- Србија се тровати више не може и број људи који више неће да трпе уништавање наше земље се свакога дана увећава: то је почетак буне против МХЕ дахија, али и против свих дахија које су овде дошле да нас, заправо, отерају са наших простора – каже еколошки активиста •
Александар Јовановић Ћута еколошки је активиста који се од 2016. године бори против изградње деривационих малих хидроелектрана. Почело је са потоцима и речицама Старе планине, где је проводио лета у детињству. Многе реке у Србији су данас угрожене због планова инвеститора да граде мини хидроелектране, а Јовановић – као активиста још увек неформалне групе „Одбранимо реке Старе планине“ присећа се како је изгледао почетак борбе покренуте онда када је изгледало да неки могу све што пожеле и да је немогуће супротставити им се?
– То је, буквално, била физичка реакција на напад на воду, на реке крај којих смо одрасли. Ту смо били Александар Панић, Старопланинац и ја који сам на тим просторима проводио дане спуштајући се на тракторским гумама низ кањон Топлодолске реке. То је, за мене, најлепше место на свету: село Темска на Старој планини, одакле су сви моји са очеве стране. Нама је било апсолутно незамисливо да дође неко да те остави без воде. Увек сам се питао шта би радио мој прадеда Ђорђе и његови другари који су „претекли“ из Великог и балканских ратова? Питао сам се шта би ти урадио у будућности онај који би ту дошао да прави струју а нас оставио без воде.
Да ли сте имали било какву представу о томе како ће изгледати борба за реке и шта је највише допринело да она, на крају, буде успешна?
– Нас нико није учио како се бране реке, мада бих ја тај предмет увео у школе. Осмислио бих предмет како се воли, штити и брине о својој земљи и њеним природним богатствима. На крају крајева – и о томе како се брине о људима, о себи. Нашу борбу обележила је стихија која се развила из очаја и велике бриге да ли ћемо успети да сачувамо реке. Три реке су нам напали одједном! Некако је одмах кренула акција, иако ми нисмо били активисти. Добио сам отказ у фирми у којој сам радио. Панић је, такође, остао без посла, јер кад ово радиш – нема шансе да се бавиш нечим другим. Свако село смо обишли, сваку кућу. На Старој планини имате 30 до 40 села која су пред својим крајем, јер у њима има по 15 до 20 становника. С тим су и рачунали инвеститори: да тамо нема људи који ће да бране реке. Ми смо дошли међу мештане да им кажемо да од њих не тражимо ништа друго, само да не продају своју земљу људима који ће доћи да им гурају реке у цеви. То су Старопланинци препознали. Видели су да то није никаква политика. Онда су почели протести по селима. Десио се протест у Кривом виру и онда се, практично, „дигла“ цела Стара планина. Уследио је протест у Пироту 2018. године. Било нас је 4.500 и онда смо схватили да је екологија нешто што једино има смисла после лудила, безнађа и ужаса кроз који смо прошли. И даље нам исти људи причају приче о бољој будућности. То су они који су гурали, али и даље гурају реке у цеви и који неће одустати од свог плена. Одговорили смо на једини могући начин – онако како би то урадили наши прадедови. Ми смо физички бранили реке од инвеститора и његових момака, било је случајева да су људи после физичких сукоба завршавали на ортопедији, отимане су куће, подметане су бомбе на Старој планини, понекад је деловало као подручје захваћено ратом. Сам почетак наше борбе био је изузетно тежак, јер ми нисмо били људи из струке, нити је око нас било професора, природњака, правника… Прозивали су нас говорећи да смо лаици, што је тачно.
Онда су почели да нам се прикључују слободни људи: декан Шумарског факултета у Београду Ратко Ристић, Пеђа Симоновић са Биолошкиог факултета, Мирослав Демајо из Института „Винча“. Стручни људи на прави начин су почели да говоре о проблему градње мини хидроелектранама у заштићеним подручјима, о заштићеним рибама, биљкама, животињама, о законима о грађевинарству и о заштити природе… Тако су кренули и други да се прикључују и свако је себи нашао посао који ће да ради. Ми нисмо чак ни организовани као удружење, али смо нарасли у свеопшти покрет, доспели до свих домаћих и међународних институција. Сада се чини како се та енергија прелила свуда и да је екологија – тема број један.
Занимљиво је да су са вама у тој борби били и они који су уз власт, дакле – локални чланови владајућих странака?
– Кад станеш да браниш реку, то да ли си СНС или „жути“, да ли си Србин или Албанац, каубој или Индијанац, апсолутно је небитно. Много је примера: код нас, у Ракити, на барикадама у Топлом долу, на Рудињској реци, није било никакве везе за кога си гласао или чији си члан. То је твоја вода, ту си одрастао, а и да ниси: то је нешто што морамо да сачувамо. Најбољи пример за то је Штрпце, река Лепеница. И тамо су дошли да им отму реку и да је угурају у цев. И нису им дали ни Срби ни Албанци, иако знамо шта се на Косову и Метохији дешавало кроз историју и какви су им односи били. Оног момента кад су дошли да им пакују реку у цев, престала је свака мржња! И данас заједно бране своју реку. То је нешто око чега се људи окупљају, једино што нам је преостало. Ми смо изгубили све, ако изгубимо и ово, онда ми нисмо ни заслужили да живимо овде, на овом простору у овим лепотама.
Како објашњавате то што има представника власти који су изјављивали да им је „жао што је изграђено само 50 од планираних више од 850 мини-хидроелектрана“, а онда – када је изградња МХЕ изашла из њихове надлежности – променили такав став?
– Многи се можда и не сећају, али прва министарска функција Зоране Михајловић била је у Министарству екологије и енергетике. То је било 2012. године. Намерно су биле спојене енергетика и екологија. Једно с другим иде ако се поштује закон, а ако имате Зорану за министарку онда добијете 17 малих хидроелектрана у највишем степену заштите на Копаонику, исушено, пресушено, нестало заувек – на десетине река захваљујући грађевинским дозволама на којима стоје њени потписи. Користим прилику увек, па и сада да је позовем да дође да види та места на којима су некада биле реке и нека нам каже куд нестадоше? Сада на делу имамо једну еколошку „лабудицу“, која је у међувремену била и министарка грађевинарства. Као министарка рударства и енергетике Зорана Михајловић сада признаје да су прављене многе грешке. Оптужила је пола својих колега да су радили против закона, а њени потписи се налазе на грађевинским дозволама. Небитна је Зорана Михајловић, јер није једина. Систем је увек исти: имате неког на функцији, кумове, таште, локалне буџе и функционере којима је свеједно да ли ће неко остати без воде и имате комерцијалне банке које по правилу финансирају све те пројекте. Све то покрива Европска Унија, то јест Европска банка за обнову и развој. Србија је 2009. године са ЕУ потписала Споразум о производњи 30 одсто до 2020. године електричне енергије из обновљивих извора енергије. Испоставило се да, изгледа, мисле само на МХЕ, због чије изградње остају сува корита. То је злочин над природом под изговором да је то зелена енергија. Највећа перверзија је да ми све то плаћамо кроз рачун за струју – ставка број 6. То мора да се прекине, пошто се ради на десетинама места о кршењу закона. Струка је рекла своје, али грађани сад то плаћају, јер је власт то спровела у закон. Да нисмо одбранили реке људи би морали да се селе из Раките и Топлог дола. Били би еколошке избеглице којих имате колико хоћете и све ће их више бити.
Сме ли да се каже да је ово све „рат за воду“? Кога, конкретно, на другој страни видите као највећег противника?
– Локално, ако говоримо о Балкану, треба да знамо да је за Балкан планирана изградња 3.500 малих хидроелектрана (за Србију 856). Дозволу да се то ради дала је Европска Унија. Декан Шумарског факултета у Београду Ратко Ристић каже да су у ЕУ мајстори хипокризија и лицемерја, јер знају шта се у Србији ради, али жмуре на то и никога овде не питају где су ветропаркови, геотермална енергија, биомаса, соларна енергија. Иза МХЕ стоје озбиљни монополи. Кад погледате где се граде – ничу тамо где има највише воде. Србија је најсиромашнија на Балкану по домаћим водоизвориштима. Реке се пакују у цеви на југу Србије, док на северу – у Зрењанину, 20 година људи не-мају шта да пију, јер имају воду обогаћену арсеном. Ми смо 70 одсто водоизворишта дали Кока Коли, дакле странцима на 100 година! Тај који то ради – не воли своју земљу, јер онај који је воли никада то својој земљи не би урадио.
Због чега то раде? Постоји ли ишта осим материјалног којим се руководе инвеститори у овој причи?
– Похлепа их гони, ништа друго. То се не зауставља и поред силних обећања да ће спроводити закон или да ће га мењати. Ништа они неће мењати, нити одустати, тај нагон код њих је много јак. Ми не можемо да знамо како се осећају кад знају да могу да узму, рецимо, милион евра тако што ће гурнути реку у цев. Генерално, иза свега стоје велики монополи, јер ми овде немамо више само причу о малим хидроелектранама. Код нас се сада појављују Кинези, Рио Тинто…
Да ли је реално еколошке покрете посматрати као нову политичку снагу? У јулу је организован један скуп на којем сте изнели размишљања да прерастете у политички покрет јер ћемо, можда, на пролеће наредне године имати изборе?
– Ако могу да допринесем на било који начин да сачувамо наше природне ресурсе: воду, чист ваздух, шуме, наставићу на овај начин као до сада. Виђаћете ме по депонијама, мостовима, на барикадама и на протестима, у полицији, по судовима. Та огромнa енергија нарасла је до уласка у политику, иако је најлакше било остати активиста, јер те онда сви воле. Проблем је настао оног момента када сам рекао да размишљамо о томе да окупимо људе и да видимо да ли је могуће направити један политички покрет који би пре свега чинили људи који су бранили своје паркиће, насипе, реке… да окупимо јавне личности, „струку и мотику“ – да видимо да ли смо ми способни да се оформимо као политички покрет који има амбицију да изађе на изборе, јер је то једини начин да се проблем реши. Овако, ми ћемо ово бранити, они ће наставити да граде. Једини начин да се ово реши су избори. Ми смо близу да формирамо један политички покрет. Не видим ко то неће подржати. Желим да пробамо да направимо пукотину у овоме што се зове власт, а у ствари је безвлашће. Желимо да их „начнемо“.
Власт је у овој земљи често умела да посвађа опозицију, али ни опозиција нема благонаклон став према ономе што радите?
– Имамо нервозног Вучића, али оно што је изненађујуће, јесте како се опозиција понаша према нама. За Вучића смо страни плаћеници и радимо за Ђиласа, а Вук Јеремић његова екипа да радим за Вучића! Ми грађани који се већ 30 година налазимо између једних и других (а сви су били на власти) треба да бирамо између истих људи који су свој кредибилитет потрошили и тога су свесни. Ми немамо времена да се бавимо тим стварима. Идемо да бранимо и да штитимо и ако будемо способни, а мислим да јесмо, скоро ће се десити потпуно нови покрет у који ће ући људи који се никада нису бавили политиком. Ко је против тога да сачувамо своју воду, земљу, ваздух и шуме? Нико. И власт се тога плаши. Ми ћемо ући у то, па сад – шта нам буде – буде.
Осећате ли се понекад угрожено због својих јавно изнетих ставова?
– Ми имамо посла са људима који су у Ракити могли да пре-бију старца на штакама. Ономе који је спреман да убије реку није никакав проблем да убије било шта друго што живи и што дише.
Слажете ли се да је ментално загађење то ко је заправо произвело и ово еколошко загађење? Јесмо ли се као друштво прво покварили на менталном плану, па нам је еколошко загађење дошло као нешто шире са уже платформе?
– То питање јесте кључно, где смо се ми то затровали и загадили. Ја сам за примену једног еколошког Душановог законика за сваког грађанина који баца стару веш машину као ђубре у реку, до оног који потписује грађевинске дозволе. Исте мере бих применио као цар Душан: бруталне казне за свакога ко уништава природу на било који начин. Нисмо се ми променили: нас нису ни учили како се воли природа.
…
Комплетан текст у штампаној слободи Слободи
