Имигранти који су
дошли после Другог светског рата углавном су били српски четници
ТОКОМ мог животног пута у Америци имао сам част и привилегију да се сусретнем са неким изузетним и незаборавним Србима из расејања и то је имало за последицу да сам се осетио обавезним да сажето пишем моје сусрете са њима.
Ипак, ова збирка је ограниченог опсега и представља само делић из мноштва бриљантних Срба које нисам имао прилике да упознам и о којима сам само читао или чуо те их стога нисам могао представити. Пре мог доласка у САД 1960. године, реч Америка за мене је симболизовала далеку, магичну и мистичну земљу. Стога је тешко било замислити шта је представљало „праву” Америку и тешко је било замислити је. Али била је веома различита од мојих раније формираних очекивања. Могао сам само замишљати како су се наши стари досељеници осећали прешавши ту огромну раздаљину између Европе и Америке, често путујући бродом неколико недеља како би стигли на своје одредиште. Подозревао сам да су наши емигранти размишљали да долазак у Америку представља пут без повратка ако не из другог разлога онда зато што би повратак био признање пораза и то у земљи изобиља…
Из Ријеке 1960. године, приспео сам у Њујорк полутеретним прекоокеанским бродом имена „Croatia”. Долазећи у Њујоршку луку, прво сам из далека спазио Кип слободе а затим голему панораму њујоршких облакодера. У самој луци, пуној укотвљених бродова и радника, по први пут сам видео тамнопутог човека и њиме сам остао интригиран. Заправо, хтео сам му прићи и са њим разговарати, али онда сам схватио да не говорим енглески.
У ЊУЈОРКУ сам се укрцао у аутобус који иде за Чикаго. Зауставили смо се на једној од бројних станица где сам попио америчку кафу и појео парче америчке пите од јабуке. Шта може бити американскије од тога? У овоме сам уживао тада као што и даље уживам данас.
Док сам путовао за Чикаго, упијао сам питорескне градиће и села и зачудило ме што је већина породичних кућа била изграђена од дрвета и картона насупрот бившој Југославији где су куће грађене од цигле и камена да стоје „заувек”.
Пролазећи поред Герија, Индијана, видео сам огромне челичане и разне фабрике.
Деловале су црвено-сиво, депресивно и будиле су осећање туге и саосећања у мени са генерацијама људи који су у њима радили. Суморна спољашност зграда наговештавала је њихову унутрашњост. Пре него што смо стигли на аутобуски терминал у Чикагу, морали смо проћи дугим подземним путем, који ме је сам по себи фасцинирао. Улазећи у подземни пасаж, са наглом променом од светлости дана до таме налик сумраку, не знам зашто, али осетио сам се као да силазим у Ал Капонеов свет подземља.
У северним предграђима Чикага, Еванстону, Вилмету и Гленкоу, налазиле су се дивне резиденцијалне куће. Уверен сам да је сваки емигрант, пошто би угледао ове прелепе домове видео себе како једног дана живи у неком од њих. Тако да је покретач живота постао прављење новца, куповина аутомобила и породичног дома….
ПО ДОЛАСКУ у Чикаго почео сам да похађам интензивне курсеве енглеског за странце на Рузвелтовом универзитету пре него што сам се тамо уписао као редовни студент. Моја тетка по мајци, Анастасија Вучинић-Ермиш, код које сам првобитно живео, охрабривала је моје академске напоре на сваки могући начин. Иако сам радио током летње паузе како бих дао допринос покривању мојих трошкова, њена помоћ је била драгоцена.
На Рузвелтовом универзитету била је мала група студената из породица пореклом из Србије. Сећам се да сам се упознао са Бобом Софилом, Денијем Ковачевићем, Стеном Благојевићем и другима. Повремено бисмо се скупили на кафи или ручку у универзитетској кафетерији или у оближњем пабу…
Чак и тад, у неколико прилика размишљао сам да запишем своје виђење доласка у Америку и америчких Срба које сам упознао, али никад нисам учинио ни једно ни друго. Идеја да запишем своје утиске о Србима у расејању, са фокусом на америчким Србима, тек недавно ми се коначно вратила…
Човек се може питати какви су били моји општи утисци о америчким Србима кад сам дошао у Сједињене Државе. Посећујући, иако нередовно, литургије у Српској православној цркви на Палмер стриту у Чикагу, сусрео сам се и са старом гардом, онима који су дошли у Америку после Другог светског рата, некима чак пре Првог светског рата, а такође и са релативно новопридошлима.
„Стара гарда”, која је приспела почетком двадесетог века, била је из крајишких области Лике, Кордуна и Славоније, из старог Аустроугарског царства или Црне Горе. Често су радили у угљенокопима или челичанама. Због тешког живота, неки од њих су се вратили у „стари крај” а неки су остали. Они који су остали и издржали очували су свој национални, религијски и културни идентитет и изнад свега оставили велику баштину изградивши бројне цркве. Увиђали су значај религије и цркава као духовних и друштвених састајалишта. Бринули су о својим родитељима и дедовима и традицијама које су преносили са колена на колено. Био сам пријатно изненађен сличностима између старијих Срба у „старом крају” и оних који су живели у Америци. Изгледали су, говорили и понашали се на сличан начин. У том погледу Америка није донела неке битније промене. Био сам јако привржен тој старој гарди и жалио сам што због посредних потешкоћа нисам могао више са њима да се дружим. Упркос томе, осећао сам блискост са њима, можда још више зато што су волели нашу цркву и наше традиције.
ИМИГРАНТИ који су дошли после Другог светског рата углавном су били српски четници из области Крајине и Босне, заједно са бившим ратним заробљеницима Краљевске југословенске војске, расељена лица и политичке избеглице. Већина су остали посвећени борци против комунизма у дијаспори.
После 1960. године, постојала је мешавина економских и политичких миграната, а у последњих тридесетак година били смо сведоци таласа младих, углавном образованих српских емиграната као последице ратова у Југославији из деведесетих година двадесетог века и економске стагнације. Дошли су у САД и Канаду како би побегли од грађанских ратова и у потрази за бољим животом. Заправо, српски имигранти у Америци држали су се својих обичаја и начина живота са ентузијазмом и приврженошћу.
Током седамдесетих година двадесетог века преселио сам се у Њу Орлеанс где је било веома мало Срба. Зато што тамо није било Српске православне цркве, религиозни Срби су посећивали Грчку православну цркву или уопште нису ишли у цркву. Путовали су у бившу Југославију колико су чешће могли да би посетили породицу и пријатеље и тако ублажили осећај носталгије.
Крајем осамдесетих година двадесетог века, моја породица и ја смо се преселили у Вашингтон DC, где је обитавала бројна српска заједница, Српска православна црква и амбасада. Срби су се углавном скупљали на црквеним службама, црквеним друштвеним активностима и догађајима које би уприличиле културне организације… Вашингтонски Срби би координирали различите културне и друштвене догађаје што је резултирало у успостављању чврсто повезане групе која је носила традиције својих предака.
Ове вињете, које су пред читаоцима „Новости“ о истакнутим Србима из расејања нуде галерију различитих портрета из живота америчких Срба засновану на мојим искуствима и сећањима на њих.
ПРОФЕСОР И НОВИНАР
БРАНКО Микашиновић је један од водећих научника и запажених слависта, специјализован за српску књижевност у преводу на енглески језик. Уредио је бројне антологије југословенске и српске књижевности на том језику. После распада Југославије, Микашиновић се усредсредио на српску књижевност. Школовао се у Србији и Сједињеним Америчким Државама. Предавао је руски језик на Тулејн универзитету у Њу Орлеансу и Универзитету Њу Орлеанса и био новинар Гласа Америке, Српског сервиса у Вашингтону.
