четрдесето-дневно дете Исуса. Донела га Мајка да га стави пред Господа у храм.
Праведни старац, Св. Симеон Богопримац, срео се са Њим, са малим Исусом, узео Га у наручје и отпевао му дивну химну … очи моје видеше спасење Твоје…
У историјском календару српског народа догодило се и ово на Сретење Господње:
- На Сретење 1804. подигнут је Први српски устанак
- На Сретење 1835. донет је Сретењски устав, први демократски устав Србије
- На Сретење 1992. Литургија помирења у Саборној цркви у Београду
- Од 2006. године Сретење је Дан државности Републике Србије.
Литургија помирења – сусрет браће на Сретење 1992.
Након 29 година, на празник Сретења Господњег, 15. фебруара 1992. године, окончан је раскол у Српској Православној Цркви Св. Литургијом, коју су у београдској Саборној цркви служили Њ. Св. Патријарх српски Павле и Митрополит новограчанички Иринеј, уз саслужење више архијереја и свештеника и у присуству великог броја верујућег народа. У историјском памћењу ова Литургија названа је “Литургијом помирења.” Патријарх српски г. Павле тога дана је започео своју проповед и духовну поруку речима Св. Цара Давида Псалмопојца: “Ево дана који створи Господ, радујмо се и веселимо се!”
Овом заједничком Светом службом и Светим Причешћем побеђене су размирице, свађе и нетрпељивости, које су бивале у српском народу у расејању и отаџбини, а успостављено је потпуно литургијско и канонско јединство Српске Православне Цркве. На крају Св. Литургије, Патријарх Павле и Митрополит Иринеј су се обратили присутнима.
Из беседе Патријарха Павла на Литургији помирења:
…” И данас и сутра и убудуће, што је било – било је и прошло. Нека остане иза нас. Оставимо Богу и Његовој мудрости да оцени шта је било и плати свакоме по правди. А пред нашим духовним очима да нам је слога и јеванђељска љубав и да их у узајамном праштању чувамо као зеницу ока. Ономе пак, ко нас злурадо пита: Ко је овде остао победник, а ко побеђени, да знамо мирно и јасно, и себи и њему одговорити: Овде су се сусрела браћа, која су то била и остала, не победник и побеђени. Један је победник – Бог мира, слоге и љубави. И са Богом и у Богу, победник је Свети Сава, онај који је мирио и измирио браћу, и који је у служби мира ишао непријатељима и доносио мир и њима и своме народу. И један је побеђени – демон раздора, неслоге и немира, који увек подбада брата против брата, Каина против Авеља. Никада и нико од нас на пут Каинов да не ступи и њим ни по коју цену да не иде”
Његова Светост Патријарх Павле предао је Митрополи-ту Иринеју и епископу аустра-лијско-новозеландском Васи-лију архијерејски жезал, рекавши:
“Предајем вам овај жезал, символ чувања вере и чувања наше браће у вери, као знак братске љубави, мира и јединства”. Свјатјејши Патријарх је изразио највећу радост што је демон раздора побеђен и што се збило оно најважније – Причешће из исте Свете Чаше у Светој Евхаристији. Његов аманет свима нама био је и остао изражен тада у речима:
“Видимо се, ако Бог да, у Небеској Србији, те да се не постидимо пред Богом и прецима својим.” извор: www.saborna-crkva.com
Државна пљачка православних светиња у Црној Гори
Председник Црне Горе Мило Ђукановић потписао је 23. јан. 2021. поред осталих закона и измењени Закон о слободи вероисповести. Овај закон Скупштина ЦГ усвојила је по други пут на седници три дана раније, након што је Ђукановић одбио да га потпише први пут. Међутим, званични председник ЦГ, Мило Ђукановић и његова политичка партија (ДПС) најавили су да ће поднети захтев Уставном суду за оцену уставности измењеног Закона, изражавајући уверење да ће Закон бити поништен.
Отимање светиња СПЦ-и у Црној Гори почело је већ у 2. светском рату, а са Законом о слободи вероисповести, који је први пут усвојен 28. дец. 2019. (рођендан Светог Василија Острошког) само је ушло у нову фазу. Према овом Закону из 2019. сва црквена имовина која је стечена пре децембра 1918. а која нема званичне документе, припала би држави.
Мало је познато да се на Цетињу налазе три велике православне Светиње: део Часног Крста на којем је распет Господ Христос, десница рука Светог Јована Крститеља, којом је крстио Господа и икона Пресвете Богородице Филеримосе, коју је, по предању, иконописао Свети апостол Лука по благослову Пресвете Мајке Божије. Икона се налази ”заточена” у државном музеју, а друге две Светиње су смештене у кивоту Св. Петра Цетињског.
На свом дугом путу од 2000 година, од самог почетка хришћанства па до данас, ове три хришћанске Светиње кретале су се од Јерусалима преко Константинопоља, Родоса, Малте, Русије Данске, Немачке, Србије и Црне Горе.
Према неким изворима ове три Светиње опљачкане су у Константинопољу у Четвртом крсташком рату (1202 – 1204) и завршиле у рукама монашко-витешког реда Св. Јована (касније прозваног Малтешки витезови). Чуване су на Родосу, Малти и другим местима на Медитерану. Када је Наполеон 1788. освојио Малту, Малтешки витезови су три хришћанске Светиње предали руском цару Павлу Првом, који је био њихов заштитник.
У Русији су ове Светиње чуване око 130 година, до краја Октобарске револуције 1918. када су тајно предате царици Марији Фјодоровној, мајци последњег руског цара Светог Новомученика Николаја II. Она је тада живела у Данској и чувала их је у руској цркви Светог Апександра Невског у Копенхагену. После њене смрти 1928. три Светиње су пренете у руску цркву у Берлин.
У знак блaгодарности према српском народу, који је у недра своје државе с љубављу примио хиљаде руских избеглица, митрополит Руске заграничне цркве Антоније Храповицки и епископ берлински Тихон, поклонили су све три Светиње 1932. краљу Александру Карађорђевићу.
Светиње су чуване у краљевском двору на Дедињу до 1941. када их је краљ Петар II са патријархом Гаврилом Дожићем, оставио Управи Манастира Острога на чување. Aрхимандрит Леонтије је успео да у Острогу сачува три Светиње скривене у својој келији све до 1952. Те године комунистичка власт их је запленила, бацивши настојатеља у тамницу, а три Светиње у трезор државне безбедности (полиција-УДБА) Црне Горе.
Један полицајац, који је учествовао у отимању Светиња, по промислу Божјем, тајно је обавестио 1976. тадашњег митрополита Црногорско-приморског г. Данила о Светињама и где се оне чувају. Биле су потребне две године, многобројна путовања у Подгорицу и захтеви Митрополије да се три Светиње врате Цркви. Верска комисија је једног дана 1978. донела Св. Десницу и део Часног Крста у манастир на Цетиње, а икону Пресвете Богородице, прогласивши је за национално благо, сместили су ”привремено” у Цетињски Музеј.
Тек на Лучиндан 1993. митрополит Амфилохије је по први пут окупљеним верницима показао руку Св. Јована Крститеља. Рука Св. Јована и део Часног Крста су у почетку били чувани у ризници Цетињског манастира, а од 1993. изнети су на јавно поклоњење верницима у кивоту са моштима Св. Петра Цетињског. (Ако идете у Цетињски манастир, немојте пропустити да их целивате. Налазе се у омањим кутијама и видљиве су кроз стакло.)
Од момента отимања Светиња од Цркве 1952. па до данас са иконе Богородице Филеримске украдена су, од за сада непознатих лица, два врло вредна драга камена, рубин мањих димензија у ореолу Богородице и сафир великих димензија у центру Богородичине огрлице. Извор: Светигора
Православна Црква на удару америчких интереса
Амерички државни секретар (сада бивши) Мајк Помпео је пар недеља пре истека свога мандата на Твитеру написао следеће: ” Покренуо сам акцију на многим фронтовима са Русијом, укључујући и верске слободе. Учинио сам све да САД подрже међународно признање православне цркве у Украјини и тако сам помогао митрополиту (украјинском) да побегне од руског утицаја.” Подсећамо наше читаоце да је Васељенски патријарх Вартоломеј дао аутокефалност 2018. Расколничкој Украјинској цркви.
Може се наћи доста докумената о историјским односима између САД-а и православља, почевши са пред. Рузвелтом. Ово је ипак веома изузетно саопштење америчког државног секретара. Овакве врсте високе умешаности, посебно у верска питања, у прошлости су чуване као тајне све до отварања поверљивих докумената. Но, Помпео очигледно није имао проблем да помесним Православним Црквама отворено каже шта их чека, ако се нађу на америчком путу. (Можда је нешто шапнуо и Ђукановићу.)
Руски министар спољних послова Сергеј Лавров је изјавио да је мисија Васељенског патријарха Вартоломеја, по свему судећи, ”да сахрани утицај православља у савременом свету, а припремили су је Американци. Они не крију да заједно с Вартоломејем активно раде под паролом слободе вероисповести. Једноставно не видим друга објашњења за поступке тог човека.“
(Спутник 18. јан. 2021)
Довољно је бити добар Србин, а вера је споредна!?
Свети Владика Николај Велимировић одговара на писмо једном човеку који му је написао да је довољно бити добар Србин, а да је вера споредна:
” И ја кажем: довољно је бити добар Србин, али по угледу на најбоље и најславније Србе, који су се јавили на изложби људи у овоме свету за минулих хиљаду година. Но, не смем да кажем као ти: вера је споредна! Јер би ме сви Срби утерали у лаж.
Добар си Србин ако имаш слатку душу краља Владимира, издржљивост Немањину, христољубље Савино, ревновање Милутиново, кротост Дечанскога, смерност Урошеву, пожртвовање Лазарево, витештво Страхињино, правдољубље Марково, срце мајке Југовића, поуздање Миличино, благост мајке Јевросиме, милост Косовке девојке … видовитост слепих гуслара, мудрост српских попова и калуђера, стидљивост девојака, надахнуће народних певача, даровитост занатлија, отменост ткаља и везиља, јасноћу народних пословичара, умереност и одмереност српских сељака, сјај крсне славе свих крштених Срба.
Но, није ли све ово од вере? Ваистину, и основа и потка свему набројаном јесте вера Христова. Ако ли ти немаш у себи ниједну од побројаних врлина славних ти предака, а ипак се називаш Србином, онда само носиш назив једне чувене фирме на празном дућану. А то, мислим, не желимо ни ја теби ни ти себи.
Не може нико бити добар Србин, а да пре свега није добар човек. У свету пак, нити је било нити има икакве силе која може човека учинити савршено добрим, осим силе вере Христове.
Немој, дакле, живети Српство без садржине!
Не био ти човек без памети путовођа, ни Србин без вере ортак.
…
Комплетан чланак у штампаној Слободи
