(Поводом другог, допуњеног издања књиге „Пола века српске голготе”, др Марка С. Марковића. Издавач Српска народна одбрана у Америци. За издавача: Драган Вујошевић, председник; приређивач др Радован Калабић; рецензент Матија Бећковић, академик)
1. Навршило се тачно четврт века откако се у Отаџбини појавило прво издање књиге др Марка С. Марковића „Пола века српске голготе”. Садржај овог издања допуњен је њеним непотписаним приказом објављеним у 45. броју „Хиландара” из 1996. и Марковићевим „Опроштајем са оцем Митрофаном Хиландарцем”.
Добро дошао кући, макар у књигама! Са кадионицом Те чека епископ Данило Крстић.
У историји српског печатања не знам за краћу и лепшу, топлију и благодарнију добродошлицу с којом je из нашег политичког изгнанства дочекан неки аутор и његово дело. Као један од најобразованијих архијереја Српске православне цркве – који је на Сорбони дипломирао упоредну књижевност и докторирао на Богословском факултету Харвардског универзитета – владика Данило Крстић написао је с блаженопочившим митрополитом Амфилохијем незаобилазно дело хришћанске културе Нема лепше вере од хришћанске. Монашки постриг примио је у манастиру Светог Саве у Либертивилу поред Чикага на Бадње вече 1960. Исте године рукоположен је у чин јерођакона, а две године касније у чин јеромонаха у Храму Светог Саве у Њујорку. Служио је у грчком православном манастиру и опслуживао омању румунску парохију у околини града до 1968, када се вратио у Отаџбину. Од тада је уређивао званична гласила Српске православне цркве, њен службени лист „Гласник” и верско-научни часопис „Теолошки погледи”. Већ следеће године хиротонисан је за епископа марчанског, да би 1984. био изабран прво за администратора, а након четири године за архијереја Будимске епархије са седиштем у Будимпешти. Један је од оснивача Академије за конзервацију при СПЦ, на којој је био предавач и декан. Од 1993. до 1997. епископ Данило Крстић предавао је пастирско богословље на Богословском факултету у Београду.
Епископ Данило Крстић је и први рецензент првог отаџбинског издања Марковићеве књиге „Пола века српске голготе”. Упокојио се у Сентандреји 2002, а сахрањен је у манастиру Ваведење на београдском Сењаку. Опело „тихом громогласнику Христове науке” служио је Његова светост патријарх српски Павле с бројним архијерејима и другим свештенослужитељима наше Цркве. На Спасовдан прошле године откривена је спомен-биста у новосадском насељу Клиса, из које је владика Данило Крстић кренуо на свој боготражитељски пут. Биста је постављена у порти испред Храма Вазнесења Господњег на Сентандрејском булевару.
Други рецензент првог издања ове Марковићеве књиге био је монах Митрофан Хиландарац, који је после тачно пола века изгнанства први пут дошао у Србију децембра 1994. Несумњиво највећи обновитељ свете царске српске лавре, уосталом као и владика Данило Крстић и Сорбонин ђак др Марко С. Марковић, завршио је студије на Православном теолошком институту Светог Сергија Радоњешког у Паризу. На његов пресудни подстицај отпочело је и издавање Марковићевих дела у Отаџбини. Био је то подухват од великог културноисторијског и националног значаја. У издању „Србског образа”, у његовој библиотеци „Политика и Образ” објављене су три Марковићеве књиге: „Православље и нови светски поредак”, „Истина о Француској револуцији” и књига чије се странице сад поново отварају пред читаоцима. На задњој корици првог издања у коме је за издавача потписан Небојша М. Крстић записано је:
„Предајући српској словес-ној јавности трећу у низу књига интелектуалног горостаса др Марка С. Марковића, ми уједно имамо посебну част и одговорност да нашем Отачаству представимо несумњиво најумније, најбриткије и најпроницљивије перо српске политичке емиграције.
У другој половини овог крвавог столећа нико као г. Марковић не сведочи да политика није и не сме да буде ’брлог у којем се прасци ваљају’ већ ’страшна и света служба народу и држави’! Неуништив и трајан плод тог сведочења представљају и Марковићеве књиге које су, овде и сада, истински мелем на изранављеном државотворном ткиву распетог Српства. Управо зато, нимало случајно, наша библиотека носи назив ПОЛИТИКА И ОБРАЗ подсећајући на једину смислену могућност останка и опстанка српског народа на Богочовечанском Путу Истине и Живота.”
2.У дубоком памћењу остао ми је последњи разговор са оснивачем и уредником листа „Хиландар”, с пролећа 1998, у српском престоном граду. Непосредни повод за наш сусрет био је излазак из штампе специјалног издања „Београдских новина”, недељника који сам тада уређивао као главни и одговорни уредник. Уз свесрдну подршку архитекте и професора Спасоја Крунића (1939 – 2020), који се налазио на челу престоничке владе, одштампан је некомерцијални тираж од 30.000 примерака. Специјално издање „Београдских новина” из маја 1998. у целини је било посвећено Хиландару, духовном светионику који су пре тачно 800 година основали оновремени велики жупан Стефан Немања и његов најмлађи син Растко. Њих двојица, Свети Симеон Мироточиви и Свети Сава, уједно су и оснивачи самосталне српске средњовековне државе и аутокефалне Српске цркве.
Отац Митрофан, некадашњи протос Свете Горе и духовни старешина Хиландара, био је обрадован тим подухватом званичног гласила Скупштине града Београда. Он се присетио како је, својевремено, још као Милан Мишулић био главни сарадник чувеног проте Алексе Тодоровића (1899 – 1990) у издавању знамените религиозно-моралне библиотеке „Свечаник” из Минхена, те да од тада датирају његова писма упућена владици Николају Велимировићу ( 1881 – 1956), који је живео у Америци и који се као његов идејни покретач живо интересовао за будућност „Свечаника”. Наиме, Мишулић је за време болести проте Алексе у октобру и новембру 1953. наставио рад на штампању „Свечаникових” издања, о чему је подробно извештавао Светог Николаја Жичког. Као значајан историјски документ та писма су после тачно пола века објављена у „Српским органским студијама”, у броју 1–2 за 2004.
У свечаном издању „Београдских новина” 800 година Хиландара, осим ауторских прилога наших савременика, међу којима су тада били академици Матија Бећковић, Миодраг Павловић, Динко Давидов и Љубомир Симовић, те професори Миодраг М. Петровић, Матеја Матејић и Владета Јеротић, као и Предраг Р. Драгић Кијук, Слободан Ракитић, Мило Глигоријевић, Гордана Живковић, Милан Комненић, Љубица Милетић, нашли су се и драгоцени записи давно упокојених епископа Мелентија Хиландарца и монаха Саве Хиландарца, као и радови оних који су у ближој или у нешто даљој прошлости променили свет, попут професора Владимира Ћоровића, Радослава М. Грујића, Александра Дерока, Војислава Ј. Ђурића, Светозара Радојчића, те песника Ивана В. Лалића и Душана Вукајловића.
Прелазећи на друге теме, у разговору с оцем Митрофаном Хиландарцем дотакох се најновијег рата у бившој СФРЈ. Као неко ко води порекло из БиХ одао сам му признање и захвалио на свему што је урадио помажући херојску борбу нашег напаћеног и у западним медијима оклеватаног народа у Републици Српској.
Најтеже ми је било када сам гледао како та деца коју смо доводили на опоравак у Грчку пале само свеће за мртве, јер међу живима нису имали више никога! Запамтио сам добро, од речи до речи, ову исповедну и потресну реченицу писца ненадмашне „Свете Русије у Совјетском Савезу”.
Монах Митрофан последњи пут је посетио Србију крајем јуна 1999, петнаестак дана по потписивању Кумановског споразума, којим је практично окончана НАТО агресија на СРЈ. Изненада се упокојио 5. јула исте године на Какову, метоху манастира Хиландара на Светој Гори. Милан Мишулић, који је на монашењу добио име по првом цариградском патријарху Митрофану из времена Првог васељенског сабора у Никеји 325. године, сахрањен је на хиландарском монашком гробљу. У гроб је спуштен само у монашкој ризи и с главом између два камена.
Наше је само оно што смо другом дали, волео је да понавља.
„Београдске новине”, које су излазиле и под аустроугарском окупацијом, угашене су одмах после 5. октобра 2000. године. Био је то један од првих корака који је предузела нова демократска власт у главном граду свих Срба.
3. Ове године навршиће се две деценије откако је, према нашироко распрострањеном уверењу родољубиве јавности, убијен тридесетседмогодишњи Небојша М. Крстић, харизматични оснивач и председник Отачаственог покрета Образ и покретач Центра за истраживање православног монархизма. До данас неоткривени починиоци нису се ни трудили да вештије заметну трагове физичког уклањањања тог младог и врло утицајног православног писца, теолога и социолога. Али је зато „званична истрага”, уз бројне и необјашњиве пропусте, установила да су Крстић и његова два сапутника настрадали у саобраћајном удесу на ауто-путу између Ниша и Лесковца о Ваведењу 2001. Истражни судија није ни изашао на место несреће, други учесник у „саобраћајном удесу” није идентификован, беживотно тело Небојше Крстића затечено је у ауту, а тела његових сапутника на разним странама изван, па чак и непосредно иза самог аута… О Крстићевој смрти породица је обавештена тек сутрадан и преко посредника. Обдукција је извршена без претходне сагласности породице, а обдукциони налаз с фотографијама обдукције нестао је из судског досијеа…
Крстић је још 1993. јавно изнео замисао о непходности оснивања једног православног и родољубивог политичког покрета који би се борио за „државотворну обнову Србства на темељима Светосавља”. Аутор четири књиге, међу којима се издвајају „Политика и образ – за васкрс распетог Србства” и „Победити или нестати”, уживао је и као врсни говорник велики углед у нашим црквеним и војним круговима. Он је, такође, вршио и велики утицај на српску младеж, за коју је сматрао „да једино она није унакажена губом политичког лицемерја”. Следбеник и настављач државотворне мисли Светог владике Николаја, Крстић се до краја живота борио за „школу с вером, политику с поштењем, војску с родољубљем и државу с Божјим благословом”. Био је и врло активни члан Удружења књижевника Србије. Захваљујући првенствено његовом ангажовању постпетооктобарска гарнитура аутоколонизатора није успела да преузме наше најстарије уметничко удружење основано још 1905. Крстић је узео запажено учешће и у оснивању Српског националног већа Косова и Метохије. У својству члана редакције, или као стални сарадник, оглашавао се у „Светигори”, „Православљу”, „Збиљи”, „Византијском огледалу”, „Монархији”, „Војсци”, културном додатку „Политике”… С Миланом Радуловићем (1948–2017), потоњим професором Православног богословског факултета у Источном Сарајеву и министром вера у Влади Србије од 2004. до 2008, Крстић је 1994. приредио темат „Православље и политика”, у издању угледног часописа „Градац”.
Светосавском наградом патријарха српског господина Павла Небојша М. Крстић награђен је још 1991, за филозофско-богословску студију „Појам логоса код Светог Јована Богослова”. Награђена студија објављена је у броју 1–4 „Логоса”, елитног богословског тромесечника који је Крстић почетком деведесетих година прошлог века основао и уређивао. Он је основао и уређивао и „Образ”, „православно-патриотски часопис за државотворну обнову Србства”.
Снага и утицај Крстићеве хришћанске мисли и светосавске акције у окупираном јавном простору постпетооктобарске Србије привукли су пажњу чак и водећих политичких и војних фигура новог светског поретка. Његова беспоштедна и разложна критика новог светског поретка и верских секти изазвала је позорност чак и Хавијера Солане, који је за време агресије на нашу земљу обављао дужност генералног секретара НАТО-а, а потом и министра спољних послова ЕУ. Непосредно пред смрт Крстић је јавно сведочио да је један западни агент-оперативац тражио сусрет с њим. Био је то, према Крстићевим речима, Норвежанин Хендрих Лунден, тада званично ангажован у „Посматрачкој мисији ЕУ у Србији”. Легалиста и изнад свега православни хришћанин који нема шта да таји, Крстић се састао с Лунденом. На састанку с агентом који му је пружио и своју визиткарту могао је да открије како се за њега и за оно што смера „Образ” занима лично генерални секретар Западне војне алијансе. Без злобе у срцу и лажи на језику Крстић је оперативцу „Посматрачке мисије ЕУ у Србији” изложио све оно за шта се залагао и у својим књигама и у јавним наступима.
Недуго затим наступио је прелазак Небојше М. Крстића из овог света у свет Небеске Србије.
Часопис „Збиља” под уредништвом Момира Лазића (1947 – 2020) посмртно му је доделио Награду за животно дело и установио награду која носи име Небојше М. Крстића.
Небојша М. Крстић почива на Градском гробљу у Нишу, у свом и у родном граду Светог Цара Константина Равноапостолног.
4.Марко Србољубов Марковић се први пут вратио у родни Београд у јануару 1997. Прво је посетио Патријаршију СПЦ, где је наишао на очински пријем Његове светости патријарха Павла. У Крагујевцу му је добродошлицу пожелео епископ Сава Шумадијски. Посетом манастиру Каленићу Марковић је симболично затворио круг свог првог повратка у Отаџбину, након 53 године проведене у „туђем пристаништу”. Наиме, на трновити пут политичког емигранта он је кренуо из овчарско-кабларских манастира Свете Тројице и Сретења у јесен 1944. Марковић се претходно са непуних деветнаест година прикључио јединицама под командом ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића. Ту му је одмах поверена врло одговорна дужност подсекретара у Верско-идеолошком одсеку Врховне команде ЈВуО. На челу тог важног и осетљивог одсека прве устаничке војске која се дигла против нацизма и фашизма налазио се јеромонах и новомученик Јован Рапајић (1910–1945). Протосинђела Рапајића је на ту врло одговорну дужност именовао лично ђенерал Михаиловић, најодликованији српски официр. Титови партизани су у мају 1945. стрељали Рапајића, најдаровитијег следбеника и најбољег ученика владике Николаја (Велимировића).
Одмах по доласку у Париз Марковић је 1947. уписао и 1952. завршио теологију на Православном богословском институту Светог Сергија Радоњешког, на коме је предавао славни руски религијски и политички филозоф Николај Берђајев. Потом је дипломирао на руској секцији Школе за оријенталне језике. Правничку лиценцу стекао је 1965, а специјализацију из политичких наука и из историјских установа обавио је од 1972. до 1975. До тада је већ одлично говорио и писао на француском, енглеском, руском и италијанском језику. На Сорбони је докторирао на Ђурђевдан 1975. С највишом оценом одбранио је тезу „Филозофија неједнакости и политичке идеје Николаја Берђајева”. У међувремену Марковић је две године радио као секретар Српске православне парохије у Паризу и као секретар „Синдесмоса”, организације православне омладине.
Марковићеви написи у „Свечанику” привукли су и пажњу владике Николаја. Преписку с владиком Николајем, кога је после Светог Саве сматрао најважнијом појавом за оживљавање верског живота Срба, Марковић је отпочео 1953. Дакле, исте године када му је из Минхена писао и отац Митрофан. Марковићева преписка с владиком Николајем штампана је у више наврата и у разним издањима, међу којима је и друго, допуњено издање Марковићеве књиге „Православље и нови светски поредак”, коју сам приредио за Српску народну одбрану у Америци, као издавача овог наслова.
Марковићев први штампани рад „Млади Сава, историјска слика” појавио се у туђини, у логору Еболи у Италији, где је објављен у броју 3–4 часописа „Хришћанска мисао” у јануару 1946. И своје прве књиге Марковић је објавио у емиграцији. У Паризу и Минхену 1966. из штампе је изашла прва књига „Југословенских писаца”. Потом је у француској престоници 1972. објављено његово дело „Персонализам раних словенофила”. Затим су уследила издања књига на француском језику: „Политика Јураја Крижанића” и „Брачно право Православне цркве по Никодиму Милашу”. „Филозофију неједнакости и политичке идеје Николаја Берђајева” Марковић је објавио 1975. у Француској. У Бирмингему у Великој Британији објављена су, уз пресудно залагање проте Миленка Зебића (1936 – 2015), по два издања Марковићевих дела из области филозофије историје: „Свети Сава – светитељ и просветитељ” (1975. и 1985) и „Тајна Косова” (1976. и 1989). У Бирмингему је 1977. објављено још једно његово капитално дело „Марксизам у теорији и пракси по руским мислиоцима”.
Марковић је писао и бриљантне есеје и огледе на тзв. француске теме. Његови радови о Јованки Орлеанки, Жану Расину, Жоржу Бернаносу, Лују Фернанду Селину, Жан-Полу Сартру, Анрију де Монтерлану и Алберу Камију, завредили су да буду уврштени у обавезну литературу на свим европским катедрама романистике.
5.На какав је пријем наишло дело Марка С. Марковића у земљи нашег великог савезника из Првог светског рата?
Сажет одговор на то питање дао је сам Марковић када је сликовито и без горчине навео да су га Титови агенти мање игнорисали од Француза. Он се присећао да су га у раздобљу од педесетих до осамдесетих година прошлог века три пута посетили агенти југословенске политичке полиције: два пута Хрвати и једанпут Срби. Нису му претили, већ су само хтели да му ставе до знања да га „држе на оку”. Допуњујући одговор на питање о пријему његовог дела у Француској и на Западу, Марковић је приметио:
„Ако нисте ни католик ни протестант, ако не припадате ни некој политичкој партији, ни масонској ложи ни тајном сервису, а долазите из туђине, ви сте нико и ништа. Једина утеха ми је била моја француска тазбина. Веровао сам да сам у њој нашао своју другу породицу. После женине смрти, показало се да сам годинама живео у заблуди. Преконоћ сам био ’опатуљен’, како би рекао отац Јустин Поповић…”
Да ли је Марковић, као хришћански филозоф и врхунски полихистор, наишао на бољи пријем у круговима српске емиграције?
Подробни одговор и на то питање опет нам саопштава сам Марковић, који је сав свој интелектуални дар ставио у службу Богу и роду:
„У дијаспори никада није дошло до слоге и јединства. Због раскола ни српска црква није могла то јединство да оствари […] Стога никад није био створен заједнички фронт против Тита и комунизма. Кад сам сарађивао у зборашкој ’Искри’, за четнике нисам постојао. А кад сам почео да пишем у Ђујићевој ’Србији’ и ’Американском србобрану’, збораши су ме питали зашто сам се повукао из политичког живота. После мог сукоба са др Ђоком Слијепчевићем, мој глас би био потпуно угушен да ми нису пружили руку отац Митрофан Хиландарац и прота Зебић у Енглеској. Ван тог круга никаква сарадња за мене није била могућа. На дан прославе 800-годишњице манастира Хиландара у Паризу, српски организатори су ме спречили да говорим о Светом Сави под изговором да би то било ’сувише научно’. У броју 19 једног француско-српског часописа у Паризу штампана је библиографија написа о југословенском сукобу, у којој нису били заборављени ни српски смртни непријатељи, као Изетбеговић, Туђман и остали. Само није поменута моја брошура ’Оптужујемо’, објављена на почетку сукоба. У данима кад се не зна да ли ће српски народ преживети ову тешку кризу Србима је најважније да својој браћи подметну ногу. Завист и љубомора царују изнад свега.”
Међутим, објављивање Марковићевих дела у Отаџбини, за које је у почетку највеће заслуге имао монах Митрофан Хиландарац, настављено је крајем прошлог и на почетку овог века. Поред „Србског образа” на томе су се највише ангажовали „Хришћанска мисао” из Београда и њен уредник, свештеник др Милорад Средојевић, као и разне издавачке куће под уредништвом професора Владимира Димитријевића из Чачка. Иако штампани у скромним тиражима, пред нашим читаоцима су се, након већ побројаних, појавили и следећи наслови: „Тајна Косова”, „Свети Сава – светитељ и просветитељ”, „Православље и нови светски поредак”, „Смрт и васкрсење”, „Марксизам у теорији и пракси по Николају Берђајеву”, „На смрт осуђени: српски народ од краља Александра до Брозовог доласка на власт”, „Косово у ранама”, „На развалинама јутопије – Срби од стварања Југославије до Сребренице и Косова”, „Срби и Сребреница кроз призму Силвије Матон”, „Атеизам у прошлости и данас”, „Еволуција без Дарвина”, „Бог и човек заједно у рату”… Прва и друга књига „Српске апологије Русије” објављене су у ауторском издању, уочи НАТО агресије на нашу земљу.
Научни часопис „Српске органске студије”, под уредништвом др Драгана Суботића (1958–2011), посветио је Марку С. Марковићу прву свеску тематског броја 2–3 за 2002. годину. „Двери српске” посветиле су му издање које се појавило о Светом Петру Цетињском 2006. Тематски број „Двери” посвећен „првом перу српске политичке емиграције” поновљен је на Васкрс 2007. након што је Марковић исте године из руку приређивача овог издања књиге „Пола века српске голготе” примио награду „Драгиша Кашиковић” за животно дело. Признање с именом писца, преводиоца и пионира српског политичког афоризма Матица исељеника Србије додељивала је од 2004, у знак сећања на некадашњег уредника „Слободе”, гласила Српске народне одбране у Америци. По мом одласку с њеног чела Матица је 2008. престала да овенчава српске емигрантске писце наградом „Драгиша Кашиковић”. Тиме, међутим, није угашено и сећање на истинског витеза српске антикомунистичке емиграције у САД, који је са деветогодишњом поћерком Иванком Милошевић масакриран по налогу Титове Удбе у Чикагу 1977.
6.У запаженом интервјуу датом „Политици” одмах након свечаног уручења награде „Драгиша Кашиковић”, Марковић је „отворио душу” и овим речима се „исповедио” читаоцима нашег дневног листа с најдужом традицијом излажења: „Имао сам и ја илузије о западним вредностима, које су биле велике, а које је Запад сам напустио”. У наставку је резигнирано оценио:
„[…] веровало се побожно у идеале демократије или не, данас она не значи ништа. За неколико секунди, захваљујући телевизији, можете да промените мишљење народа и да поведете милионске масе на странпутицу. За време рата у Босни синови неких мојих француских пријатеља питали су ме на којој страни може да се пређе граница да би ишли да се боре против Срба. Нису имали појма ни о својој, ни о српској историји, и наједном су били спремни да стану на страну против Срба у Босни и на Косову. Шта је онда остало од демократије?”, питао се Марковић у истом интервјуу, и на крају поручио:
„Чувајмо се комплекса кривице, самоосуђивања и распећа. Највећи успех тоталитарних режима састојао се у томе да се грађанима улије осећање сопствене кривице. Српска кривица измишљена је упорном и агресивном западном пропагандом.”
Марко С. Марковић упокојио се 27. априла 2012. у Орлеану крај Париза, где и данас почивају његови земни остаци. Једанаест година је прошло од нашег последњег виђења и разговора у згради београдског аеродрома „Никола Тесла”. Али и сад јасно видим племениту, витку и господствену фигуру чика Марка како после растанка лагано корача према царинској и пасошкој контроли. Обојица смо знали да се окончао његов последњи боравак на отаџбинском тлу и да се у Србију више неће враћати. Поздравили смо се с мало речи и три пута пољубили у образ. Само што је прешао неколико метара, застао је и накратко се осврнуо. Наши погледи још једном су се срели. Лагано је махнуо руком, као да је тим гестом навукао испред себе неки замишљени покров, окренуо се и отишао. Није рекао ништа, а ја и сада чујем како се Васељеном проломило оно што је волео да понавља:
Спас је твој у теби, Израиљу!
…
Остатак текста у Слободи.
