Дражино писмо др Живку Топаловићу, од 2. фебруара 1946. године, је последњи познати документ који је он написао као слободан човек. Дража је заробљен 13. марта 1946. године, а Топаловић је, после тога, ово писмо дао швајцарском листу ’’Курие д`Женев’’, који га је објавио 6. априла
Био је 21. септембар 1945. године. У области Брода и Ресника, надмоћне четничке јединице савладале су комунисте и омогућиле безбедан прелезак генерала Драже Михаиловића преко Дрине. Са запада, комунисте су нападали четници под командом Радомира Нешковића и мајора Драгише Васиљевића, а са истока, са десне обале Дрине, прелаз је штитила ватра из четничких тешких минобацача.
Један од 50 четника из Дражине пратеће јединице је рањен и заробљен у области Златибора. Комунисти су од њега изнудили признање да се Дража вратио у Србију. Међутим, њихове потере нису уродиле плодом. Током наредна четири месеца, они нису имали никакве податке о Дражином месту боравка.
Када је заробљен, упркос свирепом мучењу, Дража није одао име ни једне особе са којом је у то време био у контакту, нити где се налазио. А налазио се у области између Љубовије и Крупња. Одатле је одржавао курирске везе са илегалцима у Београду, као и са сарадницима који су се налазили у Швајцарској и Италији.
Међутим, комунисти – удбаши, који су касније на свој начин описивали процес заробљавања Драже, тврдили су да се он током поменута четири месеца налазио у области Вишеграда. Наводно, морао је одмах да се врати, јер су комунисти били исувише јаки, а народ му није пружио подршку. Те тврдње удбаша у целости су прихватили данашњи званични историографи. Тако, они не помињу Дражине контакте са сарадницима у иностранству. Просто речено, ти контакти се не уклапају у верзију Удбе, јер нису били могући из области Вишеграда. Железничку везу са Источном Босном уништили су четници још 1943. године, током велике антиосовинске операције према Јадрану, у очекивању савезничког искрцавања. Тада су четници порушили мостове изнад Вишеграда, код Рудог, као и три моста код Мокре Горе. Железничка веза између Београда и Сарајева више никада није обновљена. А управо железницом, у пуним вагонима, Дражини курири били су најсигурнији. То је био један од разлога што је Дража, из области Хан-Пијеска, где је био изолован, 21. септембра прешао Дрину и кренуо што је могуће ближе према Београду.
За сада су позната три Дражина контакта са емигрантима, из овог периода. Један са генералом Миодрагом Дамјановићем, који се тада налазио у логору Еболи у Италији, други са ’’пријатељима из Швајцарске’’, како их је означавао Дејвид Мартин, и трећи са др Живком Топаловићем, председником Социјалистичке партије, који се такође налазио у Швајцарској.
Дражино писмо Топаловићу од 2. фебруара 1946. године је последњи познати документ који је он написао као слободан човек. Дража је заробљен 13. марта 1946. године, а Топаловић је, после тога, ово писмо дао швајцарском листу ’’Курие д`Женев’’, који га је објавио 6. априла.
Дражино писмо др Живку Топаловићу, од 2. фебруара 1946, гласи:
’’Ни по коју цену нећу напустити свој народ и своју земљу. Отаџбина се не носи на ђоновима својих ципела, рекао је Дантон кад су му саветовали да напусти Француску. Ја сада могу само да поновим ове речи. Налазимо се у тешкој ситуацији, јер немамо довољно муниције. Хоћу да поштедим народ од многобројних жртава; зато не предузимам операције великих размера.
И раније сам говорио да Савезници треба да признају своју грешку, односно да су предали Југославију у руке Титових комуниста. Черчил је био највећи кривац ове погрешне савезничке политике. На крају он је то и увидео и имао храбрости да призна јавно своју грешку. То ће сигурно бити случај и са осталим савезничким шефовима.
Знам врло добро шта би значио устанак под садашњим околностима. Он ће бити могућ само онда
не буде било страних трупа у нашој земљи да подржавају садашњи терористички режим мале групе југословенских и страних комуниста, као што су чиниле немачке трупе у ’Независној држави Хрватској’…
Комунисти напрежу све своје снаге да ме заробе. Мобилисали су у ту сврху своје најбоље јединице, као и бугарске, албанске, мађарске и италијанске комунисте припојене Југословенској армији. У том послу их помажу и совјетски специјалисти. Цела Озна је на ногама и баца немилице новац да би поткупила ухваћене курире и убацила издајнике у моје редове. Ја сам се већ више пута налазио у безизлазним ситуацијама опкољен са свих страна. Успео сам да се спасем захваљујући Божјој помоћи.
…
Комплетан чланак у штампаној Слободи
