Докле ће Европљани слепо да следе вођство Вашингтона?олише
На самиту ЕУ, који је у Бриселу одржан 22. и 23. јуна, чуле су се по ко зна који пут празне фразе о европском путу тзв. Западног Балкана, о потреби да се регион интегрише у ЕУ пре или касније, али уз задовољавање непрекидно нових услова. Европска Унија у хаосу и не може да помогне ни себи самој, а камоли Балкану према којем осећа углавном само гађење и презир. На самиту су Украјина и Молдавија добиле статус кандидата, иако је свима било јасно да пуноправно чланство ни за њих не долази у обзир. Ни те две земље, од којих је једна у рату, неће ући никада.
ЕВРОПСКИ ПУТ У НИШТА
Чињеница да проширења неће бити у позадини је предлога француског председника Емануела Макрона за институционализацију својеврсног предсобља ЕУ. Заправо, та бескрајна чекаоница за пријем кога никада неће бити једини је пакет који се непосредно нуди апликантима. Порука је јасна: прећутно је предвиђено да ће то бити клуб сиромашних и одбачених држава Балкана и европског истока, држаних на краткој узди ЕУ али без икаквог утицаја на одлуке Брисела. Поготову би „Балканска унија“ била историјска превара без преседана: после краха Југославије, апсурдно је гурање Србије у заједницу са Арнаутима. То је подла игра Запада: како Србију заробити међу Албанцима и држати је чврсто под контролом, одвојену од Кине и Русије.
Са сигурношћу можемо предвидети да ће Европска Унија доћи у акутну енергетску и финансијску кризу већ колико идуће зиме. У тој ситуацији, да ли ико нормалан ван ЕУ – Србија пре свега – жели да му председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен, србофобна Виолета фон Крамон и министарка спољних послова Аналена Бербок диктирају енергетску, безбедносну и политику односа са Русијом? Тим фанатичним Немицама не треба се покорити у часу када самоубилачки затварају доток руске нафте и гаса, ликвидирају атомске централе, док истовремено на мала врата допуштају могућност обнове угља – а соларни панели и ветрењаче им не пружају ни 20 посто потреба.
ЕУ нема шта да понуди ма коме па ни Западном Балкану, јер је и сама у стању суноврата. У Немачкој је на помолу проглашење ванредног стања због енергетског колапса, а на власти су идеолошки мотивисани апаратчици спремни да уништавају сопствену привреду да би се додворили Америци на западу, наудили Русији на истоку и показали своју тобожњу принципијелност. Притом странка Зелених у немачкој коалицији – коју чине фанатични анти-Срби, проатлантисти и интервенционисти – хтели су да искористе ову енергетску кризу да се на мала врата прогура њихова зелена агенда о потпуном одустајању од нафте и гаса. Иронијом случаја, уместо њих угаљ се враћа на велика врата – угаљ чији је главни извозник Русија. Са закашњењем у немачким пословним круговима долази до спознаје да је амерички притисак на Европу да се одрекне руских енергената у ствари атак на две последње индустријске силе ЕУ. Немачка и Италија, наиме, једине су економије у Европи које још увек производњом стварају додатну вредност и којима би битним поскупљењем трошкова производње трајно била измакнута асура испод ногу
У Француској први пут после више од 60 година станар Јелисејске палате, председник државе, нема већину у парламенту. Марин Ле Пен је тријумфовала добивши чак 90 посланичких мандата. У Италији видимо растући гнев због последица слепог следбеништва диктата из Вашингтона. Премијер Марио Драги ће за то платити цех на следећим изборима, када треба очекивати повратак предводника Лиге, Матеа Салвинија, на политичку сцену у пуном капацитету. Та и таква ЕУ не може да помогне ни себи а камо ли некој „ситној боранији“ са Западног Балкана према којој Берлин, Париз, Беч и Бенелукс осећају културолошки отклон и једва прикривени презир.
Био је најављиван недолазак Србије, Албаније и северне Македоније на бриселски самит, али то се наравно није десило. Додуше, никога не би заболела глава да су лидери те три земље остали доследни најави бојкота. Требало је то да учине јер се Бугарска понаша крајње дрско захтевајући специјални статус у Скопљу. То што су на крају легли на руду и решили да дођу у Брисел је само знак слабости. Међутим, чак и да су избојкотовали скуп, ни Макрон ни Шолц не би дали ни пет пара.
Срби треба да буду захвални немачком канцелару Олафу Шолцу на његовој недавној изјави приликом посете Србији да је међусобно признање Београда и Приштине крајњи исход коме тежи Немачка и ЕУ. Шолц је само отворенији од своје претходнице Ангеле Меркел, јер је свима јасно да је то крајњи захтев од кога се неће одустати. Једино је иритантно што Шолц упорно користи термин „узајамно признање“, као да је Србији много стало да добије признање тог Франкенштајна од квази државе зване Косова.
ВУЧИЋУ ПРЕКИПЕЛО
Срби треба да Шолцу буду захвални што им је до краја разголитио став ЕУ и званичног Берлина. Сви смо знали да је то случај, али ако ништа друго сад више нико не може да се прави да није тако – па ни сам председник Србије Александар Вучић, који је досада испољавао несхватљиву попустљивост у име „европског пута Србије“.
После разговора са изаслаником ЕУ за дијалог Београда и Приштине Мирославом Лајчаком, 29. јуна увече, Вучић је изјавио да је Србија увек била спремна на дијалог, али Приштина није и уживала је подршку великих сила, посебно Велике Британије и Немачке. Косовске власти су донеле две одлуке – ускраћивање уласка са личним картама по принципу реципроцитета и намеру да се 1. октобра протерају преостали Срби. Вучић је истакао да Србија већ годинама трпи лажи како „квинте“ тако и косовских Албанаца: „Није ми проблем што мисле да смо глупи, већ што они мисле да су много паметни“, рекао је он и као пример навео да су стране силе говориле да прво иду стандарди па расправа о статусу:
„Стандарди си били тако добри да су побили наше људе и спалили цркве 2004, а затим прогласили независност. То су све радили заједнички и у договору… Онда су се стручњаци сетили и почели да причају о реципроцитету. Тада смо дошли до највећег лицемерја Запада. Најбруталније је што њих (Запад) не занима међународно право, када говоре о Украјини говоре о Повељи УН, а када споменете Србију и резолуцију УН све се праве Ајнштајн и Хегел, замисле се и праве да не разумеју о чему причате“.
Вучић је додао да њему није проблем да те лажи слуша 10 година, али да не може да трпи да западни представници уображавају да су „они паметнији“:
„Не мислимо да сте толико паметни и не причајте нам о праву и правди. Јасно је да овде нема дијалога… који не желе ни Албанци ни њихови ментори. Кажу Косово је независно, а где то пише? Имамо дијалог, зашто га не укинете и спроведете терор до краја? Која је разлика између сепаратизма и самоопредељења? Када Срби нешто траже то је сепаратизам. Суштина је у томе да Запад себи дозвољава да може све што им падне на памет.”
На конференцији је требало да буде присутан и Мирослав Лајчак, али су заједнички одлучили да је боље да се ипак не појави. Вучић је на крају рекао да га не занима косовски премијер Аљбин Курти, већ они који га гурају и подржавају да доноси одлуке које одражавају намеру да постане нови Володимир Зеленски: “Он ме уопште не занима. Он је мали калибар у сваком смислу, мене занимају ови који мисле да могу да униште Србију и да није никада крај уништавања Србије да би они били задовољни тиме колико су Србију уништили”.
Ово су нови тонови за Вучића. Свима у Бриселу и главним престоницама Европе, али сада изгледа напокон и њему самоме, јасно је да од проширења Европске Уније нема ништа. Кандидатура Украјине и Молдавије биће у пракси ништавна, као што је ништавна апликација Турске још од када је први пут поднела молбу за Европску Економску Заједницу далеке 1964. године . Од тада је прошло скоро 60 година. Што се Западног Балкана тиче никакав помак се није десио, а Босна и Херцеговина није добила статус кандидата. То је ирелевантно јер Србија има тај статус – али ни она никада неће ући у ЕУ, као што Вучић напокон сагледава.
НОВИ МОМЕНТИ О УКРАЈИНИ
Недељу дана уочи самита НАТО у Мадриду, главни саветник немачког канцелара Олафа Шолца за спољну политику Јенс Плетнер изазвао је знатну пометњу 20. јуна када је рекао да би медији требало више да се фокусирају на будући однос Немачке са Русијом него на снабдевање Украјине тешким наоружањем. Плетнер се осврнуо на критике упућене Шолцовој влади да је Немачка била млака у својој подршци Украјини, уопште, а посебно мање жељна од других великих сила НАТО-а да Украјину снабде тешким наоружањем.
Обраћајући се Немачком савету за спољне односе (ДГАП), Плетнер је рекао да је дискусију о помоћи Украјини до сада карактерисала „грозница која пропушта велика питања“. Многе новинске странице могу бити испуњене захтевима Украјине за немачким тешким наоружањем, наставио је он, „али има далеко мање чланака о томе какав би наш однос са Русијом требало да буде у будућности… и то је у најмању руку једнако узбудљиво и релевантно питање и о ком бисмо могли да разговарамо.”
Пошто Плетнер ретко говори у јавности, његове речи дале су ретки увид у то како канцелар Шолц и његови најближи сарадници – мада не нужно и његов кабинет у целини – гледају на рат у Украјини. Он се такође врло хладно осврнуо на молбу Украјине за придруживање Европској унији, која је била на дневном реду самита ЕУ у Бриселу три дана касније. „Само зато што сте нападнути не значи аутоматски да се ваша владавина права побољшава“, рекао је Плетнер. „Проблеми које имају Украјинци су структурални, они су и даље ту и њих морају решити.”
„Коментари помоћника Олафа Шолца о будућим везама са Русијом изазивају запрепашћење“, гласио је наслов лондонског Фајненшел тајмса од 21. јуна. „Шолцов саветник окреће главу од проблема са апелом да размотри будуће односе са Русијом“ био је наслов америчког сајта Политико; и то је било све. Водећи амерички медији одлучили су да игноришу причу, готово сигурно зато што је била у супротности са наративом о савршено монолитном западном свету, чврстом у својој одлучности да казни Русију и да одржи „међународни поредак заснован на правилима“.
Контролори медијског наратива одлучили су да игноришу и моћан интервју др Хенрија Кисинџера који је објавио Сандеј Тајмс из Лондона 11. јуна. Физички слаб али ментално још свеж, Кисинџер је инсистирао, да би избегао даљу ескалацију у Украјини и могући нуклеарни рат, Запад треба да ради на компромисном споразуму који би избегао понижавање Русије.
Кисинџер је већ три недеље раније изазвао велику пометњу, када је 24. маја на скупу западне владајуће елите у Давосу у Швајцарској рекао да Украјина треба да уступи територију Русији како би помогла у окончању сукоба. Не треба запоставити ни Кисинџерову поруку да Русију не треба терати на трајни савез са Кином. Имплицитно, он је предложио споразум који би подразумевао прихватање руске анексије Крима 2014. и њену садашњу де факто контролу над Донбасом.
Главни западни медији одлучили су да игноришу Кисинџеров интервју, као и многе друге вести које им не иду у прилог. Убедљиво најгрубљи, несумњиво намерни медијски пропуст био је скривање изјаве генералног секретара НАТО-а Јенса Столтенберга, на састанку са председником Финске 13. јуна, да је мир у Украјини могућ под условима да Кијев прихвати одређене жртве.„Питање је само: која цена, да ли су Украјинци спремни да плате за мир?” рекао је он. „Колико територије, колико независности, колико суверенитета су спремни да жртвују за мир?“
Ово мишљење је заиста било вредно сваке пажње, јер је дошло од човека који је у априлу изјавио да НАТО мора да се припреми за врло дуг сукоб у Украјини, који је потом рекао да би рат могао да се одуговлачи годинама, и који је у мају инсистирао да „вредности морамо ставити изнад профита“. Столтенбергова канцеларија је брже-боље повукла изјаву од 13. јуна, али у сваком случају, ниједан корпоративни медијски потрошач у САД и Канади није чак ни био обавештен о њеном постојању.
ЗАКЉУЧАК: ФИНАЛЕ ТЕК СЛЕДИ
У Европи се упорно ствара привид једноумља, али се нижу лоше вести за хегемонисте у врху САД који желе да Украјина ратује против Русије до последњег Украјинца. У Француској, странка Национално окупљање Марин Ле Пен направила је историјски напредак, освојивши 90 места на парламентарним изборима. У Бугарској се „прозападна“ влада срушила након само шест месеци на власти. На самиту ЕУ није договорен датум прекида прилива руских енергената. Владимир Путин још увек држи адуте глобалне енергије, док толико хваљено трансатлантско јединство полако пуца. ЕУ је касно стигла на двобој и њен пиштољ се заглавио.
Како пуковник Даглас Мекгрегор, бивши саветник министра одбране у Трамповој администрацији, истиче у својој најновијој колумни у часопису The American Conservative, Европљани не морају и даље слепо да следе вођство Вашингтона. Они, као и већина Американаца, већ завирују у понор свеобухватног економског пада. За разлику од Американаца, пак, који морају да се боре са последицама Бајденове катастрофално осмишљене политике, европске владе могу да одустану од америчког плана трајног рата за Украјину. Видећемо како стоје ствари после 8. новембра, када се одржавају избори за Конгрес САД. Тада ће нагло ослабити контрола Беле куће над токовима кризе.
