније преузетих, неодложних обавеза, везаних за послове од значаја за нашу државу, нисам у могућности, премда сам то претходно најавио, да присуствујем свечаној прослави педесете годишњице прославе листа ”Слобода”. Као стални читалац и повремени сарадник, шаљем Вам један прилог посвећен овој прослави у нади да ће наћи места у свечаном издању ”Слободе”. Желећи Вам од Бога свако добро, срдачно Вас поздрављам и молим да уз честитке вашим сарадницима и уредницима, пренесете моје извињење свим мојим пријатељима у Српској народној одбрани. С поштовањем, Душан Т. Батаковић
