Свака промјена годишњег доба као да неким својим невидљивим и нечујним прстима зарони у ову дубину у грудима и још више ускомеша већ валовито море.
Валови буду скоро нестварни, одбијајући се снажно од обале, носећи толико тога са собом… готово несхватљиви многим посматрачима. Ко је ону нашу буру доживио зна колико је снаге некад било потребно да јој се човјек одупре и не препусти. А кад се мало стиша и кад можеш раширених руку да се окренеш правцу одакле долази, затвориш очи дозвољавајући да ти милује лице… ако је само саслушаш… иста та бура смириће и стишати узбуркане валове и бродови ће опет колико толико наставити својом пловидбом. Права бонаца је ријетка појава на овом мом мору. Можда су криви вјетрови оних наших планина… Свилаје, Динаре, Велебита, Козјака, Мосора, Биокова….
Сутра је Недјеља Праштања, након које почиње Велики Пост који завршава побједом добра над злом. Буде се и наде у овом тмурном и затрованом свијету да иако некад треба много времена и стрпљења, добро је ипак снажније и нађе свој пут. Биљни и животињски свјетови су упорнији. Небитно колико је јака и сурова била зима, воћка се сваког прољећа труди да опет цвјета.
Како је само лијепо ово прохладно, али сунчано јутро у марту и како пријају и радују цвркути птица. Недостајали су. Стиже нам прољеће, птице нам се враћају. Оне никад не заборављају своје гњездо.
Ето и ја… и ја опет размишљам о свом првом гњезду. Да ли су процвале прве љубичице и прве зелендаке? Да ли се вратила моја вјерна ласта мојој усамљеној кући која јој сваког прољећа и након свих ових година буди наду? Мора да је прелијепо буђење сунца над Динаром ових дана.
Открила сам јутрос своје мало смиље… још мирише. Пресађено, а ипак се бори. Знам да и њему недостаје она земља на којој је никло.
На ум ми паде пјесма “Стрепња” гдје непоновљива Десанка Максимовић описује да су срећа и љубав најљепше у наговјештају, док се чекају. Тако и прољеће. За који мјесец нећемо ни примјећивати цвркуте птица, ни сјај сунца, нити се радовати топлини дана. Човјек је то, није попут птице. Брзо заборави лијепо и добро, пажњу, жртву и љубав.
Ма колико неком било чудно и несхватљиво, иако некад тако јако боли, захвална сам мојој бури. Зна да ошамари, опече, изазове сузе… али особа је жива док осјећа, док се спотиче, пада и устаје. Сваки мој пад и спотицај о камен био је вођен срцем… никад користољубљем ни са лошим намјерама… па колико год крварио и болио.
…
Комплетан текст у штампаној слободи Слободи
