Ове године 6. априла навршило се 80 година од немачког напада, без објаве рата 1941. године на Цвети, на младу Краљевину Југославију.
Три године касније 16. априла 1944. године, на Ускрс почели су са бомбардовањима српских окупираних градова до тада наши „Савезници“ да помогну Совјете, своје нове савезнике.
7. априла 1992. године, тачно 51. годину после Хитлеровог напада, на Благовести Српског календара објавио је амерички председник Џорџ Буш да „Југославија више не постоји“ и да српском народу припада само оно што му је Хитлер допустио.
Тада су поново уједињени Немци постали нови амерички Савезници.
Када су Срби поставили питање Косова, своје свете земље, председник Бил Клинтон у договору са старим и новим Савезницима кроз НАТО покренуо је бомбардовање српских градова на челу са Београдом, као што је и Хитлер чинио. Бомбардовање је трајало 78 дана, и за време Ускршњих празника, без милости.
Џорџ Буш Млађи, син председника који је објавио да „Југославија више не постоји“ и да Косово није део Србије, испунио је очеву поруку 2008. године прокламовањем да је „Косово самостална заједница“.
Иако се Србија храбро противи, уз подршку Русије, Кине, Шпаније и других, Косово је данас као самостална држава добило подршку, срамну, и од Црне Горе и Мештровићеве Хрватске.
Тек што нас је 27. марта 1941. године Винстон Черчил подсетио да смо „нашли своју душу“, Адолф Хитлер је послао „казнену експедицију“ да нас упути у „небеску Србију“.
Хитлер је наредио бесомучно бомбардовање отвореног града Београда. На Цвети 484 авиона у четири таласа избацило је 360 тона експлозива.
По Хитлеровој наредби прве бомбе претвориле су у пламен Народну библиотеку, која је изгорела заједно са 350 000 књига. Порушено је преко 700 зграда, међу којима железничка станица и главна пошта поред 1,700 оштећених зграда.
Немачки генерал Лер који је командовао бомбардовањем рекао је на суђењу после рата – „Требало је у првом налету, по Хитлеровој наредби да срушимо Народну библиотеку“.
Погођен је и двор где је погинуло 7 војника. Никад није утврђено колико је погинуло у отвореном граду али се зна да је тада преко 3,000 сахрањено на Новом гробљу.
У пролеће 1944. године, када се знало да Хитлер губи рат и по томе што су окупирану Србију све више прелетали савезнички авиони на путу за Румунију, Српски народ који се није помирио са ропством, са радошћу је пратио ове летове спасавајући многе пилоте оборених авиона.
Када су се на Ускрс 16. априла појавили савезнички авиони над Београдом нико није очекивао да ће српски народ, кога је Хитлер у Европи највише осудио бити несумице бомбардован.
Професор Драган Крстић у књизи „Психолошке белешке“ описује како је као младић доживео то бомбардовање: „И ја сам био један од оних који су се радовали када су „савезниди“ масакрирали Београд“.
Али та „радост“ да се бомбардују немачки војни циљеви брзо се претворила у општу жалост. „Савезници“ су нештедимице сипали „тепихе“ бомби.
У ускршњем нападу учествовало је 400 авиона који су погодили Бајлонову пијацу, Каленића гувно, Пашино брдо, Милешевску и Кнез Михаилову улицу, Славију, Теразије, Железничку станицу, Немањину, Сарајевску, Краљице Наталије и Милоша Великог улицу…
Бомбе су пале око Народног позоришта, на Зелени Венац, на логор Сајмиште. Пало је око 1500 бомби. Биле су погођене и многе здравствене установе па и зграда задужбине „Београд мајци и деци“ у којој се налазило обданиште. У породилишту је погинуло осам мајки са тек рођеним бебама.
Савезници су бомбардовали окупирани Београд 12 пута, Ниш 16 пута, Краљево 7 пута, Ћуприју 5 пута. Бомбардовано је преко 30 градова у Србији и Црној Гори.
У бомбардовањима је учествовало 1526 авиона, од којих 1373 четворомоторних бомбардера. Сматра се да је погинуло 15,000 грађана, а да је 30,000 рањено.
Нажалост и данас после распада Југославије најмоћнија сила НАТО отворено учествује на страни српских противника. Не би се испунио план „Олује“, над Крајином и Западном Босном, да српском ваздухопловству није било забрањено летење, док су амерички авиони рушили мостове, бункере и српска насеља.
У листу „Јавност“ 6. јануара 1996. године читамо: „Цео један дан Српско Сарајево било је одсечено од света. Циљ НАТО бомбардовања био је потпуно јасан, протерати становнике овог дела града, и тако, на силу, направити јединствено муслиманско Сарајево.“
Као врхунац антисрпске политике данас уједињеног Запада било је 78 дана бомбардовања 1999 године. Сада је разлог био Косово и његово одузимање од своје српске заједнице. О томе је најдетаљније писао Војин Јоксимовић у својој документованој књизи Kosovo Crisis, објављеној те исте године.
Јоксимовић је имао тужну историју својих блиских и драгих у својој раној младости. Зато је кренуо у свет да нам сведочи.
Јасно је да је творац нових српских страдања био председник Бил Клинтон помогнут у мржњи Срба од своје супруге Хилари.
Ипак мора се поменути и да су у то време и водећи Републиканци, председници Бушови отац и син и сенатори Боб Дол и Мек Кејн били против српске историје у исто време.
Да не заборавимо српска страдања од НАТО бомбардовања: „Погинуло је 1002 војника, 2500 цивила од којих 89 деце. Рањено је и повређено 12 500 људи. У 2300 ваздушних напада оштећено је 62 моста и 300 школа и болница. И протерано је преко 200 000 Срба“.
Српско, априлско страдање у поменутим предњим редовима јединствено је по чињеници да је то страдање од некадашњих пријатеља и савезника. Има само један одговор да је српско страдање последица напуштањa Хришћанства и поруке „љуби ближњега свога“ од данашњих силних и моћних на коју нас је упутио пре осам векова Свети Сава.
Ватикан је био присутан у поменутим новим српским страдањима. Страдањима због Ускрса као за време Османлија. То се десило и када је Карађорђе ослободио народ да је Наполеон све то игнорисао и кренуо на Русију. Срби су зато поново пали у ропство.
Када је Србија у Балканском рату повратила после пет векова Вардарску долину Аустроугарска је напала и почео Светски рат.
Када је 1992.г нестао комунизам председник Буш је повратио српске границе 1912 на годину.
…
Комплетан чланак у штампаној Слободи
