Могли би, и не би погрешили, да попут састављача црквених тропара, начелнику Братунца ускликнемо „Радуј се Срђане Ранкићу…“
Против господина Ранкића пре неки дан је поднета кривична пријава за „јавно изазивање и подстицање насиља и мржње.“ Пријаву није поднела нека малициозна „невладина организација“ на јаслима Сорошевог фонда, нити су то учиниле Мунира Субашић и „Мајке Сребренице,“ ни било ко други из табора одакле би се таква подлост природно могла очекивати. Подносилац пријаве против окривљеног Ранкића – ухватите се сада за нешто чврсто да се од онога што следи не би срушили у шоку – је јавно тужилаштво Републике Српске у Бијељини.
Деликт на који се кривична пријава односи је било постављање портрета неколико хиљада српских жртава Сребренице, побијених између 1992. и 1995. године, путем који води из Братунца према Сребреници. Незгодне фотографије су биле поређане тако да нико од високих међународних званица који су 11. јула ове године ишли на обележавање измишљеног геноцида у Сребреници не би могао, осим жмурећи целим путем, да избегне непријатно суочавање са стварним невиним жртвама Сребренице.
Таквим поступком, очигледно политички некоректни начелник Ранкић, делајући вероватно под наивним утиском да су омаж српским жртвама и сећање на њих дозвољени и законом заштићени поступци бар на територији Републике Српске, огрешио се о два подразумевајућа кардинална принципа, мада – бесмислена формулација бијељинског тужилаштва на страну – није прекршио ниједну законску одредбу. Први од тих неприкосновених принципа гласи да српске жртве морају остати непризнате и непоменуте. Па чак не ни сврстане у „жртве другог реда,“ као што је говорио мој пријатељ Никола Живковић, јер би и у таквом подређеном положају на посредан начин било признато њихово постојање. Не, оне морају бити избрисане и преведене у небиће, бачене у балкански еквивалент орвеловске рупе заборава где неће бити упамћене ни у алузијама.
Други неумољиви принцип о који се огрешио начелник Ранкић је то да је пред страним саучесницима у злочинима где су страдали Срби дозвољено само метанисање и сервилно понављање њихових лажљивих фраза, али никако истицање истине. Спровођење тог принципа апсолутно искључује неугодни перформанс који је господин Ранкић намеравао да уприличи достојанственицима „међународне заједнице“ док су у својим лимузинама хитали да испоље лицемерно и шаблонско згражавање у Меморијалном центру у Поточарима.
Какве би разлоге начелник Ранкић могао имати да се радује? То није тешко питање. Он има исте моралне разлоге за радовање као свака особа од интегритета којој се посрећи да се нађе на мети подлаца, јањичара и хуља.
Умртвљеној јавности са обе стране Дрине требаће дуго времена да схвати језиви значај покушаја тужилаштва у Републици Српској да на оптуженичку клупу постави српског начелника Братунца за кривично дело јавног истицања српских жртава злочина против човечности, почињених релативно недавно и у непосредном атару окривљеног.
Када је 9. јула ове године, уочи обележавања у Поточарима, објављено да је „Тужилаштво Окружног тужилаштва Бијељина издало налог да се са јавних површина у Братунцу уклоне фотографије погинулих бораца Војске Републике Српске и српских цивилних жртава, што су породице жртава и учиниле,“ вест је деловала надреално, али је била тачна. Први проактивни потез са српске стране, после три деценије, да се српске жртве Сребренице извуку из анонимности већ на првом кораку наишао је на препреку не страних амбасада него домаће српске установе. Уз сагласност власника имања која су се граничила са путем, слике су затим биле померене са јавне површине на земљиште у приватном поседу недалеко од јавне саобраћајнице, али сам покушај драматизовања жртава обречених на непостојање деловао је неподношљиво изазивачки.
Правничком оку не може промакнути детаљ да је налог за склањање фотографија српских жртава издало тужилаштво а не, као што би било процесно правилно, надлежни суд. Тужилаштво би, уз образложење, издавање таквог налога могло да предложи суду, али да га тужилаштво изда, то никако. И ту већ настаје прво питање: зашто би се иједан грађанин, па макар био запослен у некој јавној служби, повиновао оваквом незаконитом налогу и учествовао у склањању фотографија? Поготово као овде, где се од њега захтева, макар на кратко, само док путем пролазе лимузине са страним великодостојницима, да допринесе поништавању јавног присуства његових невино страдалих сународника. А у таквој малој средини, вероватно у неким случајевима то значи и сопствених убијених рођака или пријатеља.
Разматрање овог питања препуштамо специјалистима за српску психу и менталитет. Да је пок. Драган Крстић још увек међу нама, сигурно би имао занимљиве опаске и на ову тему.
Није познато да је наведени налог бијељинског тужилаштва од 9. јула био поткрепљен икаквом службеном белешком, у смислу званичног акта где би позивањем на саобраћајне или било какве друге прописе тај налог био правно образложен и поткрепљен, па макар и да тужилаштво није имало надлежност да га изда. Да, то је приказ владавине права (и правне сигурности) у тамном вилајету којег је Република Српска тренутно још увек саставни део.
Очигледно, слике српских жртава, чак и премештене нешто у страну од главног пута, на приватним парцелама, големо су изиритирале стране амбасадоре и чиновнике међународне заједнице који су хитали да се поклоне другим жртвама, које су биле по њиховом избору. Сметале су им чак и склоњене слике које им више директно нису могле бости очи, али које су ипак, из крајичка ока, нехотице успут могли угледати.
Утисак да би се лукавим померањем фотографија српских жртава на оближње приватно земљиште сурови и неумољиви Молох могао смирити показао се потпуно погрешним. И сада се поставља оно главно питање. По чијем је налогу поступало бијељинско тужилаштво када је уочи 11. јула издало налог за уклањање фотографија поред пута? Ничијем? Ако је тужилаштво заиста поступило motu propio, не на захтев неке амбасаде него по сопственом нахођењу, са умишљајем да се на такав начин додвори силнима овога света и сигнализира им послушност, па чак и када то није било изричито тражено од њега, онда ствар стоји још горе. У том случају, нема јачег и поразнијег емпиричког доказа за тезе проф. Милана Благојевића о „посебној патологији која је зла коб правосуђа у Републици Српској,“ у облику „сервилног понашања носилаца правосудних функција.“
Та посебна патологија, о којој говори проф. Благојевић, испољава се не само у безпоговорном извршавању изричитих наређења страног окупатора него и у утркивању ко ће тачније да погоди и унапред поступи по његовим још неисказаним очекивањима и жељама. То је кључ за тумачење подношења кривичне пријаве против начелника Братунца Срђана Ранкића, не од стране неког тужилаштва на нивоу Босне и Херцеговине, него баш Републике Српске, и то у Бијељини. Слике српских жртава морале су бити уклоњене не само српском руком, него и по наређењу квислиншких српских органа, и уз импутацију кривичне одговорности.
Сада само преостаје да дочекамо тренутак, који ће сигурно ускоро наступити уколико не дође до тектонских промена које нису на видику, када ће српско тужилаштво, у Бијељини или у неком другом округу Републике Српске, у складу са Инцковом илегалном допуном кривичног законика, али поступајући са привидом легалности, у Републици Српској и под њеним знамењима поднети прву кривичну пријаву за „негирање геноцида“ у Сребреници.
Радо се пријављујемо тужиоцима у Бијељини са предлогом да будемо први предмет из ове области који ће они формирати да би стекли још више поена него прогоном начелника Ранкића. На нашој интернет презентацији наћи ће сав оптужни материјал који им је потребан за писање кривичне пријаве.
Као врсни професионалац који је дуго година службовао у правосуђу, проф. Благојевић је у својим бројним књигама и текстовима бриљантно и из прве руке разјаснио ниске побуде иза корумпираног понашања својих бивших колега.
Подаништво и кукавичлук бијељинских тужилаца огледа се у још једној знаковитој појединости. Њима није падало на памет, нити су се усудили, да издају било какав налог а још мање поднесу кривичну пријаву у вези са фестивалом мржње и отвореног („нека освета буде правда“) призивања насиља који се 11. јула сваке године одржава у Поточарима. Али пошто су већ предузели мере по питању комеморисања српских жртава, они немају никакав формално правни, а најмање морални, основ да под аналогним околностима слично не поступе и према супротној страни. Оба чина су се одиграла на територији Републике Српске и налазе се у несумњивој територијалној надлежности тужилаштва у Бијељини. У чему је разлика? Битна разлика је у томе што тужиоци знају ко је под заштитом а ко беспомоћан, и по коме ради награде од светских моћника може некажњено да се гази.
Да су као Чеси или Пољаци, Срби би на улици и на сваком месту солидарно и са презиром окретали главе од обруканих и недостојних бедника на највишим функцијама у бијељинском тужилаштву.
