Уколико Џозеф Бајден буде инаугурисан као 46. председник САД, као што у првој седмици децембра изгледа све вероватније, дубока унутрашња подељеност америчког друштва ће се продужити на још четири године.
Истовремено повећаће се опасност од заоштравања криза на светској сцени. У Белу кућу и на друге кључне функције враћају се поборници глобалне доминације САД и војних интервенција, попут Антонија Блинкена коме је Бајден наменио положај државног секретара за спољне послове и који је изразити представник либералног естаблишмента склоног коришћењу војне силе.
Блинкен је тврди идеолог либералног интервенционизма. Он је деведесетих година, у својству средње рангираног бироктрате, био активни поборник америчких интеревенција на Балкану, пре свега у Босни и Херцеговини 1993-1995, а потом и против Србије на Косову и Метохији 1999. године. Он је био велики заговорник током рата у БиХ да треба укинути ембарго на испоруку оружја муслиманима и бомбардовати Србе.
Као да свету није довољно проблема проузрокованих ковид епидемијом и економским суновратом, на прагу треће деценије XXI века међународне односе све више ће да карактерише хронична нестабилност. Од Украјине и Балкана преко ширег Блиског истока и Централне Азије до Јужнокинеског мора и Корејског полуострва, присутна је растућа опасност од заоштравања постојећих и избијања нових сукоба. Могућност нагле, неконтролисане ескалације услед погрешног прорачуна или ирационалног импулса доносилаца одлука, са доласком на власт нове администрације у Вашингтону биће већа него у било ком тренутку од завршетка хладног рата. Поновно инсистирање на концепту америчке изузетности и одржавања либералне глобалне империје показаће се штетним и за само америчко друштво и за легитимност глобалног система у целини.
Тзв. доминација комплетног спектра, којој теже поборници либералних интервенција САД, свеједно ће морати да узмиче пред мултиполаризацијом света, првенствено видљивом у успону Кине. Пост-хладно-ратовски систем више није монополаран но још није ни уистину мултиполаран, што изазива растућу нестабилност и генерише кризе. Нестабилност је подстакнута одсуством легитимности. Искуство савремених међународних односа потврђује три чињенице: да је свет несавршен, да је насиље иманентно човеку и да је људска природа трајна датост. Прихватањем тих константи не одбацује се могућност да морални аспекти могу имати извесну улогу у процесу одлучивања у међународним односима, али искуство с почетка XXI века требало би да нас коначно излечи од апстрактног морализма и нормативних визија света какав би „требало да буде“.
Суочени са светом какав јесте, преко три деценије после пада Берлинског зида и краха Совјетског Савеза, крајње је време да сагледамо једну непријатну чињеницу: тежња за глобалном доминацијом била је и остала алфа и омега америчке геостратегије. У самом срцу те доктрине јесте тежња за контролом над Русијом, условљена како геополитичким амбицијама глобалне империје, тако и културолошком русофобијом владајуће западне елите. Ово ће неминовно имати одраза и на Балкану.
Хладни рат никада није престао, као што се видело после две рунде проширења НАТО пакта и две украјинске кризе у периоду од само десет година (2004-2014). Непрекидни амерички изазови су вазда присутни и постојаће без обзира на политику Кремља. Они одражавају дубоко непријатељство владајуће западне елите према Русији као таквој. У периоду растуће међународне нестабилности у целини, као и чињенице да нема краја изазовима са којима се суочавају Срби посебно, разумевање природе ризика и расположивих опција изискује поглед на свет ослобођен идеолошких стега и илузија. У раним данима свог постојања млада америчка република следила је стратегију ограничених циљева, пре свега усмерену на ширење ка западу, ка Пацифику. Основа ране америчке спољнополитичке доктрине сажета је у опроштајној беседи Џорџа Вашингтона из 1796. године, када је први председник упозорио своје наследнике на потребу да очувају своју срећну удаљеност од проблема других земаља: „Зашто се одрећи предности тако јединствене ситуације? Зашто напуштати наше сопствено тле, да би се газило страним? Наша је истинска политика да се чувамо трајних савезништава са ма којим делом странога света“.
Исту визију поседовао је Џон Квинси Адамс, шести председник Сједињених Држава, који је 1821. године са одобравањем констатовао да се Америка „уздржава од мешања у послове других, чак и када се конфликт тиче принципа за које се она залаже… али она не иде светом у потрази за аждајама које треба уништити“. Ово су биле рационалне препоруке реалиста. Они су подржавали монопол моћи САД у западној хемисфери, оличен у Монроовој доктрини. Њима су биле савршено стране савремене фантазије вашингтонске елите, по којима је Америка сама по себи оличење универзално важећих „вредности“ и „принципа“, најбоља нада читавог човечанства, светли град на брегу, светионик слободе, итд.
Окончање освајања америчког Запада у последњој трећини XIX века била је геополитичка чињеница првог реда. Уз истовремени брзи раст индустријског капитализма, створени су услови за промену наслеђа „очева нације“. Настајала је нова визија улоге Америке у свету, уз акценат на поморску моћ и империјализам. Председник Теодор Рузвелт почетком XX века осмислио је стратегију САД засновану на поморској моћи. Он је такође засадио семе једне злокобне тезе која опстаје до данас: увереност да ће извоз наводно општеважећих вредности Америке, укључујући њене политичке институције, имати благодатног ефекта на остатак света.
Један од плодова те доктрине по окончању хладног рата била је тежња за глобалном хегемонијом Сједињених Држава. После распада СССР-а, кључне личности обеју главних америчких партија прихватиле су став да је неприкосновена војна моћ Сједињених Држава битни предуслов за успостављање и одржавање новог планетарног поретка. Овај период био је обележен војним интервенцијама САД на Балкану 90-тих, у Авганистану, Ираку, Либији, Сирији… Свака епизода постхладноратовског наметања америчке „беневолентне“ моћи оправдавана је наводном претњом од стране нападнуте стране и реториком „ширења демократије“, „заштите људских права“, „заустављања геноцида“, „супротстављања агресији“, и позивањем на моралну узвишеност утемељену у наводној америчкој изузетности.
…
Комплетан чланак у штампаној Слободи
