Баш као ни Срби, па ни Хрвати, ни Бошњаци немају ништа мање разлога да вјерују у оно што западна дипломатија обећава, посредује, арбитрира, потписује, гарантује, каже професор Ненад Кецмановић
Заједница српских општина на Косову биће исто што и Република Српска у БиХ, изјавио је најприје неко од западних дипломата задужених да од јужне покрајине у Србији направи албанску државу. А онда је то више пута поновио Аљбин Курти. Иако наведено поређење само по себи нема пежоративно значење, из контекста је јасно да Курти сматра да би Заједница српских општина налик на Републику Српску била нешто лоше, чак опасно, готово алармантно. Он и не треба да објашњава зашто сматра да је тако, довољно је и да само спомене Републику Српску, па да се трансатлантским мисионарима на Западном Балкану дигне коса на глави.
Зашто је Српска за Запад проблем? Да ли од почетка, или је то постала касније? Да ли као привремен или трајан проблем? Да ли је проблем већ само њено постојање, или само још има надлежности које јој треба отети? Ово су само нека од питања на које одговара политиколог и професор емеритус Ненад Кецмановић.
- Да ли Курти сматра да ЗСО не треба уопште успоставити или јој само треба редуковати ингеренције и свести је на фолклорно друштво?
КЕЦМАНОВИЋ: Пошто ће Курти изгледа ипак морати да послуша налог Вашингтона и спроведе Бриселски споразум, сљедећа рунда „игре без граница“ водиће се око оперативних функција ЗСО, односно узвратних концесија Србије према Косову које нису нигдје унапријед писмено потврђене.
- Као што Бошњаци деценијама играју на карту „малигног мијешања Србије у БиХ“, тако сада Албанци играју на карту „заразног примјера Српске на КиМ“?
КЕЦМАНОВИЋ: Курти на једној сарајевској ТВ каже да никад од народа на КиМ није примио захтјев за ЗСО, него то само тражи Београд, као што је и Алија Изетбеговић својевремено тврдио да уз Радована Караџића стоји само шака заведених Срба под утицајем Београда.
Зашто би Српска, самоодржива, функционална, са стажом од већ 30 година, била проблем, а не ФБиХ и БиХ које опстају искључиво захваљујући иностраном протекторату? Ако је „међународна заједница“, послије свих потписа и гаранција, оцијенила да Дејтон не ваља и да га треба ревидирати, а Бошњаци су накнадно закључили да је Дејтон за Босну „лудачка кошуља“, онда хајдмо на нови споразум.
- Ако је Дејтон превазиђен, идемо све испочетка, али сада и Срби и Хрвати можда имају неке нове захтјеве?
КЕЦМАНОВИЋ: Бошњацима је БиХ сувише лабава, а Србима, је тијесна без класичне конфедерације и без столице у УН, а Хрватима, за почетак, без трећег ентитета. Бошњацима, међутим, не ваља Дејтон, али одбијају нови договор који им Милорад Додик и Драган Човић непрестано нуде.
- Због чега то раде?
КЕЦМАНОВИЋ: У први мах би се помислило зато што српски и хрватски партнери условљавају да то буде без иностраних посредника, али, послије реформе изборног закона у корист Хрвата, ни Бошњаци више не вјерују у наклоност тзв. међународне заједнице. Ако су икада и вјеровали „Америчкој сатани“ (ајатолах Хомеини). Дакле, „међународна заједница“, која је одавно само колективни Запад, не ужива више кредибилитет ни на једној од страна у БиХ.
- Зашто?
КЕЦМАНОВИЋ: Игнорисали су вољу српског народа против сецесије БиХ. Војном интервенцијом су Српску сатјерали са 75 на 49 одсто територије. Гарантовали су Дејтонски споразум, а онда јој, уз помоћ бонских овлашћења, отели кључне ентитетске надлежности. И то покушавају и даље отимањем власништва над њеним природним ресурсима (земља, шуме, ријеке). Хрвате су Вашингтонским споразумом навукли да се одрекну Херцег-Босне и да невољно уђу у заједнички ентитет са Муслиманима, уз обећање да ће касније Федерација ући у конфедерацију са Хрватском. И послије Шмитове интервенције у изборни закон, којом је ојачана парламентарна позиција хрватских заступника у Федерацији, остала је аномалија „Жељко Комшић“.
- Исти тај ‘’колективни Запад’’ тражио је од Алије Изетбеговића да одбије Кутиљеров план и зарати са два јача противника?
КЕЦМАНОВИЋ: Пустили га да губи рат 3,5 године, а онда му притекли тек пред капитулацијом. Вашингтонским споразумом добили су пола од половине БиХ у Бошњачко-хрватској федерацији. А у Дејтону од Ричарда Холбрука мање него што им је понудио Жосе Кутиљеро. Дакле, баш као ни Срби, па ни Хрвати, ни Бошњаци немају ништа мање разлога да вјерују у оно што западна дипломатија обећава, посредује, арбитрира, потписује, гарантује. Испада да једино још верују у то да су Вашингтон и Брисел, ипак мање несклони Бошњацима него Србима. По принципу: „Све што је за Србе лоше, за Бошњаке мора да је добро“, или народски: „Нека цркне комшији крава!“.
- И радују се кад нека земаља допише Милорада Додика на црну листу, таман као да он влада иностраном милошћу, а не по вољи народа?
КЕЦМАНОВИЋ: Срби су искусили њихову и силу и превентивне ударе и у Српској и у Србији. А преваре су континуиран процес: слово Дејтона претвара се у дух Дејтона, терористичка организација се преименује у ослободилачку војску, подмећу се антиуставне реформе, статуси замјењују стандарде, поглавља претварају у кластере, нема рокова и преговори трају до исцрпљења. Ти преговори се углавном завршавају саопштењем о извјесном напретку, утолико што је заказана нова рунда у другачијем формату. Рецимо, прво Метју Палмер па онда Габријел Ескобар, па онда заједно, најприје у Сарајеву, па у Бањалуци, па у Бриселу. Или Мирослав Лајчак и Жосеп Борељ, најприје посебно, па заједно, мало у Бриселу, мало у Београду, мало у Приштини.
- Не треба занемарити ни лукративне еснафске интересе европске дипломатије. Ваља оправдати енормне редовне плате, дневнице и путне трошкове за њих и свиту, са додатком на опасност рада. И то тако по десетак пута годишње?
КЕЦМАНОВИЋ: Зато упркос нултом резултату рада, ниједан од разноразних високих и ниских представника, специјалних извјестилаца, комесара и парламентараца ЕУ, на челу са помоћницима замјеника подсекретара САД, не даје оставку. А преговара се заправо изнова о ономе што је већ одавно договорено, потписано, гарантовано у документима попут Дејтонског устава БиХ и Резолуције 1244 УН. Александар Вучић показује велику издржљивост у тој игри, а Милорад Додик, због дужег стажа, нема више стомак да слуша исте приче од сличних људи различитих имена, каже професор Ненад Кецмановић.
Извор: СЛОВО, Часопис који излази у Канади
